Dramatičan značaj ljubavnih odnosa za društvo

Austrijski kandidat za Oskara „Konačna sloboda“ reditelja i koscenariste Sebastijana Majzea, film koji kritika opisuje kao „Planinu Broukbek“ iza rešetaka, ostavio je snažan utisak i na publiku 27. Festivala autorskog filma (FAF), na kojem ta zatvorska i ljubavna drama o homoseksualcima učestvuje u glavnom takmičarskom programu.

Film je na FAF-u predstavio koscenarista Tomas Rajder, koji sa Majzeom potpisuje i njihov debitantski film „Still Life“ (2011).

„Sreli smo se još u filmskoj školi u Beču. Radili smo zajedno i neke kratke filmove. Zaintrigiralo nas je kada smo čuli za tragičan slučaj homoseksualca koji je kao takav poslat u koncentracioni logor u vreme nacizma, a posle rata nije oslobođen već su ga savezničke snage u Zapadnom Berlinu prebacile direktno u zatvor. To je bila početna tačka za ovaj film. Krenuli smo u istraživanje, razgovarali smo sa dosta ljudi koji su imali takvo iskustvo“, rekao je Rajder 1. decembra na konferenciji za novinare u Kombank dvorani.

Glavni lik Hans (igra ga nemačka zvezda Franc Rogovski) u zatvor dospeva još dva puta zbog istog „delikta“ – pedesetih i krajem šezdesetih godina, kada izlazi jer je ublažen zakon koji je kriminalizovao homoseksualce. U zatvoru je sve vreme Viktor (poznati austrijski glumac Georg Fridrih), heterosekualac osuđen zbog ubistva iz ljubomore. Između njih se postepeno razvija neobična veza, koja kulminira dirljivim odnosom ljubavi i prijateljstva.

Originalni naslov „Grosse Freiheit“ (Velika sloboda) je i naziv jednog kluba u Berlinu iz 70-ih. „Naslov je donekle ironičan. Pitanje je zapravo šta je sloboda, šta je ljubav, šta znače kategorije homoseksualci, heteroseksualci. Mi to u filmu ostavljamo otvoreno“, rekao je Rajder.

Priča u filmu teče nelinearno, ukršta scene iz različitih perioda tokom četvrt veka. „Takva struktura filma odražava život tih ljudi, koji je bio haotičan. Želeli smo da predstavimo njihove priče iz emocionalnog ugla, ne hronološki, već na način koji će pomoći da prenesemo osećanja koja smo dobili od ljudi koje smo intervjuisali“, izjavio je Rajder.

Rajder je komentarisao i praksu da je na vratima ćelije stajalo da je tu osuđenik po zloglasnom paragrafu 175. „To je stigma. Svi dakle znaju da je Hans homoseksualac i to jako otežava njegov položaj u zatvoru. Drugi zatvorenici, neki možda i ratni zločinci, odbijaju svaki kontakt sa njim“.

„Nikada nisam shvatio zašto su ljubavni odnosi tako važni za društvo, da čak šalje nekoga zbog toga u zatvor. Za nas kao autore to je bilo veoma dramatično, osećali smo bes i koliko je to jedna ne-fer situacija“, dodao je Rajder.

Pri kraju filma Hans izlazi iz zatvora 1969. godine, odlazi u gej bar i prisustvuje prizorima slobodnog seksa, dok se u pozadini čuje nežna ljubavna pesma.

„Tu smo koristili dve vrste muzike – fri džez i francusku šansonu. Smatrali smo da to odražava kako bi Hans mogao da se oseća izašavši iz zatvora. Odjednom tu su zabave i seks, duh šezdesetih, ali s druge strane, on traži ljubav, bliskost, koju je postigao sa Viktorom. Hteli smo da predstavimo taj kontrast u kojem se on nalazi“, izjavio je Rajder.

Inače, zakon o homoseksualcima je postepeno ublažavan. Konačno je ukinut u Nemačkoj 1994. godine, a u Austriji tek 2002. godine.

Rajder je istakao da su film pripremali godinama i da je puno pomogla njihova bliska prijateljica i producentkinja Sabina Mosa, koja se veoma borila za ovaj projekat. „U početku nije bilo lako naći finansijere, ali kada smo dobili glumce, bilo je lakše. Istina, u početku su nas i oni odbijali, govoreći da su veoma zauzeti, ali mi smo im pisali „ljubavna pisma“ o tome koliko cenimo njihov rad i na kraju smo ih ubedili“.

Film koji je dobio priznanje žirija u Kanu, u programu "Izvestan pogled“, domaću premijeru imao je na međunarodnom filmskom festivalu Vijenale u Beču, gde je takođe nagrađen.

„Za nas je to bilo dobro iskustvo. Publici u Beču se film puno svideo. Bio im je zanimljiv susret austrijskog i nemačkog glumca. U Nemačkoj se austrijski glumci titluju. Oba jezika su, naravno, nemački, ali su dijalekti različiti. To može da bude zabavno. Bilo je i smeha na projekciji. To je u redu, to je nešto što smo poneli od ljudi koje smo intervjuisali – imali su težak život, ali nisu gubili smisao za humor“, rekao je Rajder.

Izrazivši zadovoljstvo zbog učešća na FAF-u, Rajder je preneo pozdrave Majzea, koji je želeo da dođe u Beograd, ali trenutno predstavlja film u Americi. Rajder je pomenuo da su tamo zainteresovani za ovu priči i zbog učešća američkih snaga u zatvaranju nemačkih homoseksualaca 40-ih godina prošlog veka.

*Foto: Tanja Drobnjak

(SEEcult.org)