Marina u bioskopima

Dokumentarni film o retrospektivi performansa Marine Abramović u njujorškom Muzeju moderne umetnosti, nakon srpske premijere na zatvaranju festivala BELDOCS, počinje da se prikazuje 10. maja u bioskopima u Beogradu.

Premijeri filma “Marina Abramović: Umetnik je prisutan” 9. maja u Sava centru prisustvovalo je više od 3.200 posetilaca, među kojima su bili i mnogobrojni umetnici i drugi profesionalci sa umetničke scene, uključujući i one sa kojima je Abramovićeva počinjala karijeru pre više od 40 godina u Beogradu.

Film je od 10. maja na repertoaru Dvorane Kulturnog centra Beograda, u terminu od 17 sati, kao i u bioskopu “Fontana” na Novom Beogradu, u terminu od 22 časa.

Film Metjua Ejkersa (Matthew Akers) o izložbi i maratonskom performansu Abramovićeve 2010. godine u MoMA imao je svetsku premijeru na Sandensu i evropsku na Berlinalu, gde je i nagrađen, a ovih dana je uvršten i na listu 20 indi filmova koje se moraju videti - u izboru časopisa “Indiewire”. Publika u SAD videće ga uskoro i posredstvom kablovske televizije HBO, koja je i producent.

Abramovićeva je učvrstila poziciju zvezde na svetskoj sceni retrospektivom u MoMA, koja je privukla oko 750.000 posetilaca za tri meseca. Posebno interesovanje izazvala je 700-časovnim performansom “Umetnik je prisutan”  tokom kojeg je (šest dana u nedelji po sedam i po sati) ćutke sedela na drvenoj stolici preko puta jednog od ukupno više od 1.500 posetilaca. Njihov nemi dijalog završavan je u mnogim slučajevima i suzama.

Ejkersov film prati pripreme Marine Abramović za retrospektivu, kao i tromesečno trajanje performansa sa svim izazovima koje nosi, uključujući i bezbednosne, a sadrži i scene iz njenog privatnog života, kao i intervjue sa njom i njenim saradnicima.

Jedan od glavnih protagonista filma je i Ulaj (Ulay), njen lični i profesionalni partner od sredine 70-ih do kraja 80-ih, sa kojim je realizovala i neke od antologijskih performansa koje je tridesetoro mladih umetnika reizvodilo za vreme retrospektive u MoMA.

Abramovićeva je u filmu predstavljena kao jedna od najupečatljivijih ličnosti današnje umetničke scene - zavodljiva, neustrašiva i šokantna umetnica koja redefiniše performans već 40 godina, koristeći telo kao medijum i pomerajući fizičke i mentalne granice. Istovremeno, film prikazuje i njene strahove, nedoumice, nervozu, umor... i radost zbog uspešnog završetka retrospektive koju je doživela kao priliku da performans postane mejnstrim.

Reditelj Ejkers stvorio je vizuelno putovanje u svet radikalnog performansa, u pokušaju da, kako je naveo, približi temu široj publici, a ne samo malobrojnima iz sveta umetnosti, te da, s druge strane, izbegne bilo kakvu mogućnost svaranja jednoličnog biografskog filma.

"Istog trenutka sam svoje poglede u vezi umetnosti performansa podelio sa Marinom, i činilo se da ne samo da se divila skeptičnom pristupu, već je bila i potpuno ponesena tim izazovom. Uostalom, ona je neko ko je skoro četiri decenije proveo ne dovodeći u pitanje, ono što iznosi u filmu: 'Zašto je ovo umetnost?'“, naveo je Ejkers, koji je diplomirao likovnu umetnost i počeo karijeru kao slikar i vajar, a potom se okrenuo filmu.

Film počinje finalnim pripremama za izložbu šest meseci pre otvaranja - konsultacijama sa kustosima, galeristima, dizajnerima... Marina Abramović na strateškom sastanku podvlači da u 63. godini ne želi više da bude alternativa i da želi da performans bude konačno legitiman.

“Performans je uvek bio alternativa u umetnosti. Želim da postane zaista deo umetnosti. Pre nego što umrem”, izjavila je Abramovićeva u filmu, koji pokazuje i šta je sve potrebno uraditi da bi se stvorila savremena umetnost uopšte i da bi se bio umetnik, uključujući ogroman administrativni deo posla.

Svaki dan tromesečnog performansa bio je detaljno isplaniran. U muzejskom atrijumu, koji je opisala kao “svetlosni trg”, želela je odsustvo svakog vida komunikacije u smislu govora, dodira... Cilj je bio postizanje duhovnog stanja koje može da inicira “dijalog energije” sa publikom, a film prati tok tog celog procesa, uključujući i nekoliko dana priprema u njenoj kući u Hadson dolini sa 30 mladih umetnika, odabranih za reizvođenje njneih pet antologijskih performansa u MoMA. Taj duhovni trening nazvala je “čisćenjem kuće”, odnosno vežbom “prisutnosti u sadašnjosti”, sposobnosti da se bude “sada i ovde”. Mladima je stoga poručila da je najbitnije iz kog stanja svesti nešto rade, a ne šta rade, ističući da je performans pritom uvek stanje uma. S obzirom da je nastupala u MoMA tri meseca, postao je i deo njenog života.

Njen dugogodišnji prijatelj i bivši lični partner Klaus Bisenbah (Biesenbach), glavni kustos u MoMA, koji je osmislio naziv izložbe, izjavio je da ona “nikada ne prestaje da izvodi performans”. Predlagao joj je i da prekine performans u jednom trenutku, svestan verovatno i sam da to nikada ne bi učinila, što mu je i stavila do znanja.

Abramovićeva u filmu govori i o detinjstvu koje je provela uz roditelje koji su je vaspitavali vojničkom, komunističkom disciplinom, dok je od bake dobila duhovnost i emotivnost. Veći deo filma posvećen je upravo emotivnoj strani Abramovićeve i njenom odnosu sa Ulajem, sa kojim se posle duže vremena ponovo videla za vreme priprema izložbe kako bi “oprostili jedno drugom”. Ulaj je bio jedan od prvih učesnika performansa i jedini posetilac sa kojim je imala fizički dodir. “Volela sam ga više od sebe. Bili smo kao blizanci”, navodi Abramovićeva u filmu, koji daje presek i njihove 12-godišnje intenzivne, snažne i teške veze, tokom koje je nastao ciklus “Relacionih radova”, zaključno sa čuvenom šetnjom jedno drugome u susret Kineskim zidom (Ljubavnici), nakon koje su raskinuli 1988.

Ovih dana Marina Abramović ponovo je skrenula pažnju svetske javnosti objavljivanjem detalja o izgledu Instituta za očuvanje umetnosti performansa, vrednog 15 miliona dolara, koji će izgraditi u Hadsonu. Taj umetnički centar trebalo bi da bude otvoren krajem 2014.

(SEEcult.org)