Da li bi htela da se još ponekad nađemo?
Drama “Da li bi htela da se još ponekad nađemo?” Ane Isaković i Ramiza Huremagića premijerno će biti izvedena 25. aprila u Narodnom pozorištu u Beogradu, a nastala je na osnovu potrebe da se osvesti lično iskustvo silovanja, te lična borba za prikaz devijacija u strukturama institucija moći s kojima se susretne žrtva seksualnog nasilja.
Predstava ukazuje u tom smislu na devijacije unutar pravosudnog sistema uspostavljenog na dehumanizovanim tehnološkim principima proizvodne trake. I to, kako navode autori, u vreme u kojem Sistem svakodnevno, sistematski i planski siluje većinu svojih podanika, a naročito podanica, onemogućujući jednakost polova, potreban nivo lične i kolektivne sigurnosti, društveni i ekonomski napredak, te humano životno okruženje dostojno čoveka.
Autori teksta bili su neposredni akteri takvog ponašanja - jedno kao žrtva silovanja, a drugo kao neposredni akter unutar pravosudnog sistema čiji je posao bio otkrivanje i procesuiranje izvršilaca krivičnih dela silovanja, seksualnog nasilja, trgovine ljudima u svrhu seksualne eksploatacije i slično.
Dramski tekst u poeziji “Da li bi htela da se još ponekad nađemo”, rađen u post-post dramskoj formi sa elementima verbatim drame, prati glavnog aktera – anti-žrtvu silovanja Anu Isaković, pri čemu je i sama kategorija žrtve produkt struktura moći. Glavna junakinja se nosi sa omniprisutnim žigom krivca umesto žrtve u izrazito patrijarhalnom i militaristički nastrojenom društvu, gde je žrtva stigmatizovana, a odnos žrtva – krivac postavljen inverzno i sablažnjavajuće.
Cilj predstave, u režiji Ninoslava Šćepanovića i produkciji Reflektor teatra i Centra Samouprava, jeste da ukaže na težak položaj žena koje su preživele seksualno nasilje, te da aktualizuje činjenicu da su suočene sa neadekvatnim tretmanom od pravosudnog sistema i društva u celini.
Tim projektom se, takođe, nastoji da upozna javnost sa položajem žena koje su doživele seksualno nasilje, te da se utiče na stepen diskriminacije i stigmatizacije kojem su žrtve izložene od porodice, društva i sistema.
Predstava nastoji da pokaže i prikaže tu drugu stranu Sistema, gde se navodno dolazi do pravde i gde navodno vladaju pravo i pravičnost.
“Bojimo se da to baš uvek i nije tako, što iznosimo i kroz svedočenja u drami na temelju vlastitih iskustava”, naveli su autori.
Projekat za cilj ima i da dopre i do aktera u pravosudnom sistemu, te da pokuša da utiče na stereotipe i pogrešne prakse koje su itekako prisutne i rasprostranjene u njihovom radu. U tom smislu ima nameru da doprinese promenama u smislu humanijeg i kvalitetnijeg odnosa prema ženama žrtvama u sudskim postupcima.
Koautori i izvođači su: Aleksandra Veljković, Gordana Đokić, Mirjana Jelić, Dragan Stokić, Đorđe Živadinović Grgur, Igor Filipović i Nikola Živanović.
Autorka originalne muzike je Ivana Đurić, kostim potpisuje Belma Žiško, fotografiju Vladimir Paunović, vizuelni identitet i dizajn Đorđe Vasić, dizajn svetla Arijan Igić, a dizajn zvuka Jovan Bulat.
Projekat su podržali: Ženski fond Rekonstrukcija, GO Stari grad, AKUD “Branko Krsmanović”, Njegova svetost ZenZen, Granoff, Narodno pozorište u Beogradu i Lilu shoes.
Premijera je na Sceni “Raša Plaović” Narodnog pozorišta.
(SEEcult.org)
