Kroj kao crtež

Thu, 10/01/2009 - 16:15.
/
DO-Haos.jpg

Od likovne akademije na kojoj je studirala slikarstvo, do dana današnjeg, Dragana Ognjenović projektuje svoje vizije na razne načine. Svoj lični artistički događaj je prenela ne samo na modu, već i na osmišljavanje životnog prostora svakodnevnog stanovanja ljudi, kao i upotrebnih predmeta u njemu. Njene zamisli putuju kroz razne segmente , a njen pečat je vidljiv u svemu što dodirne. Svom slikarstvu, našla je razne alternacije, razna usmerenja koja dovode do krajnje inventivnih projekata koji poseduju i humanu notu. Naime, pod njenim okom, priču ispletenu oko „Mog stočića“, pišu i oni, koje retko ko podržava i hrabri, a to su deca ometena u razvoju. Ona im daje svo vreme ovoga sveta, strpljivo ih hraneći umetnošću.

U stanju je da u svakom elementu iz stvarnosti, pronađe priliku za kreaciju. Ipak, prva asocijacija pri pomenu njenog imena je svakako moda. Predlaže nam jednostavno obučenu ženu, koja decentno hoda pistom, u haljini svedenog kroja, koja se može poneti i noću i danju. Na njenim revijama se dešava jedan svojevrsni performans. U tišini koja odzvanja, njeni modeli dolaze i odlaze, pomaljaju se iz prigušenog svetla. Onda zastaju i daju nam na viđenje taj chiaroscuro, koji je njena inicijalna ekspresivna formula, koju nosi kroz svoje kreativno vreme. Ipak, i ako njena umetnost zadržava svoju fizionomiju, ona se pak bogati sve više raznim sugestijama i naznakama, te dakle ostaje uvek svoja, i nikada se ne ponavlja. Boja, koja je gotovo uvek u centru ekspresivne istrage njenih kolega, kod Dragane ima postojano mesto samo ako je u kontrasnom dijalogu crno-belog. Njene skice, crteži, postaju nosive haljine, različitih materijala koje opet fotografskim aparatom bivaju ponuđene publici na uvid.

Zaista, ako se setimo prvih crnobelih fotografija (ili u boji sepije), moramo priznati da su imale jake sugestivne mogućnosti, i da sa estetske strane, boja im nije ni nedostajala. Dakle, fotografija se umetnosti otvarala crnim i belim. Plavo nebo je bilo belo, a nekakvo more na primer tamno. Zapravo, imali smo fotografiju, kao segment vidljive umetnosti koji je lišen kolora, a ipak nam pruža najbolju moguću percepciju te slike iz života, koju mi, dakle doživljavamo u svoj njegovoj punoći. Iako se ove ili one sezone nosi više ili manje ova ili ona boja, Dragana nam predlaže njeno posve klasično ruho. Kada sve zastane, njene devojke ulaze iz fikcije u stvarnost, ostavljaju modele kako bi ih neko drugi poneo. Već u drugom momentu, sve je gotovo, a sam kreator ostaje u tišini i nedoumici o recepciji ponuđene zamisli. Umetnik ima mogućnost da svoje zamisli izrazi na različite načine, da živi u duploj realnosti, da svoju potrebu za složenim izrazi na najjednostavniji način, i preko svog identiteta ispolji htenje za proširivanjem opusa sopstvenog delovanja.

Ideja kao vizija savremene žene, ideja kao novi kroj stare haljine, ideja kao izraz boje koje nema, ideja kao realizovana ideja, ideja nova, a stara. Od skice, preko odevene devojke stilizovanom haljinom sa hartije, te snoviđenja iz pozorišta u kome igraju i pozitiv i negativ, te konačne recepcije znatiželjnih bića koji će kasnije o tome govoriti, modna priča, ali nikako samo modna, nastavlja da lista svoje ubedljivo likovne strane, sve do novog poglavlja, koji nam se iznova ukazuje.

Biti umetnik, je velika odgovornost, baš kao i baviti se umetnošću u bilo kojoj njenoj interpretaciji. Ako je umetnik nomad, koji sledi svoju radoznalost, onda je Dragana Ognjenović zaista jedan specijalni izveštač skodnevnice, sposobna da iz svakog i trivijalnog elementa izvuče priliku za kreaciju.

Vladana Spaić

(autorka teksta u katalogu izložbe Dragane Ognjenović, koja je otvorena u Galeriji Haos u Beogradu od 29. septembra do 17. oktobra)

Comments