Peti Smit na Exitu

Kultna američka umetnica Peti Smit (Patti Smith), pionirka panka, pesnikinja i aktivistkinja - jedna od najuticajnijih rok ikona, nastupiće 11. jula na Exit festivalu u Novom Sadu, najavili su ponosno organizatori.

Kultna američka umetnica Peti Smit (Patti Smith), pionirka panka, pesnikinja i aktivistkinja - jedna od najuticajnijih rok ikona, nastupiće 11. jula na Exit festivalu u Novom Sadu, najavili su ponosno organizatori.

“Kraljica panka”, kako je nazvana još 70-ih, jedna je od najvećih zvezda ne samo desetog Exita, već i svih dosadašnjih izdanja tog festivala na Petrovaradinskoj tvrđavi, koji je u jubilarnom izdanju najavio do sada i Arktik Mankis (Arctic Monkeys), KoRn, Kraftverk (Kraftwerk), Mobija (Moby), Mednes (Madness), kao i neke od najvećih DJ-eva današnjice.

Peti Smit je u okviru evropske turneje najavljena i za 10. jul na Of-festu u Skoplju, gde takođe prvi put nastupa u karijeri koju je počela pre više od 30 godina prvim singlom “Hey Joe/Piss Factory” (1974) i potom legendarnim albumom “Horses”.

Pre dve godine ušla je u Kuću slavnih rokenrola, a 2008. ponovo se našla u centru pažnje i dokumentarnim biografskim filmom “Patti Smith: Dream of Life”, koji je predstavila i na Berlinalu, a nagrađen je na Sandensu.

Reč je o živom prikazu njene filozofije i umetnosti, koji je više od 11 godina snimao poznati modni fotograf Stiven (Steven) Sebring, a sadrži njene intervjue, fotografije, snimke s koncerata, ali i nastupe, hodočašća i političke skupove, arhivske materijale i dokumentarističke snimke njene porodice i prijatelja, u potpunosti prožet muzikom i recitalima

Patriša Li Smit (Patricia Lee Smith), rođena u Čikagu 1946, odrastala je u Nju Džerziju, a kao 20-godišnjakinja se preselila u Njujork, koji je izvesno vreme napustila, a ponovo se vratila sredinom 90-ih.

U Njujorku je nedavno, inače, otvorila izložbu fotografija “Veil” u Robert Miler galeriji.

Rok poezijom počela je da se bavi pod uticajem Roling Stonsa, Dilana, Morisona.., a prve poklonike stekla je nakon što je magazin “Creem” objavio njene radove u septembru 1971. Usledile su potom dve knjige pesama “Seventh Heaven” i “Witt”, a bila je i koautor drame “Cowboy Mouth” sa Semom Šepardom (Sam Shepard).

Ljubav za poeziju izražavala je i kroz nastupe na kojima su je pratili gitarista Lenny Kaye i pijanista Richard Sohl, a potom i basista Ivan Kral i bubnjar Jay Dee Daugherty. Opčinjen nesvakidašnjom pojavom bitnik pesnikinje, fotograf Robert Mapltorp (Mapplethorpe) ne samo da hvata njen momentum, već i finansira njen prvi singl “Hey Joe/Piss Factory” iz 1974. godine koji mnogi kritičari smatraju za izvor ranog panka.

Sledeće godine izašao je njen prvi album “Horses”, koji je otkrio tipičnu bit poeziju u stihovima “Jesus Died For Somebody’s Sins, But Not Mine“ kojima otvara pesmu “Gloria”, dok omot albuma krasi jedna od večnih rok fotografija androgene ikone.

Peti Smit je 2005. obeležila 30-godišnjicu albuma “Horses” njegovim izvođenjem u celini na Meltdaun festivalu u Londonu, čija je bila umetnička direktorka, a na koncertu je učestvovao i producent tog izdanja Džon Kejl (John Cale). Meltdaun je osmislila kao svojevrsni odgovor na današnje “materijalističko, eksploatišuće i ružno vreme”, kako je tada rekla, a među umetnicima koje je pozvala da učestvuju bili su i Joko Ono (Yoko), Bili Breg (Billy Bragg), Stiv Erl (Steve Earl), Drezdon Dols (Dresdon Dolls), Mark Almond (Marc)...

Njen drugi album “Radio Ethiopia” išao je korak dalje u razbijanje dotadašnjeg rok formata uspostavljajući jedan drugi - vokalni manirizam Peti Smit, čiji scenski nastup otkriva nezadrživu snagu, pa je prilikom nastupa na Floridi 1977. godine teško povredila vrat padom sa bine.

Dok se oporavljala, napisala je četvrtu knjigu poezije koja je izašla kada i komercijalno uspešan album “Easter”, sa velikim hitom “Because The Night” koji je napisala s Brusom Springstinom (Bruce Springsteen).

Godinu kasnije snimila je četvrti album “Wave”, u kojem se primećuju donekle religiozni i romantični stihovi, možda najbolje oslikani u pesmi “Frederick” posvećenoj njenom suprugu Fredu Sonik Smitu (Sonic Smith), bivšem gitaristi kultnog benda MC5 iz Detroita u koji se ubrzo i sama seli, a zatim i potpuno povlači sa muzičke scene.

Povratnički album “Dream Of Life” objavila je gotovo deceniju kasnije, a njenu pesmu “People Have the Power” iz 1988. Springstin je 2004. iskoristio u predizbornoj seriji koncerata “Vote for Change” za smenu predsednika Džordža Buša. U tom smislu oboje su bili aktivni i tokom nedavne predsedničke kampanje Baraka Obame.

Peti Smit se 1989. suočila sa smrću Mapltorpa, a godinu kasnije i svog pijaniste Sola, a pravu tragediju preživela je krajem 1994, kada su joj u razmaku od jednog meseca umrli suprug Fred i mlađi brat Tod.

Nakon svega vratila se u Njujork, a bliski prijatelji, bitnik Alan Ginzberg i pevač R.E.M-a Majkl Stajp (Michael Stipe), nagovorili su je da se vrati na scenu.

Krajem 1995. krenula je na kraću turneju sa Bobom Dilanom, a naredne godine objavila je potresno ličan album “Gone Again”. Među bliskim osobama sa kojima se opraštala u tim stihovima, pesmu “About the Boy” posvetila je pokojnom lideru Nirvane Kurtu Kobejnu (Cobain). Krug tragedije i stiha konačno je zatvorila knjigom “The Coral Sea”, koju je posvetila Mapltorpu.

Album “Peace & Noise” objavila je 1997, a tri godine kasnije “Gung Ho”, a u to vreme izašla je i sabrana zbirka njene poezije i beleški “Patti Smith Complete: Lyrics, Reflections & Notes for the Future”. Još jedna kolekcija, muzička, izašla je 2002. na kompilaciji “Lust”, gde se nalazi i obrada Prinsove pesme “When the Doves Cry”.

Dve godine kasnije objavila je album “Trampin’”, na kojem se ističe antiratna poezija i određeni omaž zvuku amerikane, a 2007. godine, kada je ušla u Kuću slavnih rokenrola, objavila je album “Twelve” sa 12 obrada nekih od klasika rokenrola, među kojima su i Hendriksova “Are You Experienced” i Nirvanina “Smells Like Teen Spirit”, kao i pesme Dilana, Dorsa, R.E.M, Stonsa i Bitlsa.

Prošle godine objavila je album “The Coral Sea” na kojem govori poeziju zabeleženu u istoimenoj knjizi, dok je muzički prati Kevin Šilds (Shields) iz grupe Maj Bladi Valentajn (My Bloody Valentine).

Njeni brojni koncerti i govori inspiracija su mnogim generacijama i muzičarima (Morrisey, U2, Sonic Youth, Pearl Jam, Juliette Lewis...), ali je i sama priznala da joj znači impuls koji dobija od drugih, navodeći da je to jedna od stvari koje čine život vrednim.

Koncertom Peti Smit zatvoren je 2006. godine i legendarni njujorški klub Si-Bi-Dži-Bi (CBGB), u kojem je i izgradila reputaciju.

Opisujući CBGB kao “stanje duha”, rekla je i da njegovo zatvaranje neće imati značajan uticaj na budućnost andergraund muzike, jer mladi danas pronalaze nove prostore.

Za uticaj na savremenu rok muziku dobila je, između ostalog, i prestižno francusko priznanje Orden viteza umetnosti i literature 2005. godine.

Peti Smit je proteklih desetak godina aktivna i u Zelenoj stranci, a posvećena je i ideji direktne, naspram predstavničke demokratije. O tome govori i njena čuvena rečenica: “Narod ima moć da iskupi rad budala”.

Od početka glasna protiv rata u Iraku, zatvora u Gvantanamu i sukoba na Bliskom Istoku, aktivno se bori za ljudska prava i propagira ekološke vrednosti.

Preko svog sajta (www.pattismith.net), nedavno je pozvala fanove na potpisivanje peticije za osnivanje komisije za istinu i pomirenje koja bi ispitala zloupotrebe administracije bivšeg američkog predsednika Buša i potpredsednika Dika Čejnija.

Sajt Exita je www.exitfest.org

(SEEcult.org)