Tačka • Linija – Tok »
Galerija Zvono u Beogradu predstavlja 13. marta radove Nikole Kolje Božovića, Igora Marsenića, Snežane Vujović Nikolić, Mirka Nikolića i Nikole Pešića, koji problematizuju simboliku tačke, linije i toka, povezujući je sa različitim fenomenima današnjice. Koja je tvoja tačka gledišta? Da li si na liniji? Da li si u toku?, neka su od pitanja koja postavlja izložba “Tačka (.) Linija (-) Tok (>>)".
Galerija Zvono u Beogradu predstavlja 13. marta radove Nikole Kolje Božovića, Igora Marsenića, Snežane Vujović Nikolić, Mirka Nikolića i Nikole Pešića, koji problematizuju simboliku tačke, linije i toka, povezujući je sa različitim fenomenima današnjice.
Koja je tvoja tačka gledišta? Da li si na liniji? Da li si u toku?, neka su od pitanja koja postavlja izložba “Tačka (.) Linija (-) Tok (>>)".
Podsećajući da je Euklid svojevremeno rekao da je tačka “ono što nema dimenzije”, linija “dužina bez širine”, te da su “krajevi linije tačke”, autori izložbe ukazuju da su ljudi, s druge strane, figure, koje imaju i dužinu, i širinu, i dubinu.
“Gore pomenuti pojmovi su matematički koncepti, žive u geometrijskom, zamišljenom polju, van naše stvarnosti. Ali, nauka pretenduje da su ova geometrijska tela modeli stvarnosti. To ne znači da je samo dešifruju, već i prave. Nizovima tački i linija smo poverili, i dalje poveravamo, tokove naših misli, želja, strahova, ljubavi. I zvuk, ili muzika se pravi oscilacijom linija. Zahvaljujući tačkama i linijama uspeli smo da napravimo sve od zigurata pa do fudbalskih stadiona, od točka pa do spejs šatla.
Čitava Zemljina lopta je pretvorena u mrežu vodoravnih i uspravnih linija, u potencijalno neograničen, ali pritom odredljiv, broj tačaka. Zahvaljujući dva broja ili koordinate, niko ne može da se izgubi, niko i nigde ne može da se oseća izostavljenim.
Pošto je površina Zemlje prevedena u tačke, prešlo se i u ostale dimenzije. Veliki deo našeg svakodnevnog života se sastoji od gledanja ili čitanja tačaka, bilo na papiru ili na ekranu. Kada se čini da su slika ili reč nejasni ili mutni, treba dodati još koji milion tačaka i onda postaju stvarniji. Ali, kada priljubimo nos uz ekran ili televizor i vidimo linije koje ih razdvajaju, znamo da sve nije baš kao što izgleda. Da li to znači da nije baš sve u tačkama?
Možda su linije opipljivije. Najveći oblik društvene organizacije, država, je savršeno zatvorena linija koja razdvoja spoljašnost od unutrašnjosti. Pored te granične upotrebe, linije su u suštini veze. Reka istovremeno deli teren ali i povezuje različita mesta, samo treba znati plivati, uz ili niz tok.
Određene fizičke teorije tvrde da je čitav univerzum jedno nezamislivo zamršeno tkanje linija, to jest, struna, koje osciliraju. Ugledavši se na ovu ideju, ili možda pre na aktivnost pauka, preslikali smo je na našu planetu ispredanjem mreža i mreža vidljivih i nevidljivih linija, ili žica.
Ne radi se više o nekom virtuelnom fizičkom modelu, već je biti ‘na liniji’ danas realno stanje svesti, ali i tela, kao disanje. Da bismo bili na liniji, moramo da se svedemo u tačku, koja može biti telefonski broj ili internet protokol broj.
Ali, tačka i linija su samo preduslovi za tok. Ne može se biti na toku, samo u njegovoj matici ili van nje, zajedno sa munjevitim informacijama i još bržim kapitalom. Ipak, mi smo na sigurnoj obali pošto smo složene, opipljive figure koje nisu tačkaste, linijske ili tečne.
A ove tačke, linije, tokovi koje vidimo sada i ovde oko nas? Oni bi trebalo da su u nekoj drugoj dimenziji, ne našoj. Počinju i završavaju se na slici, na zidu, ili na vratima galerije, ili možda iza prvog ugla, ili iza horizonta. Ili su, možda, u našem toku (ili mi u njihovom)?”, navedeno je u tekstu koji prati izložbu.
(SEEcult.org)
