Jukio Mišima i Semjuel Beket – oči galeba
Početkom 2013. dobili smo priliku da se susretnemo sa dva veoma značajna pisca 20. veka: Jukiom Mišimom i Semjuelom Beketom. U prvi mah deluje neobično pomenuti u istoj rečenici njih dvojicu, što zbog različitog istorijskog, geografskog, kulturološkog položaja, a u prilog tome Margerita Jursenar bi rekla da je teško razumeti Mišimu jer pripada civilizaciji različitoj od naše evropske, što zbog same razlike u promišljanju smisla života, kretanja i ispunjenja životnog ciklusa na Zemlji. U svojim delima i Mišima i Beket bave se ispitivanjem ljudskih granica podnošljivosti, potrebe da se ostane u životu ili pak odustajanjem od samog života i umiranjem kao mogućnošću prekida očajanja, ali i ponovnog oživljavanja kroz sam pojam smrti. Ipak postoji jedan momenat, momenat dug kao večnost, u kom se njih dvojica susreću, a to je pogled. Samo u jednom trenu obojica svoj pogled usmeravaju ka pučini, ka velikom plavetnilu, jedan sa jednog kraja sveta drugi sa drugog, gledaju ka istom onom plavetnilu koje kao mogućnost i na kraju kao jedino rešenje u vidu potpune pripadnosti prikazuje Lik Beson (Luk Besson) u svom filmu Veliko Plavetnilo.
Glavni junak filma Veliko Plavetnilo, Žak (Jacques Mayol), skoro na isti način kao knez Miškin u romanu Idiot Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, zaneseno i nevino gleda na svet oko sebe shvatajući da ga ipak taj svet čini tužnim ma koliko želeo da mu se pridruži. Međuljudski odnosi koje prikazuje Beson čine da se Žak oseća neprirodno, što ga direktno distancira od sveta kao ljudske zajednice ali mu istovremeno i otvara vrata ka velikom plavetnilu. Drugim rečima, Žak se na kraju potpuno predaje životu sa delfinima shvatajući taj izbor kao jedini način da život kao takav dobije smisao. Slično se ophodi i Miškin, samo što se njegova zanesenost i ljubav usmeravaju na ljude kao takve, na potrebu da se u svakom čoveku prepozna dobrota, plemenitost i ljubav. U trenucima nespokoja knez Miškin se pita o svom postojanju, o postojanju svakog bića na zemlji i smislu tog postojanja sa istovremenim osećajem odbačenosti. Odbačenost kao primarni osećaj kod likova kao što su: Žak, Miškin i Mišimini junaci, osećaj suvišnog čoveka u svetu u kom se zatiču, rađa unutar samih ličnosti poriv za sopstvenim domom, za sopstvenim smislom kroz odustajanje od zatečenog stanja stvari. Njihovo odustajanje ide u prilog životu, odustaje se zbog života, odustaju da bi se živelo. Odluke o odustajanju su potpuna apologetika smisla života kao takvog.
Žak svoj dom, smisao svog obitavanja na Zemlji, otkriva u dubini velikog plavetnila, to jest u sebi i to je ključna stvar. Veliko plavetnilo je sinonim za plavetnilo ljudske duše. Naime, odluka da se živi sa delfinima u moru jeste metafora koja direktno upire prst na nemogućnost da čovek opstane u svetu u kome je značenje reči čovek eksploatisano na sve moguće načine kako bi se opravdao život u neskladu. Šta nam nudi Lik Beson? Moguće da nije ni razmišljao na taj način, ali čini mi se da odlazak sa delfinom jeste momenat susreta sa samim sobom, s tim u vezi veliko plavetnilo je drugo ime za sklad, za mir, za dom ali i za strah, očaj, nespokojstvo. U osnovi svega je paradoks ljudskog života, težnja ka spokoju, težnja ka samom sebi, kroz nespokoj, dezintegraciju i nemoć.
More je jedan od glavnih motiva na osnovu kog Mišima određuje svoje bivstvovanje na Zemlji. Zagledan u beskrajno plavetnilo, u tu tanku nit između neba i mora, pokušavao je da pronađe odgovor na zagonetku koja mu se nametala u vidu Maljevičevog Crnog kvadrata. Kada bismo tumačili Maljevičev Crni kvadrat Mišiminim jezikom, on bi i tada označavao duh vremena, Mišiminog vremena, tamu novog doba u kome se Mišima zatiče samo sa jednim ciljem da se na tom kvadratu pojavi pukotina. Mišimin pogled prema moru je jedini deo kvadrata koji nije crn i jedini način da uspostavi sintezu između svog unutrašnjeg bića i spoljašnjih manifestacija tog istog bića.
Povratak Mišimi, tačnije dovođenje gledaoca do uvida u Mišimino kretanje u dijalektičkom krugu, omogućio je Miloš Sofrenović izvodeći, u okviru koreografsko-autorskog performansa pet autora AEIOU u Bitef teatru, svoj performans pod slovom O “Yukio Mishima – IŠČEZLI”. Krećući se scenom Bitef teatra Miloš uspeva da dopre do drugog ljudskog bića, jednostavno uspeva da Mišiminu borbu prenese na svako biće koje sedi u sali. Prostor u kom se performans odigravao omogućava intimnan, skoro ličan, odnos između umetnika i publike, to je mesto koje računa na taj vid odnosa, živog odnosa. Živ umetnik isprepletan sa živom publikom.
Usložnjavanje telesnog i lingvističkog značenja tokom performansa ima katarzični element, naime, susrećemo se sa višeznačnim izlaženjem iz sebe, to jest ospoljavanjem, opredmećivanjem, i ponovnim vraćanjem u sebe, pounutravanjem. Ono što Miloš govori sa scene, kroz pokrete svog tela, shvatam kao Mišimin pokušaj sintetisanja unutrašnjeg i spoljašnjeg bića u potrazi za trećim svetom. U cilju razumevanja njegove borbe između sebe i sebe poslužio je deo iz romana Žeđ za ljubavlju gde Mišima govori o dva lava: lav u kavezu i lav izvan kaveza. Prvi lav nalazi se u kavezu a drugi je slobodan, to jest u divljini. Kavez je granica za biće koje je u njemu, a u Mišiminoj formulaciji ta granica označava način držanja zatvorenim od strane kulturološkog, civilizacijskog, socijalnog, društveno-političkog i moralnog nasleđa, ali tu granicu postavlja i sam čovek u smislu da sebe ograničava poznatim okvirom. Dakle, Mišima, odrastajući u sredini, reklo bi se dosta nepovoljnoj po njegovo biće, osećao se kao zatočenik i iz perspektive zatočenika posmatrao svet kom želi da se pridruži, da učestvuje u njemu. Njegovo intimno osećanje u odnosu na svet, na svet izvan „kaveza”, sastoji se u prećutnom nesporazumu sa svetom ali i u gorućoj želji da stanje sveta koje zatiče, promeni iz korena.
Govorio je da je satkan od protivrečnosti, bio je hodajuća suprotnost samom sebi. Ono što ga je sputavalo, u isti mah teralo ga je napred, gonilo iz kaveza. Oslanjajući se na tradiciju, duboko verujući u državni poredak kao što je monarhija, protivio se kapitalstičkom razvoju posleratnog Japana želeći po svaku cenu da car ponovo sedne na tron. Sa druge strane bio je oslobođen služenja vojnog roka i ta činjenica mu se činila kao bliska, to što neće poginuti u ratu za cara bilo je i priznanje samom sebi da stoji na dve suprotne strane, što će obeležiti čitav njegov život. I upravo čitava njegova lična borba biće usmerena na sve ili ništa, ili car ili smrt. Fatalistički izbori koji su usledili iz potpuno fatalističkog načina življenja u samom svetu, definisali su njegovu želju da izađe iz kaveza i povrati razrušene, nagorele temelje duhovnih vrednosti starog Japana ali i povratak sebi u najvažnijem smislu, prihvatiti sebe kao takvog koji jeste ono što nije i nije ono što jeste.
Upoznavanje sveta, izlaženje iz sebe zarad spoznaje samog sebe oslikava se u ideji da je neophodan preobražaj sveta. Osvojiti svet kako bi ga preobrazio dalje implicira osvajanje sebe zarad preobražaja na osnovu onih vrednosti na kojima se temelji život. Dva lava su zapravo Mišima koji se određuje nasparam dva bezdana, lomljivosti i krhkosti svog unutrašnjeg bića i brutalnosti koju ispoljava nad samim sobom u svetu koji ne oseća kao svoj uporno želeći da ga učini svojim.
Sve dok se lav nalazi u kavezu raspolaže sa dve predstave o svetu: svet kaveza i svet izvan kaveza. Kad napusti kavez, lav oseća i vidi svet šire i dublje nego što može osetiti ili videti lav koji je sve vreme bio u divljini, to jest u svetu. To je bio Mišimin doživljaj, uslovno rečeno, oslobođenja. Ali put iz jedne tačke u drugu nije dovoljan, i Mišima oseća da sve što otkriva, spoznaje, oseća, nije dovoljno. Napetost između roba i gospodara je konstantna i upravo ta konstantna potreba za trećim svetom opisuje njegovo biće kao dve krajnosti, robovanje sebi i gospodarenje nad sobom. Iščezavanje sebe u sebi jeste jedna neminovnost koja pruža mogućnost otkrivanja višestrukog sebe. Osećaj bačenosti u svet neminovno dolazi sa osećanjem potpune slobode. Rascepljen između krajnosti, teži ka harmoniji pera i mača, teži ka beskraju morskog plavetnila i nebeske tišine. Zagledan u more, očima galeba, milujući svoje telo istovremeno raspaljujući eros i tanatos u nemilosrdnoj borbi za treći svet, otkriva da moć nije samo u rečima već u stvaranju. Stvarati, delati, postići harmoniju izmedju duha i tela, pa zatim između duha i delanja, nije jednostavan čin. U gladijatorskoj borbi za treći svet pobeđuje smrt, hajdegerovsko trčanje ka smrti zarad dovršenja sebe, zarad celovitosti, koju Mišima pretpostavlja nečasnom životu. Duhom osiromašeni svet nije i ne može da bude utočište, a cilj ka monarhiji razvejava se u otkriću da je svet ono mesto čija promena neće doći, svet se neće probuditi umiven Suncem i zato Mišimin fatalistički čin odjekuje kao pesma koja slavi ratnika.
Miloš Sofrenović pokretima svog tela, kretanjem na sceni sa muzičkom pozadinom LP Dua - Sonje Lončar i Andrije Pavlovića izvodi ceo put iščezavanja Jukija Mišime od kaveza do kaveza, od kaveza do sveta, od sveta do sveta i na kraju od sveta do smrti, zagledanog u plavetnilo mora plodnosti nad kojim vijori žuti obruč. Oči galeba koje uranjaju duboko u morsko plavetnilo izvijajući svoj pogled prema beskrajnom plavetnilu neba susreću se sa očima drugog galeba, ali samo za čas, nastavljajući u beskraj tišine. Drugi galeb proviruje sa drugog kraja sveta, širi krila ali ubrzo ih sklapa, svejedno je da li će ih širiti ili sklapati, smrt će ipak doći. Iščezavanje prema smrti Semjuel Beket opisuje u Kraju partije, a četiri izvanredne devojke iz Ansambla Miraž, pod rediteljskim vodjstvom Daniele Damiani, 8. februara u Rexu (repriza je bila 22. marta) oživele su Beketov svet iščezavanja sa neverovatnim prisustvom života, život se sve vreme suprotstavlja iščezavajući ispred smrti.
Drama Kraj partije Samjuela Beketa pripada teataru apsurda iznoseći pred čitaoca ili gledaoca surovo vitalan moment postojanja na Zemlji. Čovek za Beketa jeste samo suprotnost koja se iscrpljuje u iščezavanju prema smrti istovremeno sa iščezavanjem prema životu. Granica je morska pučina koja se udaljava, jer čovek je uvek ispred sebe, uvek izvan konteksta u koji pokušava da svrsta svoju suštinu. On nikad nije ono što misli da jeste, a ipak je u isto vreme i život i smrt. Tokom izvođenja predstave Kraj partije Ansambla Miraž gledalac živo učestvuje kao svedok i tuđeg i svog odumiranja, svedočeći o apsurdu koji se viori kao zastava podvodeći pod svoje okrilje ceo život. Svi smo osuđeni na život kao ogromnu čekaonicu u kojoj samo čekamo da smrt konačno dođe po nas. Kod Beketa smrt prvo zahvata ekstremitete pa se širi na ostale delove tela, na kraju ostaje samo dekartovska maksima mislim, dakle postojim.
Glavni junak je Ham, ali pitanje je da li je Ham jedini junak drame Kraj partije. Pored Hama, mi se susrećemo i sa Klov, Nel i Neg. Ko su oni? Da li oni egzistiraju uporedo sa Hamom ili su vremenski i prostorno potpuno razdvojeni? Klov je neko ko brine o Hamu, a Nel I Neg su roditelji, zanimljivo je to što za njih podjednako možemo verovati da su prisutni i odsutni. Dok posmatramo kako se Hamov svet rastače, gubi boje, gubeći fizičke odrednice, shvatamo da se bori sam sa sobom bežeći od sebe. Biti sam sa sobom, ja i ne ja zajedno, nije tako lako. Klov, Nel i Neg su likovi naspram kojih se Ham određuje kao još uvek živ, njihovi odnosi sa Hamom odavno su završeni a ipak potreba za njihovim prisustvom leži u strahu da se ostane sam sa sobom. Ono što vidimo, jeste Ham nepokretan u kolicima, Klov se teško kreće a Nel i Neg su u kantama za đubre. Oni mogu biti bilo gde, u nekakvom međuprostoru, mi ne znamo gde su, ali možemo naslutiti da ih Ham priziva u svest zarad potvrde sopstvene egzistencije. Beketovi junaci su svedeni na usta, jezik, na vežbanje nepca i vilica bernardovskim (Tomas Bernhard) rečima rečeno. Prizivati u svest faktička stanja iz prošlosti koja su već odavno završena, iznova i iznova uviđati događaje i odnose koji su nekada postojali a za koje smo sigurni da su nam naneli štetu i bol, obračunavati se sa prošlošću, kriviti drugog za svoju nezavidnu situaciju ima za cilj produženje sado-mazohističkog odnosa između sebe i svojih odraza u drugima dok se čeka krajnji ishod.
Ono što Beket predviđa u svojim delima kao što su Čekajući Godoa i Kraj partije, jeste potpuni gubitak osećaja za drugo biće, otuđenost od drugog i fokusiranje na sopstvo, unezvereno kretanje misli, izgovaranje reči bez značenja i beskompromisni nagon za koeficijentom otpora u vidu personifikacije. Obamrlost o kojoj je ovde reč, govori o odbijanju odgovornosti: ukoliko okrivimo svet za naše nepovoljne prilike, mi možemo da se obrušimo na sve što nam smeta bez predumišljaja; drugim rečima, to nas „spašava” od zapitanosti o sopstvenoj ulozi u svetskom haosu. Uperiti prst na drugog i označiti ga kao krivca za sve moje nevolje jeste klopka u koju sami sebe hvatamo. Oko nas leže naše mrtve mogućnosti ubijene našom rukom, a optuženi je neko drugi.
Beket postavlja ljudsku telesnost kao temelj celokupnog ljudskog obitavanja, što dalje implicira da telesna propast i duhovni život dovodi do minimuma, do puke konstatacije, kao naslov pesme Darka Rundeka Stojim i gledam se kako postojim. Isključuje se mogućnost napredovanja, nadilaženja, prevazilaženja tela ka duhovnoj osvešćenosti, a razlog tome leži u Beketovoj ideji da nema uporišta izvan telesnosti, iz čega direktno sledi da telo i duh propadaju istovremeno.
Egzistencijalna drama Kraj partije jeste lična drama glavnog junaka. Čitajući ili gledajući Kraj partije shvatamo da Beket namerno bira zatvoren prostor u koji postavlja Hamovu borbu sa telom kao centralno mesto, aludirajući na činjenicu da svet postaje sve uži i uži. Naš svet je ograničen našim telom, a mi smo nemoćni da se ograničavanju suprotstavimo. Zašto Beket ima oči galeba? I Beket je zagledan u veliko plavetnilo, to jest u more. On stoji naspram otvorenog mora i pita se da li postoji neko ostrvo koje će biti konačno odredište i uporište svih naših težnji, očekivanja i kretanja, da li postoji nešto izvan tela? Beket nije pisao o moru kao neki drugi pisci, recimo Mišima, kod njega nema, osim u prolazu, motiva mora kao mogućnosti. Čovek se određuje na način ništovanja u dva smera: negiranjem sebe i poništavanjem sebe od strane drugog u smislu transformacije od subjekta u objekt tuđeg sveta, postajemo stvari koje su ograničene tuđom egzistencijalnom situacijom. Negiranje samog sebe jeste dinamički proces u kom se vrši prevazilaženje faktičnosti prošlosti novim tumačenjem ka mogućoj budućnosti, to je ono što egzistenciju čini slobodnom. Čovek je svoja vlastita mogućnost, neustanovljeno i otvoreno, i od sebe može učiniti što god hoće. Problem drugog javlja se iz razloga što se mi međusobno objektiviramo, postavljamo se prema biću otvorenih mogućnosti kao prema stvari.
Mišima je, kao i Beket, bio opsednut telom. Ta opsesija će ga proganjati čitavog života. Mišimin problem se ogleda u naporu da telo ostane lepo i mlado, naročito dok je bio mlad, borba izmedju erosa i tanatosa bila je na vrhuncu. Trebalo je ostati lep i mlad po svaku cenu. Susret sa Grčkom, dakle isplovljavanje i putovanje brodom, susret sa Suncem na otvorenom moru, omogućilo je Mišimi da shvati da estetika i lepota moraju biti istovremeni. Stvarati umetničko delo i raditi na sopstvenoj lepoti je isto. Mišima je tražio umetnički izraz kojim bi ljudsku lepotu učinio trajnom. U početku su to bile reči, dakle pisanje, a kasnije se duhovnom razvoju pridružio i fizički. Naime, Mišima je težio jedinstvu duha i tela, pera i mača, a to se ogledalo u neprekidnom vežbanju tela uporedo sa razvojem duha.
Ukoliko se zagledamo u Beketov prikaz čoveka unutar sveta kao bića, svedenog na fiziološko i duhovno vegetiranje kome ništa drugo nije preostalo osim besmislenog trajanja ispunjenog besmislenim pitanjima, ponavljanjima, rečima bez značenja, ali i iščekivanjem spasa, čini se kao da nešto svetluca u Maljevičevom Crnom kvadratu, neka pukotina. Šta bi ona mogla biti? Beket će reći da je iščekivanje spasa besmisleno, pretpostavljam da razlog takvom shvatanju leži u iščekivanje spasa od spolja. Čovek prihvata pojavni svet i samo sa njim komunicira odbacujući mogućnost transcendencije, zapitanosti o vlastitom postojanju i smislu postojanja, to jest zapitanosti o onom iza pojavnog. Promišljajući čekanje predstavljeno u Beketovoj drami može se uočiti duboko iza reči, potreba za izborom, za sintezom unutrašnjeg i spoljašnjeg bića. Kao što neplivač odjednom biva bačen u vodu i njegovo telo nekim unutrašnjim ritmom daje smisao pokretima koji vode spasenju od utapanja, tako i umetnik negde iza reči daje neki sićušan, jedva vidljiv, znak da njegovo delo produžava traganje za večnim, transcendentnim, onostranim.
Dijalektička sposobnost umetnika sastoji se u dubokoj prožetosti suprotnostima, živim suprotnostima, na čijoj dinamičkoj vezi počiva traženje istine. Mišima i Beket su dve suprotnosti zagledane u otvoreno more.
Vesna Maričić
