Poljakov na meti tajkuna

Zasad nepoznati nasilnici obili su u noći izmedju 23. i 24. decembra kuću za odmor poznatog ruskog pisca i glavnog urednika književnog nedeljenika “Literaturna gazeta” (Литературная газета) Jurija Poljakova u Podmoskovlju, a tom prilikom teže su povredjene njegova supruga i kućna pomoćnica.

Zasad nepoznati nasilnici obili su u noći izmedju 23. i 24. decembra kuću za odmor poznatog ruskog pisca i glavnog urednika književnog nedeljenika “Literaturna gazeta” (Литературная газета) Jurija Poljakova u Podmoskovlju, a tom prilikom teže su povredjene njegova supruga i kućna pomoćnica.

Poljakov je izjavio za Eho Moskve da je najpre napadnuta njegova kućna pomoćnica, koju su nasilnici prebili i svezali, a zatim joj oteli ključeve i provalili u kuću u kojoj su pretukli piščevu suprugu, koja je u medjuvremenu hospitalizovana.

Prema mišljenju Poljakova, napad je u vezi sa njegovom profesionalnom delatnošću glavnog urednika “Literaturke” koja je u nekoliko poslednjih brojeva objavljivala materijale o otimačini vikendica ruskih pisaca u Peredelkinu, naselju u kojem se nalazi i njegova kuća i spomen kuće Pasternaka, Okudžave i drugih književnih velikana.

Tajkuni povezani sa mafijom pod ucenom nastoje da otkupe vikendice književnika da bi ih porušili, a lokacije preprodali po basnoslovnim cenama za izgradnju elitnog rezidencijalnog naselja. Materijalne dokaze o delovanju građevinske mafije u Peredelkinu “Literaturka” je predala i Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala u oblasti ekonomskog sektora pri Ministarstvu unutrašnjih poslova Rusije.

Poljakov je autor dve pesničke zbirke i 12 proznih dela, pretežno romana, a prema njima je snimljeno čak sedam filmova: “Sto dana do naredbe”, “ČP rejonskog značaja”, “Rad na greškama”, “Pariska ljubav Koste Gumankova”, “Nebo palih” i “Zamislio sam bekstvo”.

Dobitnik je prestižne Gogoljeve nagrade, a njegov najpopularniji roman “Jare u mleku” (Козлонок в молоке, 1995) izdat je u milionskom tiražu i ekranizovan 2003. godine kao humorističko-satirična freska naravi, mentaliteta i običaja sovjetskih spisatelja i njihovog svemoćnog Saveza, koji je uvek bio pod zaštitom Partije i Države. To je i duhovita parodija na nagradu Ruski buker, privilegije, bogatstvo i slavu laureata koji može biti i potpuno nepismen čovek, jer žiri knjigu i ne pročita pre nego što dodeli nagradu.

Naznačajnija dela Poljakova prevedana su i na srpski jezik (Jare u mleku, Zamislio sam bekstvo, Pariska ljubav Koste Gulmakova, Nebo palih...), a dobitnik je i nagrade Trga pesnika festivala Grad teatar u Budvi “Stefan Mitrov Ljubiša”.

Nedeljnik “Literaturna gazeta” najstarija je književna periodika u Rusiji koja izlazi u kontinuitetu 178 godina.

Taj časopis pokrenula je grupa pisaca u kojoj je bio i Puškin još 1830. godine. Na svom logou nosi konture portreta Puškina i Gorkog, pod čijim je uređivanjem nastavljen kontinuitet izlaženja “Literaturke”.

U sovjetskoj eri, naročito posle izvesnog “otopljavanja” koje je usledilo posle Staljinove smrti 60-ih godina minulog veka, izlazila je u milionskom tiražu, kao i ostale publikacije književne periodike, a važila je za glasilo koje utiče na donosioce odluka.

Okupljala je umetničke stvaraoce, pokretače novih tendencija u književnosti, filmu, pozorištu, slikarstvu.

Posebno je negovala poslednju, 16. stranu, posvećenu humoru i satiri - “Klub 12 stolica”, na kojoj je i slavni, nedavno preminuli poslednji ruski futurista Vagrič Bahčanjan objavljivao unikatne, čudesne kolaže, aforizme i rečence u jednoj reči, kojima nema sličnih u svetskoj književnosti, od Homera do dade.

Danas se popularna i još uvek uticajna “Literaturka” štampa na 16 strana, u ukupnom tiražu od 136.000 primeraka, uglavnom u pretplati, a čak 40.000 primeraka dostavlja se pretplatnicima u inostanstvu (22.000 u Izraelu, 9.000 u Velikoj Britaniji, 6.000 u ostalim zemljama Evrope i SAD...). Tiraž za Moskvu iznosi 60.000, a u drugim reonima Rusije se pretplatom plasira 36.000 primeraka “Literaturke” koja se štampa u Sankt Peterburgu, Voronježu, Rostovu na Donu, Novosibrisku i Habarvosku.

Branko Rakočevič