Pre 40 godina preminula je Jelena Bulgakova, supruga velikog ruskog psica Mihaila Bulgakova, koju ju u svom romanu ovekovečio u liku Margarite.

Jelena Sergejevna Šilovska mogla je i da ne bude Bulgakova, da se u februaru 1929. nije srela sa Mihailom Afanasijevičem u stanu umetnika u najvišoj tački centra Moskve. Kuću je trebalo sagraditi radi tog susreta Majstora-Bulgakova sa Margaritom-Jelenom.

Ima i onih koji smatraju da ipak ne bi trebalo tako bukvalno tumačiti tekst kultnog romana.

Ali, Bulgakov je bio retko tačan i precizan u detaljima kao i mnogi drugi istaknuti prozaisti. A detalji, kao što čitaoci zapažaju, mogu biti veoma interesantni. Tako, na primer, sreli su se oni u kući nemačkog arhitekte Nirnzea, a Jelena Sergejevna je bila kćer bivšeg nemačkog podanika Nurenberga, koji je najpre primio luteranstvo, a potom pravoslavlje, da bi se kasnije oženio kćerkom pravoslavnog sveštenika. Kako li je samo sve ispreleteno: Nurenberg i Nirnze, Majstor i Margarita, Jelena Šilovska i Mihail Bulgakov.

U prvoj trećini 20. veka, inacce, devojke iz intelektualnih porodica u Rusiji su nastojale da se udaju ili za pisce ili za vojna lica. Istina, za razliku od Ljilje Brik, Jelena je u početku vezala sudbinu za oficire (dva prva muža sa epoletama), a zatim za genijalnog, proganjanog i nepriznatog pisca, nepriznatog iako ga je znala cela Moskva, mada u početku nije bio Moskovljanin, nego Kijevljanin.

U periodu velike zaljubljenosti Bulgakova u Jelenu Šilovsku, ona je sopstvenom rukom spustila u poštansko sanduče njegovo čuveno pismo sovjetskoj vladi, u kojem je, kao što je poznato, tražio ili mogućnost da objavljuje svoja dela, ili da mu dozvole odlazak u inostranstvo. Zašto je veliki pisac tada prenebregao i mogućnost trećeg rešenja - brzo hapšenje i još brže progonstvo? Ali ni on, niti pak Jelena Sergejevna, nisu se nikog i ničega bojali. To je bilo pokoljenje neustrašivih.

Njihova konačna međusobna izjava ljubavi ličila je na zaplet nenapisane drame. “Ja ne mogu živeti bez vas”, uskliknuo je Bulgakov nakon rastanka koji je potrajao godinu i po. “Ni ja takođe”, odgovorila je Jelena Šilovska. “Obećajte mi da ću umreti na vašim rukama”. “Obećavam da ćete umreti na mojim...”, odgovrila je ona namerno prekidajući rečenicu.

Kasnije, posle muževljeve smrti, Jelena Sergejevna je napisala pismo Staljinu u kojem ga najpre podseća da je njegov telefonski poziv produžio život Bulgakovu za deset godina, a “sada je došlo vreme da na police stignu njegova sabrana dela”. Jelena Sergejevna se nadala da će Staljin reagovati na isti način kao što je svojevremeno reagovao na pismo Ljije Brik posle smrti Majakovskog (1930.) i da će narediti da se štampa književna zaostavština Bulgakova.

Ali ništa se slično nije desilo.

Svi biografi su saglasni da je život Bulgakova bio veoma težak, ali se njegova supruga ne slaže sa tom ocenom, tvrdeći da je do poslednjeg časa to bio veoma srećan život, do kraja ispunjen radošću i stvaranjem.

Često zaboravljamo da Majstor nije sam pisac, a i da je Margarita samo književni lik, a ne sama Jelena Sergejevna. Prototipi su u nečemu istovremeno i srećniji i nesrećniji od svojih junaka. Jelena je lepa, pametna, obrazovana, strastvena i trudoljubiva. Ona je zapisivala po diktatu svog muža stranicu po stranicu velikog romana. Uspela je u potpunosti da ispuni zaveštanje Mihaila Afanasijeviča da sačuva i štampa rukopis “Majstora i Margarite”. Jedna od poslednjih rečenica koju je pred smrt izgovorio veliki pisac glasila je: “Neka znaju!”

Jelena Sergejevna je napravila čudo, ali bez pomoći Volanda - Staljina.

Nije jasno ko je tamo Korovjev, ko Azazelo, ali Fadajev i Simonov su u mnogome doprineli i, čak su i zaslužni što rukopisi Bulgakova nisu uništeni u domaćoj arhivi. Niko ne zna kakvu je čašu trebalo ispiti na piru kod Volanda, koliko je tamo bilo vina, koliko krvi, a koliko mastila, ali ispivši je do dna, Jelena Sergejevna je postigla što je želela. Doživela je da Mihail Bulgakov bude priznat kao slavan pisac. Na njegov grob na Novodevičejm groblju ona je odlazila kao na praznik i vraćala se uvek srećna - kao da se videla s njim živim.

Postala je još za života legenda Moskve. Kod nje su dolazili novinari, pisci, istoričari književnosti...

Pre četiri decenije, 1970. godine, književna Moskva je ispratila Jelenu Sergejevnu na njeno večno viđenje sa Bulgakovim. Prvi njihov susret se zbio u Velikom Gnjezdikovskom, a poslednji na Novodjevičjem groblju, neposredno pored Gogolja.

Za razliku od autora “Mrtvih duša”, Bulgakov nije bio sam ni u životu ni posle smrti. Zajedno s njim uvek je bila i ostaje Ona - Jelena Sergejevna.

Branko Rakočević