47. Disovo proleće

Wed, 03/10/2010 - 20:30.
/
dis-plakat.jpg

Tradicionalna, 47. manifestacija Disovo proleće, posvećena pesniku Vladislavu Petkoviću Disu (1880-1917), počela je 10. marta u Čačku izložbom "S nevinih daljina", kojom se obeležava i 130 godina od rođenja Disa.

Multimedijalna izložba o Disu, koja prikazuje njegov životni vek, otvorena je do 10. aprila u Gradskoj biblioteci u Čačku, a tokom godine će gostovati i u Beogradu, Požarevcu i Zaječaru - gradovima koji su takođe bili značajni u Disovom životu.

Izložbu je osmislio Božidar Plazinić, u saradnji sa Oliverom Nedeljković i Zoranom Jurešom.

Ove godine Disovu nagradu dobio je pesnik Saša Jelenković iz Zaječara, a svečano će mu biti uručena na završnoj svečanosti 21. maja u Čačku.

Žiri, koji su činili Milutin Petrović (predsednik), Mihajlo Pantić, Tanja Kragujević, Ljiljana Šop i Nenad Šaponja, naveo je u obrazloženju da se Jelenković “izdvojio u današnjem srpskom pesništvu posebnošću i upečatljivošću” stvaralačkog glasa.

“Njegove pesme u kojima se oseća daleki ođek usuda modernog čoveka, o kojem je u srpskoj poeziji prvi zapevao Vladislav Petković Dis, predstavljaju upečatljiv, melanholičan odgovor usamljenog čoveka našem dobu. Njegova poezija i koncept govora o odsutnom dovodi do reinkarnacije zatamljene punoće reči. Pesnički svet se pomalja sa granice nepostojanja, uvek u ravnoteži obeju strana. U novijim knjigama individualna teskoba prelazi u ezoterijski okvir novih povesti o čemu svedoči pesnički triptih Elpenori”, istakao je žiri.

U okviru 47. Disovog proleća, između ostalog, biće predstavljena edicija "Velikani srpske književnosti" u 20 knjiga, autora Radovana Popovića, u izdanju “Službenog glasnika”, a predviđen je i naučni skup o poeziji Aleksandra Rustovića, kao i gostovanje ruskog akademika Andreja Bazilevskog i promocija Antologije srpskog pesništva na ruskom jeziku.

Vladislav Petković Dis, rođen 1880. u Zablaću kod Čačka, došao je krajem prve decenije 20. veka u Beograd, gde je i počeo da objavljuje prve pesme (u časopisima Srpski književni glasnik, Nova iskra, Brankovo kolo), pod pseudonimom Dis (srednji slog imena).

Pesničko nadahnuće i potporu pronašao u boemskim krugovima oko Skadarlije, koji su predstavljali suštu suprotnost akademskoj i profesorskoj eliti oko Knez Mihailove ulice.

Savremenici su ga zapamtili kao mladog, anemičnog i nervoznog čoveka, koji je bio tankih nerava i zanesenog pogleda, a najčešće se kretao u društvu Sime Pandurovića, Antuna Gustava Matoša, Milana Simića, Luke Smodlake.

Za Disa je posebno značajna 1911. godina, kada je iz štampe izašla zbirka “Utopljene duše”, koju je objavio kao samizdat.

Knjiga i Disova poezija izuzetno su loše prošli u kritici Jovana Skerlića, ali je bilo i drugih mišljenja. Dis je veoma cenio svoju knjigu, koja ga je uvrstila u sam vrh srpskog modernog pesništva.

Srpska kraljevska akademija Disu je 1913. dodelila godišnju nagradu za siromašne pisce.

Iste godine objavio je drugu zbirku pesama “Mi čekamo cara”, takođe kao autorsko izdanje, koje je ponovljeno 1914.

Pesme te zbirke su nadahnute patriotizmom i Balkanskim ratovima, u kojima Dis nije učestvovao zbog slabog zdravlja.

Prvi svetski rat proveo je na mestu ratnog dopisnika Braničevskog odreda; preživeo je povlačenje preko Albanije i dolazak na Krf, odakle je otišao u u Francusku 1916. U Francuskoj je napisao “Nedovršene pesme”, koje su objavile 1916. “Srpske novine” na Krfu.

Boravak u Parizu u jesen 1916. godine Disu je doneo zdravstvene probleme, a u maju 1917. odlučio se za put ka Krfu, kako bi bio bliže porodici. Nemačka podmornica je 18. maja 1917. pogodila parobrod “Italija”, koji je na dno Jonskog mora odvukao i Disa.

Gradska biblioteka u Čačku, koja organizuje Disovo proleće, nosi njegovo ime, a njen sajt je www.cacak-dis.rs

(SEEcult.org)

Comments