1989 - Kraj istorije ili ...?

Sat, 11/14/2009 - 11:03.
/
end-history.jpg

Izložba “1989 - Kraj istorije ili početak budućnosti?”, koja predstavlja video radove 15 internacionalnih umetnika iz centralne i istočne Evrope, među kojima su i Marina Abramović, Miha Štrukelj i Nedko Solakov, otvorena je u Austrijskom kulturnom forumu u Njujorku povodom 20 godina od pada Berlinskog zida, a obuhvata i panel diskusije o različitim aspektima represije i revolucije, politike sećanja i nada i razočaranja u vezi sa okončanjem jednog istorijskog perioda.

Izložbu je svečano otvorio 11. novembra austrijski ministar spoljnih poslova Mihael Špindeleger, ukazujući da predstavljeni radovi podsećaju na odlučujuću ulogu koju su mnogi umetnici, pisci i intelektualci imali tokom promena 1989. godine i ranije, što je čak možda i važnije.

Pominjući kao primere Vaclava Havela, Đerđa Konrada i filmskog režisera Andžeja Vajdu, Špindeleger je rekao i da su umetnici u centralnoj i istočnoj Evropi mogli da se izraze samo indirektno - kroz izložbe, performanse, kocnerte, filmove i književnost, te da su mnoge od njihovih misli i ideja bile potisnute pod komunističkim režimima.

U mnogim slučajevima umetnost je bila jedni način da se iskaže istina i probudi politička opozicija koja je bila marginalizovana i progonjenja, i koja je koristila umetnost kao platformu za protest i svojevrsni prozor u stvarnost, rekao je austrijski ministar na otvaranju izložbe, koja je organizovana sa Kunsthale iz Beča, u saradnji sa češkim mađarskim i rumunskim kulturnim centrima.

Na izložbi učestvuju i Josef Dabernig, Thomas Draschan, Harun Farocki i Andrej Ujica, Anna Jermolaewa, Johanna Kandl, Jonas Mekas, Csaba Nemes, Jakub Nepras, Marcel Odenbach, Marek Piwowski, Pushwagner, Joanna Rajkowska, Isa Rosenberger i Magda Tothova.

Prema navodima kustosa Geralda Mata i Andreasa Stadlera, selekcija filmova za izložbu “1989: Kraj istorije ili početak budućnosti?” vođena je pitanjem kako su umetnici, posebno video umetnici, reagovali na istorijske promene od pre dve decenije.

Marina Abramović predstavljena je radom “Count on Us: Only Chorus” (Računajte na nas: Samo hor) iz 2004. godine, u kojem diriguje dečjim horom koji peva himnu UN na srpsko-hrvatskom jeziku, nekadašnjem simbolu razumevanja i bratstva i jedinstva među nacijama u bivšoj Jugoslaviji, koje je brutalno uništeno 90-ih bujanjem nacionalizma, rasizma i ratnim strahotama.

Slovenački umetnik Miha Štrukelj, koji je predstavljao ove godine Sloveniju na Bijenalu u Veneciji i dobitnik je Henkel Art nagrade 2008. godine, predstavljen je radom koji povezuje ceo izložbeni prostor, odnosno sve ostale video radove, stvarajući narativ sa isprepletenom prošlošću i sadašnošću. Opisujući svet posle 1989. godine kao svojevrsni gigantski konstruisani prostor, njegov rad ukazuje i na krhkost današnjeg tatusa kvo.

Bugarski umetnik Nedko Solakov provocira svojim radom debatu o autoritarnom sistemu špijuna i potkazivanja, odnosno načinu na koji je interpretiran u kostkomunizmu, dok Ana Jermolajeva predstavlja sopstvenu priču sovjetske izbeglice - kao mlada demokratska aktivistkinja ubrzo je dostigla granice političkih sloboda u bivšem SSSR-u i bila primorana da prebegne u Austriju preko Poljske. Žena koja joj je pomogla na putu do Krakova i sama je izbegla iz zemlje u Pariz.

S druge strane, Marek Pivovski u filmu “Rejs” pokazuje kako su obični ljudi preživljavali stroga pravila svakodnevnog života u komunističkoj Poljskoj, boreći se ironijom i pragmatizmom.

Predstavljena je i Johana Kandl, koja je bila među prvim umetnicima iz Austrije koji su reagovali na promene u istočnoj Evropi. Njen serijal “Privatizacija” posvećen je jednoj od modernih reči koje imaju dramatično značenje za mnoge.

Marsel Odenbah u svom radu dekonstruiše TV materijal, uglavnom iz bivše Istočne Nemačke za vreme pada Berlinskog zida, kojim suprostavlja scene nasilja sa radošću, pokazujući da su represija i revolucija dve strane jedne medalje.

Dokumentovanje trenutaka promena i manipulativna priroda televizije i drugih medija tema su rada Jonasa Mekasa i Haruna Farockija, koji pokazuju da su masovni mediji ostali snažno sredstvo i u rukama novih vladajućih struktura.

Joana Rajkowska u video radu performansa “Let Me Wash Your Hands” istražuje metaforično pokušaje društva da izađe na kraj sa prljavštinama prošlosti, dok se Magda Tothova u radu “Lenin and the Maiden” satirično osvrće na laže želje za oživljavanjem “zlatnog doba” komunizma.

Mađarski umetnik Csaba Nemes, predstavljajući priču o nasilnim protestima na Trgu slobode u Budimpešti 2006. godine, ukazuje na ružno lice nacionalizma, dok Thomas Draschan posvećuje pažnju izmenjenoj simbolici komunizma i socijalizma, odnosno pretvaranju nekadašnjih agresivnih poruka o političkim promenama u stvari konzumerističke pop kulture.

Umetnici Pushwagner i Jakub Nepras predstavljaju koncept navodnog “kraja istorije” kao iluziju novog doba - Pushwagnerov rad “Soft City” ukazuje na kapitalističku standardizaciju čoveka koja se u smislu prinudnog komforizma teško razlikuje od komunističke prošlosti, dok česki umetnik Nepras predstavlja svoju priču o dolasku u moderni kapitalistički industrijalizovani svet u kojem su ljudska bića još uvek mravi, u poređenju sa dominantnom mašinerijom i sistemima.

Na izložbi su zastupljeni i lični pristupi temi promena u istočnoj Evropi, pa tako austrijska umetnica Isa Rosenberger predstavlja u filmu “Novy Most”, koji je posvećen jednom od simbola komunističkog industrijskog razvoja u Bratislavi, susret sa ćerkom, majkom i bakom, te lične refleksije tri žene na komunističku prošlost. Most u njenom radu postaje poetski simbol različitih nada, razočaranja, ali i spajanja.

Josef Dabernig u filmu o austrijsko-češkoj granici predstavlja poetski osvrt na zaboravljenu komunističku prošlost i prevazilaženje bivših granica i suprotstavljenih sistema.

Izložba je otvorena do 24. novembra, zahvaljujući i pomoći njujorškog ISCP-a (International Studio & Curatorial Program), a ulaz je besplatan.

Sajt Austrijskog kulturnog foruma u Njujorku je www.acfny.org/

(SEEcult.org)

Comments