Umetnici brane svoju viziju Albanije
Albanski umetnici odbacuju optužbe da ne daju sve od sebe u borbi protiv podsmeha kojem je njihova zemlja izložena na Zapadu.
Piše: Ben Andoni
Tokom skoro pola veka, sve do pada staljinističkog režima Envera Hodže 1991. godine, Albanija je bila jedno od najizolovanijih mesta na svetu, koje se često poredilo sa zemljama kao što su Severna Koreja.
Ono malo zapadnjaka kojima je dozvoljeno da uđu u Hodžin samoproklamovani „proleterski raj“ opisivalo je režim kao brutalni svet u kojem su ljudi pod stalnim nadzorom ozloglašene tajne policije „Sigurimi“.
Dve decenije kasnije, zemlja se otvorila ka svetu, 2009. godine se pridružila NATO, a trenutno utire put ka članstvu u Evropskoj uniji.
Međutim, iako Albanija više ne blokira signale stranih televizijskih stanica a mladi ne završavaju u zatvoru samo zato što slušaju rok muziku, tranzicija u demokratiju nije mnogo popravila nepovoljnu predstavu o njoj.
Strani mediji često opisuju Albaniju kao „divlji istok“ Evrope, zemlju u kojoj se mešaju esktremno siromaštvo, bezvlašće i srednjovekovni zakoni krvne osvete, i sve to na samo sat vremena avionom od glavnih prestonica na Zapadu.
Naglašene oprečnosti društva u kojem se luksuzni mercedesi voze po putevima izoravarenim rupama poslužile su kao inspiracija za mnoge albanske umetnike, u pokušaju da rastumače kontradiktornosti svoje zemlje.
Mnogi od njih žive u inostranstvu i, pored stranih medija, jedini su način da se život u Albaniji predstavi zapadnoj publici.
Ali, sa vlastima koje očajnički žele da privuku što više turista i investicija, njihovi radovi često se kritikuju da ne rade dovoljno na predstavljanju svoje zemlje u ružičastijem svetlu.
Međutim, umetnici s gnušanjem odbacuju ideju da rade u službi marketinga, ističući da takvi predlozi u potpunosti maše smisao njihovog umetničkog delovanja.
„Iako su neka umetnička dela ode lepoti, ona najčešće slikaju ono što je ružno, strašno, nasilno, amoralno i neljudsko”, objašnjava Arijan Leka, pesnik i izdavač iz Tirane.
Iako je Albanija oduvek bila izložena lošim ocenama u štampi, putopis britanskog pisca A. A. Gila objavljen 2006. godine u Sandej Tajmsu posebno je razbesneo domaće intelektualce i medije.
Gil se izrugivao Albancima da su „niski, lasicoliki, sa bespolnim, kratkim krivim nogama nalik šetlandskim ponijima“.
Takođe, albanski jezik je opisao kao „rečni šifrarnik kao stvoren za kriminalce“, dodajući: „Albanija ima četiri miliona stanovnika… tri miliona živi kod kuće, a četvrta četvrtina radi u inostranstvu, a ono što radi uglavnom je nezakonito“.
Gil se izvukao bez ukora Britanske komisije za pritužbe na štampu, pošto je Sandej Tajms odbranio oštre reči svog novinara pozvavši se na izvore kao što su Europol, Spasite decu, Evropsku uniju, Svetsku banku i italijansko javno tužilaštvo.
Međutim, sarkastični novinar – inače poznat po grubim verbalnim napadima na svoje mete, obično članove britanske kraljevske porodice – ipak je dobijao pretnje smrću preko elektronske pošte od Albanaca koje su uvredile i razgnevile njegove reči.
Albanski umetnici ni sami nisu iznad podsmevanja sopstvenoj domovini, ali oni to rade nešto nežnije i sa više ljubavi.
Poslednji dugometražni film režisera Edmonda Budine, koji živi u Italiji, Balkan Bazar, poigrava se sa mešavinom nacionalnosti u regionu, pozivajući se na istoriju sela Kosine na jugu Albanije.
Tamo su grčki nacionalisti 2006. godine otkrili ono za šta su tvrdili da su grobovi grčkih vojnika koji su poginuli u Drugom svetskom ratu.
Grčki nacionalisti odavno gaje pretenzije na najjužniji deo Albanije, region koji oni zovu Severni Epir.
Balkan Bazar iskazuje kritički stav i prema grčkom i prema albanskom nacionalizmu viđen očima dvojice stranaca, prevrtljivog novinara i njegovog sujevernog vozača, a scenario je uspeo da uzburka i Albaniju i Grčku.
Budina smatra da nema zbog čega da se izvinjava. „Kada je u pitanju imidž države, mislim da se još uvek držimo starog mentaliteta“, kaže on.
„Mnogi misle da je dovoljno nacrtati lepu razglednicu i poslati je, i da će to postaviti Albaniju na mesto koje zaslužuje“, dodaje on.
"Stari mentalitet“ o kojem Budina govori ukorenjen je u ksenofobičnoj kulturi Hodžinog režima koji je bio na vlasti pola veka.
Iako su komunističke vlasti spremno pomagale umetnost, krajnji rezultat je morao da se povinuje strogim pravilima socrealizma, istovremeno slaveći partiju i Hodžinu specifičnu vrstu nacionalizma.
Leka kaže da iako se umetnost više ne doživljava isključivo kao propagandna alatka za vladajuću elitu ili ideologiju, javnost i dalje očekuje od pisaca i slikara da ulepšaju imidž svoje zemlje.
„Uloga slikarstva ili književnosti nije da stvara predstave o određenim mestima“, kaže on. „Književnost se obraća svetu... i čitavom čovečanstvu“, dodaje on.
Režiser Budina se slaže. U umetničkom svetu, umetnici se služe slikama koje neka zemlja projektuje – a ne obrnuto.
„Albanija je zemlja sa dobrim i lošim stranama, prelepim i ružnim slikama – važno je samo kako se vi njima služite“, kaže Budina.
„Inspiracija se može pronaći čak i u nečemu što je ružno i zlo, a pričom o tome možemo postati plemenitija i bolja ljudska bića“, zaključuje on.
*Tekst je deo produkcije projekta “Balkanska inicijativa za saradnju, razmenu i razvoj kulture" (BICCED), koji realizuje BIRN. SEEcult.org je jedan od partnera projekta koji finansira Švajcarski program za kulturu na Zapadnom Balkanu - SCP.
