Prekjučer nas je ovdje gore posjetila budvanska televizija, a navečer smo imali opušten nastup u kafiću u starom dijelu grada. Vratili se natrag seprentinom.
Maca prede na stolici.
More se nazire kroz krošnju murve i šalje čudne vibracije koje bude maštu. Zamišljam daleke krajeve i neke čudne događaje. Koliko je samo lađa, parobroda i jedrenjaka prolazilo tom pučinom.
Nakon leta, stižem iz Dubrovnika autobusom za Budvu. Noć je, kao u rogu. Ona noć kipi svojim mineralima u korijenu roga stoke što skita planinskim vrhovima nad Svetim Stefanom. Pisci Đorđe i Vitka su me skupili na autobusnoj stanici u Budvi, i, kako je legla noć, ona najdublja, ona noć koja se sklapa u jedno s mojim umorom, uopće ne vidim da sam u Budvi. Mogli bi biti bilo gdje. U Pazaru jednako kao i Parizu.
Dolazili smo jedno po jedno, ali u mom sećanju došli smo svi zajedno i odjednom.
Posle dvadeset osam krivina obreli smo se na oko pola kilometra nadmorske visine ispred visoke kamene kuće koja je bila hotelsko zdanje što je tražilo poklonjenje, potpuno nepoznati jedni drugima, pa ipak, pokazalo se, nesumnjivo spremni da dotadašnje stanje međusobne anonimnosti trajno izmenimo.
Čovjek ovog vremena nije uvijek slobodan da izabere temu, kao ni društvo, kao ni prostor. Zabrinuti čovjek će sumnjati u temu, u društvo i u prostor. A pisca će tema sama pronaći, bez obzira na društvo i na prostor u kome se zatekao.
dani su lepi i lenji. kraj leta je najtužniji, pa je dobro da smo ovde, jer kroz prozor se vidi more. pored toga, ovde vreme ništa ne znači. datumi i dani su samo datumi i dani i ja sa tim nemam ništa. naučila sam i nove reči, ali reči nikad nisu samo reči i sa njima uvek imam nešto. ove su za životinje: čagalj, kolumbar, blavor, a za drvo: pitospora.
