Savremena kultura straha

Fri, 09/03/2010 - 10:35.
/
Violin-case.jpg

Podgorički umetnik Blažo Kovačević, koji živi i radi u SAD, a organizator je aktuelne izložbe “Zašto ići negde drugde” u Nacionalnoj i galeriji O3one u Beogradu, predstaviće 6. septembra na Cetinju i u Beogradu i projekat “Probe” (Istraga), koji metaforički govori o savremenoj kulturi straha kojom je prožet neprestani rat protiv terora.

Izložba “Probe” biće otvorena 6. septembra u Ateljeu DADO na Cetinju, a Kovačević će istovremeno održati i prezentaciju tog projekta u galeriji O3one, u okviru grupne izložbe umetnika slikarskog odseka američkog Savana koledža umetnosti i dizajna (SCAD).

Prema navodima njujorške istoričarke umetnosti i kustoskinje Jovane Stokić, Kovačević instalacijom “Probe” uvodi ključna moralna pitanja koja se tiču ukidanja ličnih sloboda zarad kolektivne bezbednosti.

U cilju otvaranja diskusije o implikacijama koje nadziranje ljudi nosi sa sobom, Kovačević postavlja scenu u jedinom prostoru u kojem može da ima kontrolu - u galeriji. U njoj, poziva publiku da učestvuje u njegovoj dirigovanoj aktivnosti. Kako bi posmatrača učinio svesnim koliko je neprijatno biti pod kontrolom, Kovačević jasno označava granicu kretanja unutar prostora galerije”, navela je u tekstu za katalog Jovana Stokić, koja je poznata po saradnji sa Marinom Abramović, a poreklom je iz Beograda.

Prema njenim rečima, Kovačevićeva smišljena umetnička strategija podseća na francuskog filozofa Mišela Fukoa i njegova dalekovida zapažanja o prirodi zapadne moderne civilizacije…

Jedna od tehnika koju Fuko pominje je Panoptikon, arhitektonska konstrukcija koju je dizajnirao Džeremi Bentam sredinom XIX stoleća za zatvore, ludnice, škole, bolnice i fabrike. Panoptikon je stvarao moćnu i sofisticiranu internu prisilu kroz stalno posmatranje zatvorenika koji su međusobno bili potpuno odvojeni i među kojima nije bila dozvoljena nikakva interakcija. Moderna konstrukcija trebalo je da omogući stražarima da sa svog mesta, koje se nalazilo u visokom centralnom tornju, neprestano prate svaku ćeliju, a da ih pritom zatvorenici ne vide. Smatralo se da stalna prismotra đeluje kao mehanizam kontrole, odnosno ugrađuje se svijest o stalnom nadzoru.

Tu snažnu metaforu koristili su i savremeni društveni kritičari koji tvrde da je današnja tehnologija omogućila često neprimjetnu (ili nevidljivu) upotrebu panoptičkih struktura kroz čitavo društvo. Video nadzor (CCTV sistem) na javnim mjestima primjer je tehnologije koja je u svakodnevni život stanovništva uperila pogled superiornog lica.

Za Fukoa, metafora Panoptikona otvorila je mogućnost istraživanja odnosa između sistema društvene kontrole kao sredstva za uvođenje discipline i koncepta moći i znanja, jer po njegovom mišljenju moć i znanje potiču od posmatranja drugih. Rezultati nadgledanja su prihvatanje pravila i poslušnost - neka vrsta normalizacije, koje potiču od pretnje nadzora. Odgovarajuće ponašanje postiže se ne kroz totalni nadzor, već putem panoptičkog nadziranja i navođenja populacije da prihvati taj nadzor, navela je Jovana Stokić, kustoskinja Abramović studija u Location One u Njujorku.

Citirajući Fukoa iz “Nadzora i kazne” (1975) da se “delovanje posmatrača zasniva na posmatranju i ponašanjima koja tim putem primeti; što više posmatrač posmatra, postaje moćniji. Moć dolazi od znanja koje je akumulirao kroz kružno posmatranje delovanja, pri čemu se znanje i moć međusobno osnažuju”, Jovana Stokić je navela da dalji razvoj te ideje vodi definisanju ugnjetavanja kao kontrolisane situacije u kojoj samo određena grupa ljudi kontroliše znanje. Umetnik je tako, kako se čini, zainteresovan za mogućnost iskupljujuće radnje: šta da se radi onda kada postanemo svesni mehanizama kroz koje se moć/znanje stiču?

Prateći takvu liniju rasuđivanja, neophodno je postaviti sledeća pitanja - kako se pokreće protivsila kojom bi se “stvorio otpor protiv sveprisustva sve agresivnijeg elektronskog društva koje pokušava da upravlja svim informacijama do kojih dolazi i koje sakuplja? Gde možemo povući granicu između bezbjednosti i slobode, naročito kada su moderne tehnike nadzora sve prisutnije na otvorenim prostorima urbanih sredina da bi se ušlo u trag pojedincima koji se kreću i da bi se kontrolisalo ili modifikovalo ponašanje?” (Moja K. Mejson, “Fuko i njegov Panoptikon”)

Prema navodima Jovane Stokić, neki teoretičari vide načine postizanja takozvane protivsile i redefinisanja lične slobode u formiranju smart mob-ova, na primer. Umetnika ovde zanima problematizovanje mehanizama kontrole u savremenom društvu izvođenjem rituala i, eventualno, nuđenjem ličnog mjesta slobode od kontrole.

Kovačević još više problematizuje pojam moći dozvoljavajući posmatračima da gledaju sadržaj svojih ličnih stvari. Ovo je samo po sebi voajeristička radnja i na prvi pogled ima iskupljujuću vrednost. Ne bi je trebalo doživljavati samo kao nadoknadu. Mi kao posmatrači prihvatamo da nas vode, pregledaju, skeniraju, tako da najzad možemo da vidimo šta leži ispod. Slike ličnih stvari koje Kovačević izlaže ambivalentne su. One govore o želji javnosti da zna, poseduje i dosegne skriveno (znanje). Istovremeno, obeležavajući rendgenske snimke predmeta lepim bojama, umetnik im vraća dostojanstveni status ličnih predmeta. Slike postaju još ambivalentnije kada shvatimo da među ličnim stvarima ima toliko mnogo oružja. Što je još problematičnije, Kovačević nam pokazuje da se čak i oruže može predstaviti kao lepota (želja). Nakon što je posmatrač dobrovoljno učestvovao u Kovačevićevoj aktivnosti, ostaje mu da razmišlja o mogućnosti sticanja slobode od kontrole, na vlastiti rizik, navela je Jovana Stokić.

Kovačević je rođen 1973. u Podgorici, a živi u Savani (Džordžija), gde trenutno predaje umetnost na Savana državnom univerzitetu.

Diplomirao je na Odseku za slikarstvo na FLU Cetinje 1997, a magistrirao na Pensilvanijskoj akademiji lepih umjetnosti 2001. godine. U Crnoj Gori je 2004. godine osnovao Internacionalni festival digitalne umetnosti i član je Udruženja likovnih umjetnika Crne Gore od 1997. godine.
 
Među njegovim samostalnim izložbama su “Mape i rezovi” u galeriji Hurong Lou u Filadelfiji, “Kontinentalni doručak” u galeriji Haos u Beogradu, “Likvidacija” u Kulturnom centru Srbije u Parizu i “Rasprodaja” u galeriji  Siano u Filadelfiji.

Učestvovao je i na niz grupnih izložbi, među kojima su “Probava” na  Athens Institut savremene umetnosti u Džordžiji, prvi Salon Petar Lubarda u Plavom dvorcu na Cetinju, Savremena umetnost Crne Gore u Stephansdom katedrali u Beču, Internacionalni festival alternativne kulturne saradnje u Beogradu i Novom Sadu, Kluju i Bukureštu, Plovdivu i Sofiji, Sarajevu, Strazburu i Ajndhovenu, te Utopia Stanica na 50. Bijenalu u Veneciji.

Na izložbi “Zašto ići negde drugde?”, koja je otvorena do 14. septembra u galeriji O3one, odnosno do kraja meseca u Nacionalnoj galeriji, učestvuje pored Metjua Blekvela, Deniz Karson, Adama Cvijanovića, Krega Drenena, Gregorija Eltringema, Suzane Džekson, Stivena Knudsena, Natalije Mijatović, Lore Moskere, Morgana Santandera, Toda Šredera i Rodžera Marka Voltona.

Izložba ističe najnovije radove svakog umetnika ponaosob, ali istovremeno ih prepoznaje kao kolektiv koji je ostavio snažan uticaj na studente, kao i međusobno, jer često upotpunjuju zajedničku profesionalnu motivaciju. Uprkos različitostima u konceptu, medijumu, tehnici i stilu, svaki učesnik izložbe “Zašto ići negde drugde?” neguje slikarstvo kao oblik izražavanja i oruđe u analizi kulture u okruženju, a umetnost kao forum za razmenu ideja.

Kovačevićevi radovi predstavljeni su i u Galeriji umetnika SEEcult.org.

*U PRILOGU: Katalog "Probe"
 

**Izložbu u Ateljeu DADO prati i onlajn segment - prenos video snimka kontrole "prtljaga" na aerodromu, preko linka http://web.me.com/stevok/blazo/Welcome.html

(SEEcult.org)

AttachmentSize
Blazo_Kovacevic _Probe_Katalog.pdf389.62 KB

Comments