• Search form

01.02.2013 | 18:29

Efekat gega

Efekat gega

CRITICIZE THIS! „Sluga dvaju gospodara“, Karlo Goldoni, režija: Boris Liješević, Grad teatar Budva/Srpsko narodno pozorište Novi Sad/Narodno pozorište „Toša Jovanović“ Zrenjanin, premijera: 27. jul 2012.

Piše: Tamara Baračkov

Zaplet Goldonijeve komedije „Sluga dvaju gospodara“ nije nimalo jednostavno sažeti. U Veneciju, u pratnji sluge Trufaldina, dolazi Beatriče, prerušena u svog mrtvog brata ne bi li pronašla odbeglog verenika Florinda i dobila bratovljev novac od trgovca Pantalonea. Njen dolazak poremetiće veridbu Silvija i Pantaloneove ćerke Rozaure, nekada obećane Beatričinom bratu. Beatričin večito gladni sluga Trufaldino željan zarade i dodatnog obroka počinje da istovremeno služi još jednom gospodaru, Florindu, stvarajući tako sebi još više problema. Komedija se, kako to obično biva, završava venčanjem, i to trostrukim - Betriče i Florinda, Rozaure i Silvija, Trufaldina i Smeraldine.

Iz samog opisa može se videti da Goldonija u ovoj komediji ne zanimaju toliko političke i društvene prilike tadašnje Italije, već kroz likove comedie dell arte, travestiju i duhovite zaplete, slavi umeće glumca. Upravo zato, odlukom reditelja Borisa Liješevića da danas režira „Slugu dvaju gospodara“, nameće se neizbežno pitanje zbog čega bi ovaj Goldonijev komad u današnje vreme bio intrigantan i zanimljiv i koje bi sličnosti sa savremenim društvom mogle da se pronađu? S obzirom da je u radu na predstavi učestvovalo čak dva dramaturga (Branko Dimitirjević i fedor Šili), očekivano bi bilo da će, iako neka oštrija socijalna kritika nije toliko izražena u samoj drami, reditelj u svom čitanju uspeti da otkrije i istakne možda ne toliko uočljiv savremen kontekst, neki smeliji ugao sagledavanja priče, možda i izvrši radikalnije intervenice na samoj drami.

Međutim, Liješevića taj savremeni kontekst ne intresuje, već svoju režiju „Sluge dvaju gospodara“ bazira na premisi da nije uvek potrebno da predstava bude kritički utemeljena i korespondira sa današnjim prilikama, nego da, jednostavno, bude dovoljno zabavna i smešna, što je već, samo po sebi, diskutabilan motiv za postavlanje drame. S jedne strane, donekle bi bila prihvatljiva rediteljeva namera da se umesto traženja paralela sa savremenim životom, fokusira na istraživanje glumačkih mogućnosti, ukoliko bi to bilo ispitivanje „tradicionalnog“ pristupa comediji dell arte u savremenom pozorištu. Ali, glumački aspekt najslabiji je deo predstave „Sluga dvaju gospodara“; stiče se utasak da glumci nisu razumeli na koji način bi danas mogli da igraju prepoznatljive likove ovog žanra, a da se ne oslanjaju samo na prizeman geg.

U njihovoj igri uočava se izrazito preterivanje i preglumljivanje, bez suptilnijeg komičkog pristupa i nijansiranja likova. Mada jeste reč o junacima comedie dell arte, to ipak ne znači da se oni mogu igrati samo kao karikature, banalno i ilustrativno. Glumci taj komički efekat pokušavaju da postignu grimasama i preteranom gestikulacijom (Milovan Filipović kao Trufaldino), vikanjem i vrištanjem (Rozaura Višnje Obradović) ili vrlo neukusnim parodiranjem pokreta borilačkih veština (Florindo Jugoslava Krajnova). Kada igra Betriče prerušenu u barta, Sanja Ristić Krstov dosta karikirano iga muškarca, sa primetno dubljim glasom, pretarano krutih pokreta i stegnutog držanja, što bi donekle moglo da bude razumljivo, jer je reč o devojci koja pokušava da imitira mladića, ali ni kao Beatriče, glumica svoj pristup ne menja mnogo. Tako, igra Ristić-Krstove ostaje prilično jednodimenzionalna, sa neiskorišćenom prilikom da u jednom liku pokaže dve potpuno kontradiktorne prirode - zbunjenu devojku koja želi da odbrani verenikovu čast i ispravi nepravdu, naspram samouverenog muškarca kakav pokušava da bude pred trgovcem i slugom, ne bi li dobila ono što želi. Centralna figura predstave, sluga Trufaldino, večito gladan i alav, najzahtevniji je lik jer od glumca traži određenu spretnost i akrobatsko umeće, međutim sve to je u Liješevićevoj režiji prilično pojednostavljeno, pa scena Trufaldinovog pokušaja da u isto vreme donosi večeru dvojici gospodara deluje naivno i nerazvijeno, iako daje prostor za postizanje komičkog efekta poigravanjem fizičkom izdržljivošću i veštinom glumca.

Bez hrabrijih i maštovitih rediteljskih rešenja, Liješević se, bojažljivo drži dramskog teksta bez težnje da nađe neki drugačiji, začudan ili iskošen ugao postavljanja komedije, skrivenog podteksta bliskog današnjim problemima. Čak i kada se u sceni susreta prerušene Beatriče i Rozaure igra motivom homoseksualnosti, scena sa bananom i zavođenjem ne deluje ni malo provokativno, već degutantno i bez mere.

Rediteljski koncept, bez smelijeg tumačenja i pokušaja aktuelizacije dovodi u pitanje odluku postavljanja ove drame danas. Čini se da je glavni razlog što je nedavno završeni Grad teatar bio posvećen Goldonijevom stvaralaštvu, a ako je to jedini kriterijum odabira, kao takav prilično je problematičan.
 

Video
22.05.2018 | 23:54

VOĐENJE - ARTTERROR: Fragmenti dualnosti

Vođenje kroz izložbu Fragmenti dualnosti umetničke asocijacije ARTTERROR u galeriji Podroom Kulturnog centra Beograda, održanu od 5. aprila do 3. maja 2018.