Hoću da ostarimo zajedno
Navigator galerija u Beogradu predstavlja izložbu “Hoću da ostarimo zajedno” Snežane Ristić i Borisa Lukića, koji izlažu odvojene projekte, objedinjene konceptom “nove normalnosti” koja bi, prema navodima Mie David, trebalo da znači empatiju, radost, ljubav i slobodu, a ne strah.
Snežana Ristić predstavlja na izložbi četvrti desetogodišnji ciklus istraživačko-fotografskog projekta “U prolazu”, koji je svojevrsni dokument odrastanja njene Senje Vild, ali i protekle tri decenije.
Reč je o fotografijama koje, prema navodima autorke, govore o odrastanju i sazrevanju, o odlascima, starenju i smrti; o prolaznosti i kvarljivosti tela, o nesigurnosti postojanja i krhkosti naših bića. To su i fotografije o radosti, ljubavi i bliskosti, koliko i o udaljavanju, zaboravu i nespretnoj komunikaciji.
Snežana Ristić je taj projekat započela pre 30 godina, po rođenju ćerke, a predstavljala ga je svakih desetak godina, počev od izložbe “30 muškaraca i beba” u Umetničkoj galeriji “Stara kapetanija” u Zemunu (1991), reko “(Nije) na mojoj strani” u galeriji Artget Kulturnog centra Beograda (2002) do izložbe “Rasutost” (2011), takođe u Artgetu KCB-a (2011).
“Kada sam pre tridesetak godina zamislila da beba Senju snimim sa trideset muškaraca i da sve to ponavljam svakih desetak godina sve je izgledalo lako i zabavno.
Pokazalo se da nije uvek bilo lako, a umelo je da bude zabavno. Za ove tri decenije beba je odrasla, a muškarci, tada otprilike u njenim sadašnjim godinama, danas su na različitim krajevima sveta, u nekim sasvim novim životima, sa sudbinama koje se u mnogome razlikuju od onih koje su sanjali. Nekih više nema.
Sve je u promenama”, navela je Snežana Ristić povodom projekta “U prolazu” (ili Sve je lako kad si mlad). “Mislili smo da će sve biti kako smo zamislili. A nije. Još se nadamo se da će nas vreme poštedeti. A neće. Četvrta serija nije dovršena. A biće”, dodala je dugogodišnja urednica redakcije za kulturu Radio Beograda 2, arhitekta po obrazovanju.
Snežana Ristić izlaže od sredine 80-ih, a među njenim samostalnim izložbama su i: Alive, galerija Bartselona, Beograd, 2015; Kuća Zloković, galerija Eurocentar (BINA), Beograd, 2010; Galerija Sv. Donat, Piran, Slovenija, 2004; Venecija lično, Srećna galerija SKC, Beograd, 1994; Fotografije arhitekture, Galerija grafičkog kolektiva, Beograd, 1991; Galerija Dežmanov prolaz, Zagreb, 1991; Fotografije (sa grupom FIA), galerija Canon, Amsterdam, Holandija, 1991; Arhitektura, Galerija Grafičkog kolektiva, Beograd, 1986; Prazni prostori, galerija Miško Kranjec, Murska Sobota, Slovenija, 1984.
Senja i Nenad Dukić
U okviru izložbe “Hoću da ostarimo zajedno”, Boris Lukić predstavlja projekat “Senka u zlatu” u okviru kojeg menja položaj senke na slici, pretvarajući je u zlatnu površinu, čime se postiče nov doživlja iluzivnosti fotografije.
Taj eksperimentalni foto postupak, kako je navedeno u tekstu u katalogu, približava vizuelni koncept fotografije vizibilnosti vizantijske ikone i različitijeg poimanja realnosti, gde je svetlo shvaćeno na simboličan način kroz realizaciju putem zlatnih površina. Takva vrsta intervencije ima nameru da fotografiju pretvori u “nešto drugo”. Postupak je pre svega pokrenut radi ispitivanja mogućnosti i razloga za postojanje reprezentujućih vizuelnih predstava u vremenu “posle fotografije”.
Reč je o slikama koje su deo većeg istraživanja, a svojom posebnošću su uspele da se osamostale kao zasebna celina. To je slika, i dalje vezana za svoju predstavljačku nameru, sastavljena od naizgled dve nespojive vrste svetla, objektivnog i simboličkog. Kao rezultat je dobijena hibridna vizuelna predstava koja je udaljena od svog fotografskog porekla i postala je nešto što nije bila, naveo je Lukić (1985, Sarajevo), koji je diplomirao i magistrirao na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu, gde i živi. Kao vizuelni umetnik realizuje radove u različitim medijima, a trenutno je najviše fokusiran na slikanje. U radu se bavi analizom značaja vizuelnih predstava za savremenog čoveka, kao i oblicima u kojima se te predstave pojavljuju. Analizira odnos savremenog vizuelnog sveta i nasleđene tradicije, kao i mogućnost da preispitivanjem ponudi nove poglede na svet u kojem živimo.
Koncept izložbe “Hoću da ostarimo zajedno”, predstavljen u katalogu u tekstu Mie David “Posustajanje budućnost – Nova (ne)normalnost”, zasnovan je na preispitivanju pojma (nove) normalnosti.
“Šta znači normalno? Da li je to ono na šta smo navikli, ili nešto što većina smatra prihvatljivim? Jel normalno da pomažemo jedni drugima? Ili da čuvamo planetu? Ili da smo protiv rata? Meni jeste. Ali ako je normalno, zašto je rat svuda oko nas? Zašto moramo da branimo reke? I zašto ne pomognemo nemoćnijima od nas? Kažu da sad živimo novu normalnost. Kažu da se to odnosi na činjenicu da treba da držimo fizičku distancu. Prvo su govorili socijalnu, ali su shvatili da ljudi ne mogu bez ljudi. Pa sad kao ajde viđajte se ako morate, ali se odmaknite. I ne pipajte se. Ne dodirujte se. Ne grlite se. Naravno, ni ne ljubite se.
Meni to nije normalno. Nije mi ni novo normalno. Naprotiv, samo mi je nenormalno. Hoću da se družim, hoću da dodirnem i zagrlim. Hoću da volim. I da, znam da je to sada opasno. I ne kažem da ne treba da nosimo maske. Treba da nosimo. Ove medicinske. Ali ovo je prilika da skinemo one druge. Da se približimo. Udružimo. Ujedinimo. Da čuvamo reke. Ne da ih branimo. Da čuvamo jedni druge. Ne da ratujemo. Da pomognemo svima kojima pomoć treba. Bez obzira kojim jezikom govore i da li se i kome mole. Hoću da ova čudna godina bude shvaćena ozbiljno. Jer ako je toliko ljudi umrlo, moramo nešto da naučimo. Moramo da budemo bolji. Moramo da čuvamo ljude, a ne profite. Moramo da branimo ljude, a ne fotelje. Moramo da uzmemo stvari u svoje ruke. Da izgradimo novu normalnost. Onu u kojoj je normalna empatija, a ne strah. Radost, a ne strah. Ljubav, a ne strah. Sloboda, a ne strah”, poručila je Mia David, koja vodi Navigator galeriju od 2016. godine.
Izložba “Hoću da ostarimo zajedno” Snežane Ristić i Borisa Lukića u Navigator galeriji biće otvorena od 4. septembra do 27. novembra.
Zbog epidemiološke situacije, zvaničnog otvaranja nema, a postavku je moguće obići uz poštovanje svih mera opreza.
(SEEcult.org)
