Političkoj korektnosti nije mesto u književnosti
Politička korektnost u političkoj sferi je korisna u smislu zaštite ugroženih grupa, ali je u književnosti opasna, ograničavajuća i predstavlja vrstu cenzure – bilo da se radi o tumačenju klasične književnosti iz današnje perspektive političke korektnosti, bilo da je reč o političkom intervencionizmu u savremenoj književnosti prema merilima političke korektnosti – ocena je učesnika panela „Književnost i politička korektnost“, kojim je 6. juna u Domu omladine Beograda otvoren 12. Beogradski festival evropske književnosti (BFEK).
„Ako bismo dosledno sledili pravila političke korektnosti, onda savremeni čitaoci više nikada ne bi mogli da čitaju najveća dela svetske književnosti u izvornom obliku, niti bi izdavači mogli da ih objavljuju, a ako bi takvi zahtevi bili stavljeni i pred savremene pisce, onda bi savremeni pisci morali da se prilagođavaju politički poželjnim i moralno-politički podobnim temama, tako da – kao što ne bismo mogli da čitamo klasike, tako ni savremeni pisci nikada ne bi mogli da postanu klasici. Ne zna se šta od toga je gore za čitaoce, književnost i kulturu“, istakao je pesnik i izdavač Gojko Božović, ukazavši da se upravo zbog toga čini da bi trebalo preispitati ideju o autonomiji književnosti, koja je svojevremeno razvijana u društvima jednopartijskog komunizma, a u međuvremenu je napuštena jer se smatralo da za njom više nema potrebe.
Tada je ta ideja teorijski obrazlagana kao vrsta distance između književnosti i političkog intervencionizma i književnosti i ideoloških zahteva, a sada se čini potrebna zbog upliva ideoloških i političkih merila u književnost, zbog kojih bi pisci mogli da počnu da biraju teme koje nisu društveno provokativne ili subverzivne.
Božović je istakao da odavno i na ovim prostorima i u nekim evropskim društvima postoje zahtevi da se „određene knjige ostave po strani, izostave iz lektire ili objavljuju sa posebnim napomenama kako ne bi vređale neke čitaoce ili zato što su u nekim ideološkim tumačenjima shvaćene kao potencijalno uvredljive“, kao i da se u tim zahtevima otišlo predaleko kada je reč o mogućnostima jezika i književne obrade određenih tema. „Vrlo se često previđa da li u nekom romanu govori pisac ili književni junak, da li neki radikalni politički stav, koji bi u stvarnosti bio neoprostiv, ima određenu književnu motivaciju koja ga čini logičnim u književnom svetu za tu namenu i taj književni svet“, istakao je Božović, osnivač i glavni urednik izdavačke kuće Arhipelag, koja organizuje BFEK.
Kao primer, Božović je naveo organizacije koje su pre nekoliko godina tražile da se iz lektire izbaci roman „Peščanik“ Danila Kiša upravo zbog pogrešnog poistovećivanja pisca sa književnim junakom, u čijim su rečima videle kritiku nekih stavova iz Kurana.
„Kada se čita u kontekstu knjige, taj zahtev je potpuno besmislen, jer to govori jedan stilski, saznajno obeležen i ograničen junak i to nije ni vrednosni stav pisca ni vrednosna formulacija knjige“, naveo je Božović i dodao da je to „jedan vrlo opasan previd koji suspenduje polje slobode koje očekujemo od književnosti i koje proističe iz potrebe za kritičkim mišljenjem i za sumnjom koje dovode u pitanje različite stvari, pa i neka usvojena društvena merila i vrednosti“.
Prema rečima pesnikinje Ane Ristović, izražavanje mišljenja neodvojivo je od književnosti i ako se njoj nameće bilo koji koncept, pa i iz najboljih namera da se ostvari idealno društvo, to je oblik presije i cenzure.
Ona je mišljenja da se koncept političke korektnosti u književnost polagano infiltrira putem književnosti za decu, kao i da postoji opasnost da će se to ubuduće činiti putem školske lektire, jer je na decu i na izdavače najlakše uticati.
„Politička korektnost u književnosti je jedna vrsta potrebe za potpunom infantilizacijom društva i zatupljivanjem dece i potreba da se kroz jedan vrlo sužen fond reči kojima se imenuje stvarnost, ta stvarnost i suzi“, upozorila je Ana Ristović, navodeći primer cenzurisanja čuvenog britanskog pisca bajki Roalda Dala (Dahl), u čijim knjigama je reč patuljak zamenjena rečju „mali čovek“, jer je „neko pomešao babe i žabe“ i nije razumeo da patuljci u knjigama i u životu nisu isto.
Sličan je slučaj sa vešticama koje „u bajkama više ne mogu da se predstavljaju sa bradavicama, jer bi se verovatno neka žena koja ima bradavice mogla naći povređenom“. Iz razloga političke korektnosti veštice su sada postale „naučnice, profesorke na univerzitetu“. I reči „ružan, debeo, zao“ se izbacuju iz književnosti za decu, navela je Ana Ristović i dodala da je reč zapravo o vrsti „silovanja jezika i podmuklog podrivanja književnosti da bi se ispunili određeni birokratski ciljevi“.
Politička korektnost kao ideja da se ne dopusti vređanje ičijih prava i manjinskih prava je dobra stvar, ali ja svet književnosti vidim kao svet slobode i zamišljam šta bi bilo kad bismo književnost očistili od inidividualnosti i posebnosti jezika i sveli ga na puku formu, upitala je pesnikinja.
Ana Ristović je navela i slučaj slovenačkog pisca Gorana Vojnovića, koga je policija pre više godina po objavljivanju romana „Južnjaci, marš“ privela na informativni razgovor zbog stavova koje u knjizi iskazuje pripovedač a za koje su ocenili da podrivaju rad policije, pa je Vojnović u tom „bizarnom razgovoru morao da objašnjava da pisac nije isto što i pripovedač“ ili bilo koji drugi književni lik. Pošto su i policajci i ministri i ministarka odbrane shvatili isto, dogodio se obrt u korist pisca, jer je taj roman Vojnovića premašio čitanost svih do tada objavljenih romana u Sloveniji.
Osnovno pitanje koje se postavlja kada je reč o bilo kojoj vrsti cenzure jeste šta će se desiti sa individualnim jezikom likova ako su oni rasisti, nacisti, siledžije ili ispoljavaju bilo kakva mišljenja koja nisu prilična... Zamislite kada bi govor bilo kog od tih likova bio očišćen od inidividualnosti? Mislim da je to izgubljena priča i ne vidim da to može uroditi plodom, kazala je Ana Ristović.
Posebno osetljivo pitanje, kad je reč o odnosu političke korektnosti i književnosti, jesu klasici, odnosno knjige koje su nastajale u drugom vremenskom poretku i drugim okvirima društvenih vrednosti i standarda i koje su odraz tog vremena i vrednosti, smatra Božović.
Književnost ima dimenziju koja je suštinski važna za čitaoce različitih vremena, a to je da ona svesno ili nesvesno preuzima izražajna sredstva tog vremena, različite društvene standarde, etičke obrasce, ideološke stavove, vrednosti i poredak i to probija iz književnog dela bez naročite namere pisca, istakao je Božović, navodeći da su ne jednom istraživači dokazivali kako se preko nekih knjiga koje govore o određenom vremenskom periodu najbolje može videti slika tog vremena. Tako Stiven Grinblat (Stephen Greenblatt), osnivač novog istorizma, tvrdi da bi mnogi saznali više o vremenu u kojem je Šekspir pisao iz njegovih dela nego iz istorijskih romana tog doba, baš kao što Branko Milanović u ekonomskoj analizi Ane Karenjine govori koliko je dobro Tolstoj poznavao ekonomske dimenzije carske Rusije. Ta dva primera govore dovoljno o tome kako književnost upija izražajni aparat svog vremena, istakao je Božović.
Istovremeno, mi iz perspektive naših društvenih pogleda ne možemo davati meru nekom književnom liku koji je nastao pre sto ili dvesta godina. Ako bismo želeli da te neponovljive svetove upodobimo današnjim merilima i vrednostima, načinili bismo ozbiljan prekršaj i prema neponovljivosti književnih svetova i prema autorskim pravima pisaca, ali i prema sebi, jer bismo se udaljili od jedne moguće slike sveta koju daju knjige koje se objavljuju u izvornom obliku i bez intervencija, jer su intervencije opasne i jedna su vrsta cenzure ili su na granici sa cenzurom, naveo je Božović.
U odnosu književnosti i ideologije mora da postoji odnos asimetričnosti, jer je politička moć tako velika i mora biti ograničena time da ne može intervenisati u pitanjima umetnosti i književnosti, a književnost može da preispituje svako pitanje bez ikakvog ograničenja i ideoloških zahteva i standarda. Onda će se iz samog dela, njegove prvobitne i naknadne recepcije, utvrditi koliko je ta slika verodostojna i podsticajna i za ljude drugih vremena, obrazložio je Božović.
Na pitanje moderatorke, novinarke i književne kritičarke Marije Nenezić da li živimo u vremenu nekog novog puritanizma ili novog primitivizma, Božović je odgovorio da „postoji jedna vrsta crno-bele slike sveta, u kojoj se očekuje ili zahteva da svako zauzme neku tačku gledišta, pri čemu se veruje da stav ima samo onaj čiji se stav poklapa sa dominantnim stavom“.
„Pitanje cenzure, zabrana i ograničenja raste u savremenom svetu. Mi to možemo videti u potpuno radikalnom obliku cenzure i negacije kao, recimo, u odnosu Irana prema slobodnim umetnicima ili prema (Salmanu) Ruždiju ili Kine, u kojoj poslednjih godina radikalno raste broj knjiga ili broj tema o kojima se uopšte ne može pisati ni u oblasti književnosti ni u oblasti humanistike, ili u Rusiji, gde postoji predsednički ukaz koji je iz filmova i knjiga isključio svaki oblik psovki ili nepriličnih reči. Ali, za slobodu je posebno osetljivo kada taj zahtev političke korektnosti u liberalnim demokratskim društvima sužava polje mogućnosti književnosti da svedoči o svetu na način kako taj svet vidi“, naveo je Božović.
Božović je istakao da takva tendencija postoji kada je reč o knjigama Marka Tvena, kao i da ona najviše pogađa popularnu književnost, kojoj pripadaju knjige Agate Kristi, Roalda Dala ili knjige o Džejmsu Bondu, dok u ovom trenutku još nije došla do mejnstrim književnosti, iako postoji opasnost da se i to desi.
„Ako bi se pravila političke korektnosti dosledno primenjivala kao u slučaju Roalda Dala, najveći deo književnosti 19. veka ne bi mogao da bude objavljen u onom obliku u kom smo mi te knjige čitali i voleli i smatrali ih značajnim“, naveo je Božović i upozorio da je „uvek vrlo opasno kada verujemo da iz jednog ugla, perspektive ili pogleda na svet možemo da razumemo čitavu istoriju književnosti ili istoriju mišljenja i da, ako to hoćemo da svedemo na svoj stav, danas imamo posebno izraženu krizu demokratije i krizu argumentacije, te se pribegava normiranju, jer se očigledno ne veruje u argumentovanu raspravu koliko u odredbe, u zabrane i u propise“.
Ana Ristović smatra da će takva vrsta intervencije političke korektnosti u književnosti početi u Srbiji od školske literature, od nižih razreda pa nadalje, ali je optimistična da se neće dogoditi uskoro, jer se kod nas promene i inače dešavaju sporo. Božović je, pak, mišljenja da domaću književnost od političkog intervencionizma štiti to što je marginalizovana u društvu.
Politikolog Nebojša Vladisavljević istakao je da postoje dve ravni političke korektnosti, te da je ona u političkoj ravni korisna, jer predstavlja vrstu ograničenja političkih aktera u izražavanju, ophođenju i delovanju. Rasprava u demokratskom društvu mora biti slobodna i otvorena, ali različite manjinske grupe u društvu moraju biti zaštićene od govora mržnje, diskriminacije ili isključivanja iz javnog dijaloga, istakao je on i dodao da ograničenja koja su neophodna u političkoj ravni ne mogu biti mehanički primenjena u književnosti.
Pitanje odnosa književnosti i političke korektnosti provlači se kao lajtmotiv kroz sve programe 12. BFEK-a, čije posetioce očekuju čitanja značajnih pisaca iz Slovenije, Crne Gore i Srbije, kao i razgovor o Italu Kalvinu, povodom sto godina od rođenja tog velikog italijanskog i evropskog pisca.
Beogradski festival evropske književnosti održava se u sali Amerikana DOB-a, a ulaz je besplatan.
Program sa satnicom nalazi se u Kalendaru portala SEEcult.org.
*Foto: Stanislav Milojković
(SEEcult.org)
