Majić: Pobeda u borbi s neprirodnim poretkom je prirodna neminovnost
Sudija Apelacionog suda u Beogradu dr Miodrag Majić, autor zbirke tekstova “U ime naroda” o sudstvu u praksi, autor je i romana “Deca zla”, u čijem je središtu dramatično ubistvo, a potraga za počiniocem samo je okidač niza drugih događaja u svetu u kojem je istina izobličena, a prošlost junaka utkana je u njihovu sadašnjost neraskidivim nitima zla. U romanu “Deca zla”, u izdanju Vulkan izdavaštva, mogu se pronaći obrisi savremene društvene stvarnosti, ali i izgubljene nade, jer autor poručuje da čak i u društvenom sistemu duboko ogrezlom u korupciju ima mesta za heroje. U intervjuu za portal SEEcult.org, Majić govori o inspiraciji pravosudnom i društvenom zbiljom u Srbiji, o važnosti nezavisnog sudstva kao preduslova za ostvarivanje pravde, te o neophodnosti borbe za promenu neprirodnog poretka. U tom kontekstu, voleo bi da njegov roman u čitaocima probudi prirodni, iskonski instinkt pobune.
- Koliko je ova knjiga u vidu krimi-trilera zasnovana na Vašoj sudskoj praksi?
M.M: Čestica iz koje je priča nastala povezana je sa jednim slučajem u kojem sam davno postupao. Međutim, bilo bi pogrešno u romanu tražiti dokumentarnu građu. Reč je o fikciji zasnovanoj na fragmentima stvarnih događaja, zapravo o romanu inspirisanom našom pravosudnom i društvenom zbiljom.
- Na putu odgovora o tome ko, kako, zašto… glavni junak kreće u jednom pravcu, da bi se priča završila u sasvim drugom smeru. Koliko su česti zapravo ovakvi slučajevi u pravosuđu?
M.M: I u realnom životu, baš kao i u priči, istina je neretko sakrivena od našeg pogleda i uma. Često se događa da oni koji tragaju za odgovorima pođu od kruto postavljenih premisa, koje su neretko pogrešne. U takvim slučajevima, opsene koje smo stvorili teraju nas da „pronalazimo” ono što očekujemo, a ne ono što zaista postoji. Zato će iskusan tragač i pravi istražitelj u potragu poći neopterećen predubeđenjima i dogmom, dugo čuvajući u životu različite verzije događaja. Tek u trenutku kada bude siguran da je jedna od njih nesumnjivo potvrđena dokazima, opredeliće se. Jer ništa nas tako lako ne obmane, kao što to čine naše predrasude.
- Advokat Nikola Bobić ulazi u priču iz ličnih razloga da bi kasnije branio probuđenu savest, a na kraju i sopstveni život. Da li bi to trebalo da predstavlja sudstvo danas? On je ovde jedini lik koji pokazuje potrebu da ispuni etičku normu svoje profesije.
M.M: Nikola kroz traganje za izvršiocem i istinom o onome što mu je povereno, zapravo otkriva i istinu o sebi, svojim slabostima, ali i o snazi. Krećući se kroz zamršeni pravosudni i društveni lavirint, on je i specifična vrsta čitaočevog vodiča kroz svet korupcije, pohlepe i preplitanja političkih i poslovnih veza sveta koji nas okružuje. Međutim, baš kao i njegova priroda koja je satkana od svetlih i tamnih strana, tako ni društvo bremenito problemima nije lišeno svetlih primera. Zato ćemo, kroz putovanje sa Nikolom, otkriti i neke poštene i posvećene ljude koje u šumi ovih drugih, povremeno ne vidimo.
- Tužioci, sudije, advokati obavezali su se svojom profesijom da će služiti pravdi. U Vašem romanu jure samo za napredovanjem, karijerom, profesionalnim uspehom… Da li je to odraz ovog vremena ili su koreni nastali daleko pre?
M.M: Stvari su ovde odavno krenule pogrešnim tokom. Potrebno je samo podsetiti se koliko dugo na ovim prostorima živimo u različitim oblicima materijalizovane distopije. Na sve to nadovezalo se vreme u kojem je princip indivdualizma i makijavelističkog pogleda na dozvoljenost svih sredstava u ostvarenju ciljeva pojedinca postao gotovo univerzalno prihvaćen. Zato i ne čudi što se i u pravosuđu sreće značajan broj onih koji su zaboravili na osnovne postulate profesije, i koji je prevashodno vide kao sredstvo za ostvarenje sopstvenih ciljeva. Jasno je da je u takvim uslovima teško govoriti o adekvatnom ambijentu za ostvarivanje makar i rudimentarne pravde.
- Da li sudije sude na osnovu Ustava, zakona i slobodnog sudijskog uverenja? Šta zapravo znači ova zakonska odredba ako sudstvo nije nezavisno?
M.M: Osnovni preduslov za pravično i zakonito suđenje je nezavisnost pravosuđa. Možete imati i najboljeg stručnjaka, savršenog pravnika, ako nije nezavisan od spoljašnjih uticaja, imate samo marionetu koja postupa po nalozima manje ili više vidljivih lutkara. Takav sudija liči na najboljeg hirurga koji svoju veštinu koristi ne za očuvanje zdravog organa, već za njegovo sakaćenje. U tom smislu je i sloboda sudijskog uverenja neostvariva u uslovima kontrole pravosuđa u kojima se pretvara u sopstvenu suprotnost. Drugim rečima, što je kontrola pravosuđa snažnija, to je i „slobodno” sudijsko uverenje ostvarivano u takvim uslovima, opasnije.
- Ovaj roman, pored pojedinačnih likova, oslikava u sebi strukturu korumpiranog društva, što asocira na današnji globalni svet i svo zlo koje se uvek vraća tamo odakle je i nastalo. Da li je to krug koji se mora zatvoriti?
M.M: Upravo! Jedna od osnovnih poruka romana je ta da se krugovi zla uvek zatvaraju. Zlo rađa zlo i prenosi se s kolena na koleno, ako nije zaustavljeno na mestu na kojem je i nastalo. Međutim, dobra vest o kojoj roman takođe govori je i da se krugovi dobra zatvaraju. Dobro podstiče dobro, a jedan od vrhunskih principa dobra je i taj da praštanje, kao najsnažnije oružje protiv mržnje, konačno pobeđuje i zatvara krugove zla.
- Kojim sredstvima sudstvo može danas da ostvari svoje pravo i obavezu da deluje nezavisno od političkih struktura?
M.M: Na prvom mestu, borbom za sopstvenu nezavisnost. Prvi korak u toj borbi predstavlja prihvatanje činjenice da postoje nezdravi, nenormalni odnosi u podeli vlasti. Naredni korak je spremnost na borbu da se takvo stanje stvari promeni. Na kraju dolaze sama borba, žrtve koje ona nosi, ali izvesno, kao i uvek, poslednji čin predstavlja pobeda onih koji se bore za prave vrednosti. Pobeda u borbi sa neprirodnim poretkom je prirodna neminovnost.
- Kroz likove u romanu napravili ste paralelu sa stvarnim svetom, omogućili ste čitaocu da bude u svetu romana i u svom stvarnom svetu. Koliko je to bilo zahtevno pri pisanju ove knjige i da li ona predstavlja svojevrsni poziv na reakciju?
M.M: Verujem da je uvek čitalac taj koji pronađe pravi smisao romana. Možete pokušati štošta, ali ako se to ne primi kod onoga ko okreće stranice vaše knjige, posao će biti uzaludan. Voleo bih ako bi roman, pored drugih iskustava, u čitaocu probudio i taj prirodni, iskonski instinkt pobune. Ako vas nerviraju odnosi među protagonistima u romanu, ako vam se telo i um suprotstavljaju korumpiranim sudijama i tužiocima koje tamo srećete, i ako vibriraju i raduju se onima od njih koji se protiv svega toga bore, to znači da vas iste stvari pogađaju i u realnom svetu koji je sličan. A od toga do reakcije i pobune je samo mali korak.
*Miodrag Majić doktorirao je krivično pravo specijalizujući se za međunarodno-krivičnopravnu oblast. Već desetak godina redovno objavljuje tekstove na svom blogu misamajic.com, u kojima otvoreno govori o korupciji, nepotizmu i političkim pritiscima u pravosuđu. Zbirku odabranih tekstova sa bloga, “U ime naroda”, nedavno je objavio u izdanju Lyceum iurisa.
(SEEcult.org)
