O (po)kajanju na filmu
Muzej Jugoslovenske kinoteke organizuje od 17. do 23. maja ciklus filmova posvećenih pokajanju, kao svojevrsno suočavanje sa onima koji su smogli snage da se pokaju i podstaknu druge na taj isti put, kojim se nevoljno kreće.
Muzej Jugoslovenske kinoteke organizuje od 17. do 23. maja ciklus filmova posvećenih pokajanju, kao svojevrsno suočavanje sa onima koji su smogli snage da se pokaju i podstaknu druge na taj isti put, kojim se nevoljno kreće.
Počev od “Zore” (1927) Fridriha Murnaua (Friedrich W. Murnau), “Propalog izleta” (1945) Bilija Vajldera (Billy Wilder) i “Mesta pod suncem” Džordža Stivensa (George Stevens), s Montgomerijem Kliftom (Montgomery Clift) i Elizabet Tejlor (Elizabeth Taylor) u glavnim ulogama, novi ciklus Kinoteke obuhvata i klasike, poput “Zločina i kazne” (1956) velikana ruske i svetske književnosti Fjodora Dostojevskog, u verziji francuskog reditelja Žorža Lampena (Georges Lampina), te “Potkazivača” (1935) Džona Forda (John Ford).
Na programu su i “Divlja horda” (1969) Sema Pekinpoa (Sam Peckinpah), “Zli mirno spavaju” Akira Kurosave (Kurosawa), “Tačno u podne” 1952) Freda Cinemana (Zinnemann), “Rajanova kći” (1970) i “Put u Indiju” (1984) Dejvida Lina (David Lean), “Koreni priviđenja” (1980) Kena Rasela (Russell), “Razdoblje bračnog privikavanja” (1962) Džordža Roja Hila (George Roy Hill), “Biser” (1946) Emilija Fernandesa (Emilio Fernandez) i Fordov “Zatočenik ostrva smrti” (1936).
Biće prikazani i ruski film “Ostrvo” (2006) Pavela Lungina i francusko - italijanski “Pre potopa” (1954) Andrea Kajata (Cayatte).
Prema navodima Slobodana Žujevića, ciklus nastoji da publici predstavi možda jedan od najkomplikovanijih ljudskih pokušaja približavanja Bogu kao istini i ljubavi.
Više puta ekranizovano delo Dostojevskog “Zločin i kazna”, u verziji Lampena, podseća još jednom na zločin učinjen od čoveka čoveku i kaznu koju on donosi - pre svega duši.
Prema Dostojevskom i njegovom hrišćanskom humanizmu, duševna patnja nije dovoljna, jer Raskoljnikov se, ne mogavši da izdrži teret zločina, prijavljuje vlastima i čeka osudu društva u nadi da će mu ona doneti olakšanje.
U Fordovom filmu “Potkazivač” glavnog junaka Džipa (Victor McLaglen), nedovoljno obrazovanog i infantilnog, počinje da grize savest zbog nepromišljenog izdajstva prijatelja Frenka (Walace Ford). On pokuša da nađe utočište kod devojke Keti, ali ga Frenkijevi drugovi nalaze i smrtno ranjavaju. Pokajavši se, Džipo smogne snage da ode do crkve i da, pre nego što će umreti, dobije oprost od majke potkazanog prijatelja.
O velikom rasnom opterećenju američke mešovite nacije, koja je pretke svojih crnih sunarodnika dovozila u ropstvo kao divlje životinje (a tako se prema njima i ponašala) u brodskim potpalubljima, iskreno govori film Džuisonov film “U vrelini noći”. Šerif Bil (Rod Steiger), posle duge borbe sa samim sobom, uspeva da prevaziđe rasnu netrpeljivost prema crnom kolegi Virgilu (Sidney Poitier) i počne da ga smatra sebi ravnim, ako ne i boljim, zbog sposobnosti da oprosti.
U Linovom filmu “Rajanova kći”, izuzetno iznijansiranih psiholoških odnosa ličnosti, centralno mesto zauzima mlada Rozi (Sara Miles) koja udajom za starijeg čoveka ne nalazi sebe u braku. Kada upozna ratnim traumama opterećenog majora Dorijana, predaje mu se na način kako to mladost obično čini. Puritanska, ali i ljubomorna sredina je osuđuje i kažnjava. Rozi se pokajnički vraća mužu Čarlsu, bežeći u (malo)građansku, bračnu sigurnost, a u dubini duše zna da je njeno pokajanje samo kompromis sa okolinom i da će, do daljeg ostati nesrećna zbog gubitka ljubavi za kojom mladost čezne.
Rasel se u naučno-fantastičnom filmu “Koreni priviđenja” takođe pozabavio problemom pokajanja. Doktor Edi se bavi eksperimentalnim proučavanjem šizofrenije u nameri da pomogne bolesnima. Prvo sebe podvrgne tom, po život opasnom opitu, tokom kojeg jedva izbegne smrt. Lično suočenje s nehumanošću svoga rada, dovodi ga do pokajanja i on odustaje od daljeg eksperimentisanja. Shvata da u svemu, pa i u nauci, postoje granice ljudskih moći preko kojih čovek ne može i ne sme da pređe.
Ruski reditelj Lungin filmom Ostrvo / Ostrov (2006) prikazuje pokajanje čoveka (Petr Mamonov) koji je izdao druga da bi spasao sopstveni život. Ostatak života provodi na usamljenom ostrvu u dubokom hrišćanskom kajanju. Suočavamo se sa preteškim putem samomenjanja čoveka, od kukavice do približavanja Bogočoveku.
O pokajanju, kao jednom od složenih stanja ljudske duše, sveti Jovan Lestvičnik napisao je da je to obnova krštenja, zavet Bogu da će se voditi novi život, izvor smirenosti, neopozivo odricanje od svake želje za telesnim dobrima, samosudna misao i briga o sebi, bez brige o spoljnim stvarima, kćer nade i poricanje beznadežnosti, pomirenje s Gospodom putem vršenja dobrih dela suprotnih pređašnjim gresima, očišćenje savesti, dobrovoljno trpljenje svih muka...
Prema navodima Žujevića, niz godina posle Drugog svetskog rata, Beogradom je, noseći u rukama drveni krst, hodao jurodivi čovek “tužna lika” i izgovarao samo jednu, ali mnogoznačnu poruku sugrađanima: “Pokaj se! Pokaj se!”. Mnogi, neskloni razmišljanju o toj poruci, smatrali su ga umobolnim.
“Danas, međutim, u trci za sabiranjem materijalnog blaga, tim istim ulicama žuri mnoštvo žensko-muških “nosača” krstića (na lančićima o vratu) i “handy” spravica u koje govore mnogo i koješta. Kolovozima krstare velike skupocene limuzine / džipovi - statusni simboli društvene lestvice, u kojima se vozaju “nosači” krstova (čitaj: novi krstaši) od oke zlata, oko zadriglog vrata. Zajedničko im je, kao zlatnom teletu na vlasti bez časti, da za kajanje ne haju, a za Lestvičnika i ne znaju. Ipak, oko Božjih hramova, postoje neki drugi jurodivi i vrše prastaru misiju opominjućom porukom: ‘Pokaj se!’”, naveo je Žujević u programu Kinoteke.
Sajt Jugoslovenske kinoteke je www.kinoteka.org.rs, a program se nalazi i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org
(SEEcult.org)
