• Search form

01.03.2013 | 14:06

Između života i smrti

Između života i smrti

CRITICIZE THIS! Biljana Srbljanović, "Nije život biciklo", režija: Anselm Veber, Produkcija: Šaušpilhaus Bohum, Nemačka; Sterijino pozorje 2012, selekcija Nacionalne drame i pozorišta

Piše: Tamara Baračkov

Ako se može reći da pisac celog života piše jednu dramu, u slučaju Biljane Srbljanović to je priča o problematičnim, izobličenim odnosima roditelja i dece. Ta porodica, koja se provlači kroz njeno celokupno stvaralaštvo, sačinjena je gotovo uvek od infalntilnih staraca i umornih, dezorijentisanih mladih, njihovih nepopravljivo oštećenih međusobnih odnosa, kao tačan i gorak izraz savremenih društvenih prilka - raspad porodice uslovljen je raspadom društva. Junaci Biljane Srbljanović su izgubljeni, nesrećni, usamljeni ljudi koji bezuspešno pokušavaju da se snađu u apsurdnom svetu lišenom čovečnosti i bilo kakvih moralnih načela.

I mada se motiv porodice nalazi u njenim ranim komadima, on zauzima dominantno, centralno mesto i u poslednjim dramama - počevši od „Skakavaca“, preko „Barbela“ pa sve do poslednjeg „Nije smrt biciklo, da ti ga ukradu“ kojim se, na neki način, zaokružuje ova porodična trilogija. Kroz pitanje suočavanja pojedinca sa smrću, u pustim, zastrašujućim bolničkim hodnicima, prepliću se prepoznatljivi porodični koflikti, nesređeni odnosi roditelja i dece, i to, prevashodno, oca i ćerke. Autorka ističe važnost i jačinu očinske figure - njegovo prisustvo (Nadežda pokušava da se pomiri sa ocem na samrti) ili odsustvo (zapsotavljena Debela se vezuje za Ropca, nesvesno pokušavajući da nadomesti oca koji nikad nije tu) utiče na životne izbore i dileme dece, čini ih nesigurnim, frustriranim i ranjivim. Replikom Tate koji umire „Ti, ćerko, baš ne umeš da se snađeš!“, Biljana Srbljanović, na samom kraju, savršeno definiše tu arhetipsku, bezgraničnu, surovu kritičnost očeva prema deci.

Nekoliko meseci nakon beogradske premijere, u režiji Slobodana Unkovskog, drama Biljane Srbljanović postavljena je u nemačkom teatru Šaušpilhaus u Bohumu, u režiji Anselma Vebera (Weber), s neštom drugačijim naslovom - „Nije život biciklo“, koju je naša publika imala prilike da vidi na 57. Sterijinom pozorju.

Kako fragmentarnost odlikuje većinu drama ove autorke, reditelji su se često suočavali sa problemom nalaženja adekvatnog scenskog rešenja kojim bi objedinili sve prostore drame. Veber je odlučio da bukvalno na sceni istakne sva tri prostora sa nekoliko komada nameštaja koji označavaju bolnicu, kuhinju i dnevnu sobu. I mada ovakav postupak funkcioniše prilično dobro, određeni detalji deluju kao da su sami sebi svrha - projekcija zavejanog grada na platnu kao i neonke na podu pre su ukras, nego što zaista imaju neko dublje scensko značenje. Scenografijom (Rajmund Bauer) dominira bela boja koja, osim što simboliše centralni motiv drame – smrt – svojom sterilnošću, poput neke hladne bolničke čekaonice, sugeriše na neodređen svet u kome junaci žive između života i smrti.

Kako se poređenje za sada jedina dva čitanja „Nije smrt biciklo“ samo po sebi nameće, treba reći da su Veber i Unkovski za svoje predstave koristili različite verzije drame. Ovo je izuzetno važno upravo zbog radikalnog dramaturškog postupka u poslednjoj verziji čime se jedan konkretan segment priče preciznije postavlja. Odnos na liniji Debela - Ropac postaje slojevit, izoštren i adekvatno uobličen upravo zbog intervencije same autorke da se ukloni lik Aleksandre. Osim što prisustvo ovog lika u režiji Slobodana Unkovskog dramaturški nije opravdano, nestajanjem Aleksandre u Veberovoj inscenaciji fokus je samo na Ropcu (Jirgen Hartman) i Debeloj (Kristina Marija Peters), čime njihov odnos postaje poetičniji i emotivniji: zapušteni i usamljeni Ropac otkriva svoju čovečniju, osećajnu stranu, čineći za Debelu ono što njen otac nikada neće, makar i stradao zbog toga. Henrih Šubert (Schubert) igra Zastavnika Jokića kao naizgled jakog, stabilnog čoveka, otelotvorenje vojničke discipline i vaspitanja, a u suštini oštećenog i duboko nesrećnog, kroz čiju se tragediju otkrivaju svi sakrivani problemi surovog vojnog sistema. Na žalost, najveći problem predstavlja lik Nadežde. Dok Diter Hufšmit (Dieter Hufschmidt) Tatu postavlja kao svojeglavog i strogog, a bespomoćnog i nejakog starca, Ksenija Snagovski (Xenia Snagowski) ne uspeva da istakne slojevitost lika požrtvovane i jake, a istovremeno izrazito nesigurne i ranjive Nadežde. Preglumljivanjem i insistiranjem na grimasama, Snagovska pokazuje isključivo histeričnu stranu karaktera, pa se ne vide Nadeždini uzaludni napori i pokušaj zbližavanja sa ocem.

Generacijski sukobi u tekstovima Biljane Srbljanović su prostor za istraživanje intimnog, bolnog i ranjivog dela čovekove ličnosti, ali uvek u jasnom društveno-političkom kontekstu. Tako u „Nije smrt biciklo“, naspram smrti običnih ljudi nalazi se smrt važne crkvene figure - sve priče prepliću se u danima sahrane i višednevnog oplakivanja preminulog patrijarha Pavla. Autorka ne samo da jasno problematizuje veze države i crkve, već istovremeno tačno i direktno prikazuje kako taj odnos utiče na život običnih ljudi. Za razliku od Unkovskog, koji ovaj kontekst u poptunosti zanemaruje, Veber donekle pokušava da na sceni pokaže piščev stav prema ovoj instituciji (u ime crkve sprovode se nasilje i mržnja; likovi su žrtve sedmodnevne žalosti „pobožnika“ koji veru i patriotizam koriste kao izgovor za nasilje i nemar) uz naglašen i iritantan zvuk crkvenih zvona koja na trenutak prekidaju život likova. Ali, na žalost, kritički aspekt komada on velikim delom ističe krajnje ilustrativno: kadrovima patrijarhove sahrane na video-bimu, iako se ta kritika, kroz apsurdne situacije ignorisanja običnih ljudi u bolnicama, lekarskog nemara, napada na Ropca jer „slavi kad cela zemlja tuguje“, jasno vidi u samoj drami.

Ipak i pored pojedinih ilustrativnih i nejasnih rešenja (projekcija slike mrtvog oca na kraju predstave), Veberovo čitanje daleko je preciznije i vernije tekstu od režije Unkovskog. Tačnim tumačenjem i postavljanjem likova, reditelj prodire u srž njihovih odnosa, poentirajući piščev oštar humor, ističući istovremeno poetičnu, emotivnu i mračnu stranu ovog dramskog teksta.

*Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! koji organizuju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SEEcult.org i Beton iz Srbije, te Plima iz Crne Gore. Projekat se realizuje u sklopu programa "Kultura 2007-2013" Evropske komisije. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Evropske unije.

Video
18. Bijnale umetnosti Pancevo
21.06.2018 | 15:33

VOĐENJE: 18. Bijenale umetnosti u Pančevu - Prostorni agens

Vođenje kroz 18. Bijenale umetnosti u Pančevu “Prostorni agens”, održano od 26. maja do 17.