JA ĆU OVDE NEŠTO DA NACRTAM 1. (ili Početak Jedne Priče)

.Većinu mojih priča bilo bi pristojno započeti ovako:

.Većinu mojih priča bilo bi pristojno započeti ovako:

„Jednom davno, toliko davno da više nije pristojno toga se sećati...“

Bolje nego i jednoj drugoj, takav početak pristaje ovoj.

Dakle ovako:

Jednom, davno, toliko davno da više nije pristojno toga se sećati, medju golemim, tek okrečenim zidovima goleme prazne prostorije, postidjeno se klatila jedna pogrešna replika:

„Ja ću ovde nešto da nacrtam“.

I danas, posle nestvarno mnogo godina, mogao bih se zakleti...

----------------------------------------------------------------------------------------

Ovo gore je samo početak jedne priče.

"Samo početak"?

Zašto „samo“?

Početak priče je prosto početak priče!

"Samo početak" podrazumeva nastavak, pa i celu priču, a ja stvarno ne vidim zašto bi se to podrazumevalo. Početak priče sasvim lepo može i bez ikakve priče.

To, što početak priče zvanično još ne postoji kao samostalni književni rod, to mene slabo zanima, te stoga ne osećam nikakvu obavezu da ovom početku bilo šta dodajem.

Dobro sad, možda ću, mislim, vrlo je verovatno da ću ovu priču nastaviti, šta više, nije isključeno ni da ću je jednog dana i sasvim završiti, ali ja sada na tu stvar gledam principijelno.

Uostalom, mnoge priče, bar za mene, i postoje jedino kao počeci tih priča. Često mi, naime, ne uspeva da u čitanju odmaknem dalje od početka. Katkad priču ostavim već posle dve-tri rečenice, ne mogu, eto, dalje da se probijem, i onda je, realno gledajuć, ta priča, ma koliko bila dugačka, za mene, jedan sasvim kratki literarni sastav, koji se završava upravo tamo gde mi je pažnja popustila i misao stala da luta..Tako se ta priča, u mom duhovnom saldu za uvek nastanjuje i fiksira upravo tako i jedino tako, dakle kao početak te priče.

S druge strane, početak priče, a naročito njena prva rečenica,, po pravilu je najvredniji i najznačajniji deo priče. Ne samo za njenog autora, več i uopšte. Možda ne toliko po svojoj sadržini, koliko po količini preživljenih (katkad i nepreživljenih) vaganja i sumnji, ushićenosti i postidjenosti, nadanja i očajanja..., pa čak i zapitanosti nad samim smislom daljeg bavljenja pisanjem.

Počesto je početak priče ujedno i kraj književničke karijere. Tolike su se baš tu, u nekoj od tih prvih rečenica, zaglavile i zatravile.

Scena u kojoj pisac više puta za redom, kao da je u pitanju niz spojenih filmskih dublova, uzima list belog papira, uvlači ga u mašinu, nakuckava dva tri reda, a onda taj list besno iz mašine trga, gužva ga i baca u korpu, obavezna je scena u svakom filmu o piscu, bilo da je taj pisac stvaran ili izmišljen, nagradjivan ili običan.

Tokom pisanja, pa i tokom prekucavanja, redaktura, korektura, recenzija i ko zna kakvih sve još izdavačkih izmotacija i tehnikalija, pisac se nebrojeno puta opsesivno vraća tom početku, prepravlja ga, doteruje, do bola usijava...

Zabeleženi su čak i slučajevi da se pisac, obliven valunzima neizdrža i stida, odriče honorara, ne bi li izdavača umolio da prvi tabak baci i štampa ga iznova. I to samo zato što je, pred samo povezivanje knjige, uočio jednu zapetu koja mu remeti ritam prve rečenice!.

OK, jasno je meni šta vi sad pomišljate - nije tu potrebna neka naročita pronicljivost. Pomišljate „ne ume taj priču ni da nastavi, a kamo li da je dovrši, taj garant, em sporo kuca, em sporo misli, danguba je to za njega, nema on kad.... a i mrzi ga da se upetljava, pa sad nešto tek onako izmišljava, prosipa nam tu neke tobož teorije, možebitno se čak s nama šegači...“

U redu, možda ste donekle i u pravu, ali nema to, verujte, nikakve veze sa ovom pričom o počecima priča. Ako meni ne verujete, Francu Kafki ćete valjda verovati!

Evo, u njegovim dnevnicima naišao sam na sijaset početaka priča. Zar mislite da je on to nešto započinjao, pa nije umeo da nastavi. Franc Kafka nije umeo da nastavi? Nije umeo – my ass! Smišljeno je pisao te početke samo zato da bi samome sebi dokazao kako iza Početka priče ne mora neizostavno da se desi nikakav Nastavak priče, još manje Kraj priče.

U tom smislu, Kafka je rodonačelnik jednog novog, neslućeno značajnog, mada još nepriznatog, književnog roda.

Uzger, ono što je Kafku, kao i svakog drugog pisca, najviše mučilo, jeste zebnja da će čitalac priču odložiti več posle prve rečenice. Upravo zato, neke njegove priče i nemaju više od jedne jedine, često vrlo kratke, ponekad i jako dugačke rečenice.

Istina, prvoj rečenici svoje priče "Iznenadna šetnja", toj neusporedivoj zadihanoj majstoriji koja se proteže preko cele strane, dodao joj je još jednu, sasvim kratku majstoriju, ali to je učinio više zbog ritma. Tu ona zapravo funkcioniše kao tačka, nalik je udarcu gonga, koji onu prvu majstoriju efektno podvlači i ističe njenu dužinu.

U ovom kontekstu, svakako bi trebalo pomenuti Markesa i njegove radikalne jedno-rečeničke sastave, naročito "Jesen patrijarha", ali ja, stvarno sporo kucam, i stvarno nemam kad.

A po Kafki, ni roman ne mora imati kraj. Dokazao je to svojom „Amerikom“, namerno je ne završivši.

-----------------------------------------------------------------------------

P.S.

Sad uvidjam da bi ovoj priči bolje pristajao naslov "JA ĆU OVDE NEŠTO DA NAPIŠEM"

U medjuvremenu, ipak sam napisao prvi nastavak priče "Ja ću ovde nešto da nacrtam":
http://www.seecult.org/blog/1722/ja-cu-ovde-nesto-da-nacrtam-2-ili-prvi-...

.