Bunjina spasao Lunačarski

Veliki ruski pisac i nobelovac Ivan Aleksejevič Bunjin (1870-1953) morao je pre 90 godina da napusti otadžbinu i umakne smrti u poslednji čas, jer mu je pretilo streljanje kao javnom protivniku nove, sovjetske vlasti. Ovih dana objavljena je knjiga Jurija Borojeva o poslednjim danima koje je Bunjin proveo u sovjetskoj Rusiji, a u njoj se nailazi na užasavajuće epizode.

Veliki ruski pisac i nobelovac Ivan Aleksejevič Bunjin (1870-1953) morao je pre 90 godina da napusti otadžbinu i umakne smrti u poslednji čas, jer mu je pretilo streljanje kao javnom protivniku nove, sovjetske vlasti. Ovih dana objavljena je knjiga Jurija Borojeva o poslednjim danima koje je Bunjin proveo u sovjetskoj Rusiji, a u njoj se nailazi na užasavajuće epizode.

Bunjin je bio jedan od malobrojmih koji se nisu predali sablaznima revolucije, a shvatio ju je pre svih: “Da sam se ranije rodio, ne bih uspeo da preživim sedamnaestu godinu i njeno produženje - Lenjina, Staljina, Hitlera”.

Po logici događaja, život budućeg pesnika tamnih aleja trebalo je da se okonča več pri valadavini prvog od te trojice. Postojalo je naređenje o hapšenju javnog protivnika nove vlasti. Već su po njega bili došli s mauzerima i puškama, ali ga je spasila zaštitna “povelja” koju mu je izdao liberalni narodni komesar prosvete Lunačarski.

Bez obzira na “zaštitnu cedulju”, odlučeno je bilo da velikog pisca na svaki način ubiju. Pošto je Lunačarski saznao za to đavolsko rešenje, pojurio je ka dželatu-čekisti, nekakvom Petersu, koji je bio “razvodnik straže” za streljanje.

Petersu se, međutim, zalaganje narodnog komesara nije svidelo. “Bunjin čak i ne skriva svoju mržnju prema sovjetskoj vlasti”, rekao je čekist i dodao: “On govori ono što misli”.

Prema toj mračnjačkoj logici, navika da se govori ono što se misli bila je ravna ušasnom zločinu.

Boljševici su dobro znali šta se upravo o njima misli.

Izbegavajući da stupi u lični konflikt, Peters je pristao da odloži hapšenje, uz satanski smešak: “Ukoliko već nije kasno”.

Eto, iz kakvog je pakla Bunjin, prvi ruski pisac koji je dobio Nobelovu nagradu, pošao u emigraciju!

A da je Lunačarski omekšao pred čekistima, ne bi bilo ni “Života Arsenjeva”, ni “Tamih aleja”.

Ne bi bilo ni Nobelove nagrade ruskom piscu 1933. godine.

Maksim Gorki je, upavši u Staljinovu klopku, pokušavao da u nju namami i Bunjina, razume se iz najboljih pobuda.

Prema svedočenju Valerija Jakovljeviča Kirpotina, koji je za vreme Staljina u CK KPSS bio zadužen za književnost i kome je lično bilo povereno da u svojstvu sekretara “pastira” uhodi povratnika Gorkog, jednom je, sedeći na verandi sa Staljinom i Vorošilovim, otac socijalističkog realizma započeo sa njima opasan razgovor o povratku Bunjina u Sovjetski Savez. Povela se tom prilikom priča da se navodno Bunjin koleba i traži da mu se odobri da sačuva strani pasoš, koji bi mu, navodno, garantovao iminitet kao stranom državljaninu.

Staljin se namrštio i oštro odbrusio: “Ako on nama ne veruje, nije ni potrebno da se vraća”. Na tome se sve završilo.

Treba se podsetiti da su umetnici i, uopšte, delatnici kulture, bez obzira na grandiozna naučna dostignuća u 20. veku, ostali nezaštićeni od samovolje političara i vlasti. Iz tih tužnih događaja sve do današnjih dana, nažalost, nikave pouke nisu izvučene.

Poznat je i primer progona turskog nobelovca Orhana Pamuka ili pak Salmana Rušdija koga već decenijama progone fundamentalisti iranskih ajatolaha. A dobro bi bilo da se posle 90 godina stekne bar toliko mudrosti i razuma kako bi “zaštitnu povelju” dobili svi delatnici kulture, nezavisno od njihovih političkih pogleda i ubeđnja.

Stvaralački opus Ivana Aleksijeviča Bunjina, inače, uživa visok ugled kod ruske čitalačke publike i kritike, pa je pre nekoliko godina uvedena i književna nagrada koja nosi ime tog velikog slikara ruske duše.

Njegova meditativna proza (Selo, Gospodin iz San Franciska, Tamne aleje, Mitjina ljubav, Suhdol, Život Arsenjeva i memoari Uspomene), stalna su čitalačka štiva ne samo u Rusiji.

Bunjin je opisao propadanje plemićkog sveta, tragao za zapretanom lepotom nekadašnjeg ruskog duha, a na rusko selo posle 1905. godine gledao je crno da mračnije ne može biti.

Njegova dela su bila zabranjena u SSSR-u od 1929. do 1954. godine, a preminuo je 1953. u Parizu.

Branko Rakočevič