Kritika na delu: Refleksije našeg vremena - Akvizicije MSU 1993-2019, 3/5

Refleksije našeg vremena: Akvizicije Muzeja savremene umetnosti 1993 – 2019, MSUB/Legat Čolaković, Beograd

Kritičarka na delu: dr Jasna Jovanov, istoričarka umetnosti i muzejski savetnik - 3/5

Istoričarka umetnosti dr Jasna Jovanov smatra da je izložba akvizicija Muzeja savremene umetnosti u Beogradu nedovoljno informativna za najširu publiku, ali i da ne daje odgovore na mnogobrojna pitanja koja se nameću u vezi sa predstavljenim radovima i periodom od gotovo tri decenije na koji se odnosi. U nastavku serijala Kritika na delu o izložbi Refleksije našeg vremena: Akvizicije Muzeja savremene umetnosti 1993 – 2019, Jasna Jovanov zamera i to što na izložbi nema radova mladih savremenih umetnika, čiji bi otkup podrazumevao određeni rizik, a upravo u tome i vidi ulogu muzeja savremene umetnosti kao arbitra koji bi trebalo da edukuje publiku o tome šta jeste, a šta nije vredno umetničko delo.

“Budući da iza sebe imamo period kada smo svi bili zatvoreni, ja sam sa velikim zadovoljstvom ušla u MSUB, a u prvo vreme sam se osećala kao publika. Želela sam prvo da vidim slike iz kolekcije Radmile Bunuševac Dedinac koje su me, kada sam pogledala spisak eksponata, najviše privukle pre svega zbog čuvenih Crvenih jahača koja predstavlja antologijsku sliku za Nadeždu Petrović, za naš modernizam, za sve što je srpska moderna dala… Naravno, tu su i druge slike iz te kolekcije koje imaju sličnu vaznost, ali ova je za mene bila posebno dragocena. Nadala sam se da ću je videti na nekom pijedestalu - onako kako ta slika zaslužuje. Međutim, kada sam krenula dalje, shvatim da pred sobom imam jednu masu koja je izvučena iz jedne mnogo veće, amofrne mase od nekih 1.400 eksponata i koja je u dugom periodu od tri decenije ulazila u Muzej. Kada se osvrnemo unazad, dobijamo tri uzašno problematične decenije koje su pogubno delovale na sve u kulturi, a od kulturnih institucija najviše na muzeje, s obzirom da su muzeji stali u nekom prošlom vremenu, zamrzli su se i ostali tamo. Naravno, svaki muzej ima ljude, u te ljude treba ulagati i to jako puno da bi i oni išli u korak sa vremenom i razmišljali onako kako vreme nalaže”, navela je Jasna Jovanov.

Jasna Jovanov ukazuje i na raznorodnost radova na izložbi, uključujući i one koji se ne mogu smatrati savremenom umetnošću.

“Pitala sam se kako funkcionise sama postavka. Ovaj muzej, kada je otvoren 1965. godine, za njega je bilo savremeno sve ono od 1900. Ali izgleda da je u opštem nekom mišljenju to i dalje savremeno, a mi smo u 2020. Ne možemo da izvučemo u savremeno čak ni ono što je bilo posle Drugog svetskog rata… Neku distancu bismo neminovno morali da imamo prema tom periodu. S druge strane, kada imamo pred sobom takav raznorodan materijal umetnika koji su rođeni u rasponu od sto godina - Nadežda Petrović - 1873, a najmlađi umetnik na postavci Jelena Jureša rođena je 1974, i to je već veliki raspon godina. Znači, pred nama je kolekcija koja se bavi etabliranim vrednostima, ali vrlo raznorodna, s obzirom na autore, periode nastanka dela i s obzirom na ulazak tih dela u Muzej - jedan deo su pokloni, jedan deo radovi iz Ministarstva koji su pristigli i imamo naravno otkupe”, navela je Jasna Jovanov, dodajući da i pokloni i legati obuhvataju “veliki raspon vremena”. Između, ostalog, sama kolekcija Radmile Bunuševac Dedinac obuhvata pola veka.

Iako ne sumnja da je pred autorima izložbe bio jako težak zadatak, te da su imale zahtevan posao da naprave artikulisanu celinu od toga što im se nudilo, Jasna Jovanov je ocenila da to nisu, međutim, i uspele - koliko god da su se trudile.

“Da je to jedna retrospektivna, hronološka, klasična muzejska postavka, koja počinje početkom veka, pa se nižu dalje radovi, da je zapravo to tako deklarisano, onda bi imali čvrsto opravdanje da kažu - eto, potrudili smo se da pokažemo šta imamo i rasporedili standardnim redom da bi publika shvatila kako su dela nastajala, kako se umetnost kretala, kako je sve to izgledalo. Umesto toga, dobili smo neke celine, gde se prepliću periodi, poetike, spaja se spojivo i nespojivo, razdvaja se spojivo”, navela je Jasna Jovanov, napominjući da gleda na sve to “okom nekoga ko je godinama pratio i muzejsku scenu, i događaje, i savremenu scenu”… “Iza mene je dugačak staž, pa mogu da kažem da sam se sa mnogim delima već susretala i na izložbama i u knjigama, jer mnogi umetnici već imaju i monografije, tako da sam došla na jednu očekivanu celinu”, dodala je ona.

Postavlja se stoga pitanje, kako je dodala, kome se muzej obraća.

“Ne obraća se meni, novinarima, kritičarima, on se obraća onima od sedam do 77, kao ‘Politikin zabavnik’. Raspon je strahovito širok i svaki od tih segmenata publike zaslužio je da dobije svoje objašnjenje”, naglasila je Jasna Jovanov.

Prema njenom mišljenju, izložba uskraćuje mogućnost komunikacije s publikom, koja je pritom dobila dodatne oblike usled pandemije korone.

Pandemija je, kako je navela, zapravo učinila uslugu muzejima, jer su “ođednom shvatili da mogu da postoje onlajn i da komuniciraju na drugačiji način sa publikom, osim vođenjima kroz postavku, govora na otvaraju i saopštenja za medije”.

Ta mogućnost, međutim, “na ovoj izložbi ne postoji”.

“To je velika šteta, jer ima sto i nešto autora, a svaki autor je za sebe ličnost. Svako delo ima svoj put - zašto je ušlo u Muzej, sa koje izložbe, šta je ta izložba značila za život Muzeja… Isto tako pokloni, legati, kakvi su to legati, ko je to poklonio? Ima muzeja koji su veliki deo fonda dobili kao legat, na primer Galerija Matice srpske koja sa velikim pijetetom ističe značaj sastavljanja legta, koncepcije legata i naravno ličnost same osobe koja je to poklonila da bi pokazala da ceni taj gest. Nekako sve je to ovde izbirsano, sve je nivelisano, svedeno na jednu ravan. Može mene da zadovolji, ja ću dalje u svojoj glavi da vrtim svoj film koji znam, ali ne i nekog ko prvi put dolazi i vidi delo Neše Paripovića ili Miće Popovića… Dva su tu antologijska dela Miće Popovića, obeleženo je jedno zato što je fizički izdvojeno, ali ona scena sa prijateljima stoji u okviru postavke na početku, i ona je time hronološki prilično narušena na kraju krajeva, kada gledamo sa muzeološke strane”, navela je Jasna Jovanov.

Navodeći i da su skulpture rasute po čitavom prostoru, te da ne mogu da se prate u celini, Jasna Jovanov napominje i da je slično sa video radovima, koji traže objašnjenje.

“Mogli su se istaći reperi onoga čime se MSUB u prošlosti bavio (nove umetničke prakse, prva polovina 20. veka, posleratna umetnost…) i na kraju krajeva aktuelizovati neke stvari. Mi se danas susrećemo u muzejima sa drugačijim praksama. Možda su postojale i ranije, ali se to uzdigne iz svakodnevnog i dobije novo značenje. Ono što je u svetu trend, kada govorimo o istoriji umetnosti, to je pogled na umetnost 60-ih godina. Italija koja je prepuna muzeja osniva muzeje koji su posvećeni tom periodu. Da ne idemo dalje… U Hrvatskoj isto imamo zbirke koje su usmerene na te periode, pa su prosto definisale da je to jedan poseban društveni i socijalni period”, navela je Jasna Jovanov.

Prema njenim rečima, postavka koja daje toliko mogućnosti uskratila je odgovore na bezbroj pitanja koja bi publika mogla da postavi.

Jasna Jovanov posebno ukazuje i na nejasno predočavanje otkupne politike.

“Može se videti da su u novijem periodu ušla novija dela, otkupljena su…. To se verovatno dogodilo onim otkupnim konkursima Ministarstva kulture, pa se moglo donekle planski kupovati. U ovim prethodnim periodima imate akvizicije koje su došle otkupom, ali tu ne može da se definiše baš jasno otkupna politika - što sa neke izložbe, što ovako. Prosto nema nekakvog smisla. Malo odavde, malo odande. To je nešto što je nezamislivo kada se ima u vidu da je reč o nacionalnoj ustanovi. Ja bih ispred svih tih ustanova stavila taj epitet nacionalni, jer oni su na vrhu i diktiraju svima ostalima kako će se ponašati”, dodala je ona.

Jasna Jovanov ukazuje i na odustvo radova mladih umetnika i hrabrije otkupne politike, koja podrazumeva i rizik.

“Sa druge strane, tu su Duško Otašević, Raša Todosijević, Neša Paripović, da ne nabrajam imena, a to su sve etablirana imena. I imena mlađih umetnika su već afirmisana, potvrđena, to su oblikovani autori, koji su napravili karijere. Nemamo pogled u budućnost. Gde su mladi? Ni ti mladi nisu više toliko mladi. Gde je ono što je najnovije, što provocira, što istražuje? Posao muzeja savremene umetnosti je da arbitrira. Mi danas nemamo umetničku kritiku u onom klasicncom smislu kada ste u jednim novinama imali mišljenja tri različita kritičara o jednoj izložbi pa ste mogli da odvagate koje je mišljenje vama bliže i da steknete neki sud. Javnosti se ne predočava - ovo je umetnost, ovo je kič, ovo je dobro, ovo nije. Bilo kakav vrednosni sud nemamo danas u javnosti. Jako je teško ga  steći. Umetnici misle da je kritika ono što im napišete u katalogu. To nema veze sa kritikom, to je jedan afirmativni tekst, jer ne mižeš kritikovati ono što si pristao da pišeš dobrovoljno. Ali Muzej savremene  umetnosti Vojvodine, ovaj muzej i mnogi drugi, treba da se postave kao arbitri i grade nove kolekcije. Ono što je konrektno Pavle Beljanski uradio - skinuo je sa štafelaja jednu sliku Mila Milunovića i uzeo je u kolekciju. To je rizik. I tada je bio rizik i sada je, u svako vreme je rizik. Muzej treba to da kaže - ovo je drobo, ovo ću uzeti, da ulaze u atelje, komunicira sa ljudima, da bude prisutan u umetničkoj realnosti, kakva god da je…”, naglasila je Jasna Jovanov.

Muzej bi, kako je istakla, trebalo da izrazi stav svojih kompententnih ljudi o tome šta predstavlja umetnost koja će dočekati budućnost, i s druge strane umetnost koja je komercijalna, anahrona, koju ljudi prepoznaju, pa misle da je to umetnost.

“To je ipak posao jednog ovakvog muzeja”, naglasila je Jasna Jovanov.

“S druge strane, lepo je videti ovakvu jednu izložbu kako se razbaškarila u celom prostoru, kao što smo gledali Marinu Abramović, a ne sećam se da ima ovde Marine, što mislim da nije u redu - napraviti takvu izložbu, a da u kolekciju Muzeja ne uđe delo Marine Abramović posle takve izložbe… Neću da komentarišem to, jer ne znam ni kako je došlo do organizacije takve velike izložbe, ali Beograd tako mega izložbu nije imao od Pikasa ili Van Goga. Problem je što je tek otvoreni muzej iseljen zbog jedne izložbe, što je svuda u svetu nezamislivo, i što zapravo pokazuje koliko je Miodrag Protić bio vizionar kada je rekao da će biti tri modula, a ne jedan, a i treba ih tri. I tri će uskoro biti tesna, jer zapravo misija MSU bi tek trebalo da počne”, zaključila je Jasna Jovanov.

*U prvoj epizodi Kritike na delu o izložbi akvizicija MSUB-a govorila je dr Jelena Stojanović, a u drugoj dr Branislav Dimitrijević

_ _ _

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC “Filmart”, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2020. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2020.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org)