Kritički vodič kroz srpski film 2018-2022
Nova knjiga Đorđa Bajića i Zorana Jankovića “Kritički vodič kroz srpski film 2018-2022”, predstavljena 18. jula na 30. Festivalu evropskog filma Palić, ukazuje na rast produkcije, nastavak dve glavne struje – komercijalnog i “festivalskog” filma, te sve veći broj žena među autorima, koje odlikuje transgeneracijska struktura.
Nova knjiga Bajića i Jankovića nadovezuje se na njihovu istoimenu knjigu za period od 2000. do 2017. godine, u izdanju Filmskog centra Srbije (FCS).
Prema rečima Jankovića, okvir od pet godina bio je predlog doskorašnjeg direktora FCS-a Gordana Matića. U tom periodu bilo je čak 85 filmova.
Prva knjiga, koju su Bajić i Janković pisali sa Ivanom Velisavljevićem, koji je autor predgovora za nastavak, obuhvatila je oko 225 filmova prikazanih u bioskopima, na festivalima ili u ograničenoj distribuciji.
U prethodnim godinama, pre raspada Jugoslavije, prosečna proizvodnja u celoj velikoj zemlji bila je 32 filma godišnje, tako da su sadašnje brojke za Srbiju impresivne, konstatovao je Janković na festivalskoj konferenciji za novinare.
“U ovih pet godina imamo 17 filmova godišnje, ali bilo je i godina sa preko 20 naslova, jer je 2020, u vreme pandemije korona virusa prikazano samo deset srpskih filmova. Realno je očekivati da narednih godina, iz raznih razloga imamo 20 do 25 novih dugometražnih igranih filmova godišnje”, rekao je Bajić.
Janković je dodao da je pitanje, međutim, da li je Srbiji, odnosno srspkom tržištu potrebno toliko filmova, a pitanje je i odnosa kvantiteta i kvaliteta.
“Ali, činjenica je da je došlo do produkcionog buma u Srbiji, u poređenju sa zemljama centralne i jugoistočne Evrope. I čini se da taj trend neće skoro stati”, dodao je Janković.
Đorđe Bajić, Zoran Janković, foto: Damir Vujković
Prema rečima Bajića, u periodu od 2018. do 2022. godine, kao i od 2000. naovamo, i dalje postoje dve glavne tendencije. S jedne strane su komercijalni filmovi ili oni koji to žele da budu, namenjeni što široj publici.
“Dobro je što su oni po kvalitetu dosta odskočili, čak neki mogu da u produkcionom smislu pariraju nekim evropskim filmovima te vrste. S druge strane, imamo filmove čije je primarno stanište festivalski život i koji ne pretenduju na najširu publiku, nego na umetničke domete. Naravno, jedno ne isključuje drugo”, dodao je, navodeći kao primer film “Leto kada sam naučila da letim” Radivoja Raše Andrića, koji je spojio komercijalnost i visok kvalitet.
Obe struje su, dodao je Bajić, vrlo žive i svaka od njih je iznedrila neke zanimljive naslove.
“Naši filmovi su bili i u Berlinu, Veneciji, Kanu. Istina, ne u glavnim, ali ipak u zvaničnim programima”, dodao je Bajić, pominjući kao svojevrsni izuzetak u tom smislu pobedu filma “Strahinja Banović” Stefana Arsenijevića u Karlovim Varima.
U knjizi se mogu pronaći tekstovi o festivalskim favoritima (Otac, Teret, Oaza, Heroji radničke klase, Kelti, Šavovi, Strahinja Banović, Usekovanje, Kristina...) i najgledanijim srpskim filmovima u bioskopima (serijal Južni vetar, Toma, Taksi bluz...), ali isto tako i o režijama mladih autora u usponu nastalih sa malo novca i puno kreativnosti (Moj jutarnji smeh, Ivana Grozna, Banditi u potrazi za mamom, Who the Fuck Are You...) i žanrovski profilisanim ostvarenjima vrednima gledalačke pažnje (Ederlezi Rising, Vampir, Lihvar...).
Lepa tendencija je i sve veći broj autorki, rediteljki, istakao je Bajić.
“One su ranije bile vrlo simbolično zastupljene. Što je još važnije, tu ima vrlo kvalitetnih i interesantnih ostvarenja. Na konkursima nema razdvajanja po polu, ali stekli su se neku uslovi, a i mlađe rediteljke su dobile samopouzdanje unutar sistema da malo odrešitije traže i izbore svoje mesto”, dodao je.
Kao još jednu karakteristiku - u poređenju s regionalnim kinematografijama, Janković je naveo to što je srpska transgeneracijska.
“Imamo aktivne autore u rasponu od 50 godina, od mladih koji imaju zapažene filmove do veterana koji uspevaju da drže glavu nad vodom u izmenjenim produkcionim, prikazivačkim i drugim okolnostima. To je retko u okruženju”, dodao je.
Janković i Bajić ističu da se tokom mnogih godina ovog posla promenila njihova percepcija srpskog filma kako su više bivali unutar njega i bolje razumevali proces stvaranja, ali smatraju da su uspeli da kao kritičari ostanu na bezbednoj distanci, da ne upadaju u bolećivost ili relativizaciju prilikom ocenjivanju filmova.
Pored kritika, knjiga sadrži detaljenu “ličnu kartu” svakog filma.
Autori se nadaju da će njihova knjiga poslužiti i kao dobra građa za naredne generacije, jer je inače veliki problem srpske kinematografije nedostatak pouzdanih podataka i nemarnost prema njihovom čuvanju.
Ivan Velisavljević naveo je u predgovoru da, iako se Bajićevi i Jankovićevi tekstovi fokusiraju na pojedinačne filmove – naraciju, stil, autorsku poetiku i tek jednim delom na recepciju, čitaoci lako mogu steći uvid u potrese i promene koji su zadesili srpski film u prethodnih pet godina...
“O temama, narativnim obrascima, audio-vizuelnoj estetici i stilu filmova, i naravno o njihovoj vrednosti, kao i uvek ozbiljno i argumentovano, ali i pitko i pristupačno, pronaći ćete u Đorđevim i Zoranovim tekstovima, i sa njima ćete se složiti ili ne. Ipak, nesumnjivo je da su njih dvojica posvećeno i na visokom nivou nastavili posao koji smo zajedno započeli prvim ’Kritičkim vodičem’, i da ova knjiga predstavlja kapitalan poduhvat kakav ne postoji ni u mnogo bogatijim kinematografijama. Sâmo postojanje takve knjige dovoljno je da održi plamičak nade u svetlu budućnost srpskog filma“, naveo je Velisavljević.
Prethodni “Kritički vodič kroz srpski film 2000-2017”, koji ima dva rasprodata izdanja, takođe je objavljen u izdanju FCS-a, Bajić, Janković i Velisavljević potom su zajedno napisali i knjigu “Najbolji srpski filmovi 21. veka“, objavljenu na engleskom jeziku. Takođe, bili su 2008. godine deo šireg autorskog tima zbornika eseja “Novi kadrovi – Skrajnute vrednosti srpskog filma“, u izdanju beogradske kuće Clio.
Urednik knjige “Kritički vodič kroz srpski film, 2018-2022” je Miroljub Stojanović, koji vodi izdavačku delatnosti FCS-a. Dizajn i prelom knjige potpisuje Borut Vild.
(SEEcult.org)
