13. Kondenz – Mantre plešu
Festival savremenog plesa i performansa Kondenz, uprkos pandemiji korona virusa, ostao je dosledan koncepciji uspostavljenoj pre 13 godina, ali zbog novih okolnosti daje prostor od 23. do 29. oktobra pre svega domaćim autorima i autorkama da prikažu performanse, ideje, eksperimente… Kustoskinje 13. Kondenza Ana Dubljević, Mirjana Dragosavljević i Marijana Cvetković osmislile su program, objedinjen sloganom “Mantre plešu”, uzimajući u obzir da nastaje u takozvanoj “novoj normalnosti” koju je skoro nemoguće definisati – fluidna je, mutira kao virus, kontradiktorna je kao informacije o pandemiji, neuhvatljiva je i ima tendenciju da parališe, pasivizira, zbuni, uplaši, deprimira...
Projekcija festivalskog programa u godini u kojoj je sve postalo “nesigurno” nastala je opet kao kolektivno delo koje se obraća sopstvenom kontekstu u želji da mu u tim uslovima pomogne da opstane i da ostane prisutno. Kroz kolektivno kuriranje, bazirano na principima zajedničkog korišćenja raspoloživih resursa (znanja, socijalnih veza, prostora, finansija, medijskog prostora, itd) radi kolektivnog benefita, Kondenz aktivira pojmove koji odlikuju rad na tom festivalu i projektima Stanice kao organizatora: kolektivitet, zajednica, kritičnost i konceptualizacija (ili, kako bi Bojana Cvejić rekla: “a few c-terms: collectivity, community, criticality and conceptualisation”, 2005).
Nothing can go wrong
Program 13. Kondenza uključuje radove nastale u prethodnih godinu i po dana, koji nisu imali veću vidljivost u domaćoj sredini, a na najdirektniji način ukazuju na raznovrsnost umetničkog izraza u polju plesa, koreografije i performansa. Svi radovi nastali su kao nezavisne umetničke produkcije uz retku institucionalnu podršku, čime praksa kojom se nezavisna plesna produkcija nekoliko godina sistematski sprečava i ograničava (načinom distribucije sredstava na konkursima, nepostojanjem drugih mera podsticaja plesnog stvaralaštva i ignorisanjem autorskog rada plesnih umetnika od strane pozorišta) postaje još opasnija.
“Na uzbunu zvoni činjenica da smo se svi, globalno povezani, našli u krizi posle koje više nema povratka na staro. Efekti antropocena materijalizuju se pred našim očima kao niz kriza u kojima postaje neizvestan opstanak prirodnog sveta. Smatramo da su i svet umetnosti i polje kulture odgovorni za moguće buduće oblike ponašanja naših zajednica i da moraju biti platforme za kritičko promišljanje sveta koji treba da bude stvoren. Zato ćemo, kao dodatni oblik dijaloga sa umetnicima i publikom, ponuditi diskurzivne programe - predavanja i razgovore kojima se problematizuju teme antropocena, mesta i uloge performansa u promenjenom socijalnom i političkom kontekstu i načine produkcije u svetu umetnosti”, navele su kustoskinje 13. Kondenza, koje su se u oblikovanju programa poigrale mantrom voli-ono-što-radiš, u želji da to bude okvir kroz koji se mogu posmatrati uslovi umetničke produkcije i rada, ali i adresirati eksploatisanje ljubavi i njenih pratećih pojmova kako u umetnosti, tako i u domaćinstvu, kako u pop-kulturi, tako i u svakodnevnom životu.
“Dok se mučimo da realizujemo nametnute standarde, profesionalne i emotivne, grcajući u multitaskinzima, uslovljeni onim što se naziva ljubav, disciplinovanih radnih tela istorijskom kriminalizacijom nerada i nezaposlenosti, nemamo vremena da stanemo i sve okrenemo naglavačke. Nemamo vremena da sagledamo granice između perfekcionizma, ljubavi i (samo)eksploatacije. Nemamo vremena da se bavimo tragovima i posledicama koje takav način rada i života ostavlja na scenu, kolektive, zajednice, ljude. Voli-ono-što-radiš nije nova fraza, koristi se dugo i u različitim kontekstima, međutim u okviru neoliberalnog rečnika dobila je nova tumačenja i (zlo)upotrebe. Sa jedne strane, dehumanizuje većinu stanovništva koje svoj rad obavlja iz potrebe, a ne iz ‘ljubavi’, a sa druge predstavlja pogonsko gorivo za (samo)eksploataciju koja se odvija u polju honorarnog rada karakterističnog za polje umetnosti i kulture”, poručile su kustoskinje 13. Kondenza, ukazujući da zanimanja u umetnosti i kulturi, akademski, aktivistički rad i slično, donose određene vrste privilegija, ali istovremeno su obeležena prekarnošću, čija se štetnost po ljudske živote zamagljuje idejama takozvane slobode, fleksibilnosti i rada iz “ljubavi”.
Prekarni uslovi rada objedinjuju 99% ljudi na planeti, a između ostalog, karakteriše ih stalna neizvesnost, život uvek između zaposlenosti i nezaposlenosti, nemogućnost planiranja budućnosti, neprekidan stres i strah za egzistenciju, što su sve faktori koji utiču na fizičko i mentalno zdravlje ljudi, na kvalitet života i na životni vek. U oblasti umetnosti, zbog ideje o posebnosti umetničkog rada, uspostavlja se distanca od rada koji se obavlja za nadnicu, čime je omogućena eksploatacija na kojoj počivaju institucije umetnosti. U realnosti, među ljudima koji obavljaju ova zanimanja postoje klasne razlike, koje odražavaju klasne razlike u društvu, koje se zamagljuju idejom o uzbudljivom životnom stilu i kreativnom radu, a koje vrlo često predstavljaju odlučujući momenat u biranju uslova i načina rada, razvoju i napredovanju u višestrukom smislu, uslovima produkcije i izlaganja rada... Godina 2020. učinila je još vidljivijim do koje mere prekarnost ugrožava živote ljudi, te da se u pozadini svakog, pa tako i umetničkog rada, nalazi još jedna vrsta rada “ljubavi” i to u obliku nevidljivog neplaćenog kućnog i reproduktivnog rada, koji je u vreme karantina morao da nastavi da se obavlja, iako je sve ostalo naizgled stalo. Podela na esencijalne i ne-esencijalne poslove je dodatno markirala klasne, rasne i rodne razlike širom sveta, a pitanja nege i brige su dobila svojih pet minuta, pre svega preko problema vezanih za obrazovanje dece od kuće i velike stope smrtnosti u gerontološkim centrima, navele su kustoskinje 13. Kondenza, konstatujući da je mantra voli-ono-što-radiš u tim uslovima za trenutak postala irelevantna, pa su i svi poslovi koji nisu označeni kao esencijalni su za trenutak izgubili smisao.
“Taj trenutak je trajao kratko, vrlo brzo smo posredstvom interneta, raznih društvenih mreža i online platformi imali prilike da konzumiramo sadržaje preko monitora i ekrana. Izložbe, predstave, postavke, performansi, plesni podovi, scenografije, kostimi, sve je prebačeno u online formu, jer je ljubav uživo postala zabranjena u novonastalim okolnostima pandemije.
A šta kad je ljubav zabranjena epidemiološkim merama zaštite? Kada neophodna distanca između naših tela propituje/diktira i otvorenost našeg srca? Ako su naša tela u 2020-toj u prečniku za 2 metra veća, kakvi su naši susreti? Ako online realnost preuzima vođstvo, šta novo saznajemo o susretu umetnika i publike kroz živu izvedbu? Ako su i putovanja otežana kako nastavljamo da gradimo transnacionalnu plesnu scenu, koja je neophodnost, važan izvor i podrška našem plesu? Ako sve češće dobijamo poruke da umetnički poziv nije među najvažnijim zanimanjima u 2020. godini, kako se nosimo sa sopstvenim osećanjima bezvrednosti onoga čime se bavimo? Kako brinemo jedni o drugima, o svetu oko nas, kada smo svi pod teretom stresa sadašnjice i neizvesne budućnosti? U vremenu u kom je ceo svet gledao snimak svirepog ubistva Džordža Flojda, u kom se migranti utapaju u Mediteranu i umiru na Balkanu, u vremenu u kom nema većeg grada na planeti u kom nije bilo demonstracija… koju ‘normalnost’ iza sebe ostavljamo, a koju novu kreiramo? I koji je to ples koji nam je u 2020. svima neophodan?” To su neka od pitanja na koja pokušava da odgovori 13. Kondenz programom kojim ukazuje i da akumulacija kapitala, iako ubrzano proizvodi, još brže ubija neumerenošću, nasiljem, iskorišćavanjem svega što joj (ni)je dostupno. Ljubav, paradoksalno, spada u paletu pojmova kojima se pokreće ta nekrotična mašina. Rad “ljubavi” održava svet koji se istovremeno od sopstvenih aktivnosti raspada, on je toliko iscrpljujuć, intenzivan i ideološki zamaskiran i vrti se u začaranom krugu radeći protiv sebe, održavajući čitav niz aktivnosti koje nas histerično vode u kataklizmu.
“Čovečanstvo konačno počinje da biva svesno da je čitav živi i neživi svet, u smrtonosnim čeljustima ljudske vrste - nas samih. Novopostavljeni sat na Menhetnu nas podseća da imamo još sedam godina da probamo da spasimo Zemlju od potpune ekološke katastrofe. Anti-antropocentrični pogled na društvo i svet zahteva od nas preispitivanja samih postulata mišljenja, etike, filozofije, umetnosti, bivanja zajedno. Hajde da pričamo o novim modelima produkcije, o novim paradigmama stvaranja i razmene, o različitim dimenzijama bliskosti i potreba, o telesnosti, deljenju, radosti. Hajde da pričamo o ljubavi koja nije prazan spektakl, paravan za eksploataciju svega i svih”, poručile su Ana Dubljević, Mirjana Dragosavljević i Marijana Cvetković, predlažući novu mantru - ljubav može i mora biti drugačija.
Program 13. Kondenza počinje 23. oktobra u Magacinu u Kraljevića Marka plesnom predstavom “Nothing can go wrong” Isidore Stanišić, na muziku Darje Janošević, koje je i izvode, a reč je o delu koje tematizuje ljudske strahove u kontekstu savremenog društva.
Potreba čoveka da se obezbedi u svakom segmentu sopstvenog života, vodi ga ka sve većoj autoizolaciji i atomizaciji, dok u pokušaju da racionalizuje svoje postojanje i osigura ga od potencijalnih opasnosti, postaje ophrvan iracionalnim strahovima koji više nisu vezani za samu smrt već, sve više prepoznaju drugog kao izvor te opasnosti. Top lista 5 najpopularnijih ljudskih strahova, čini dramaturšku potku te predstave, čija je premijera bila u KC Baraka krajem 2018, a izvedena je i u Kulturnom centru Srbije u Parizu u februaru ove godine.
Nothing can go wrong
Program 13. Kondenza obuhvata i rad “ЯTUCORA” Marka Milića i Jelene Vuksanović, inspirisan Slovenačkim privremenim arhivom plesa (Temporary Slovene Dance Archive), koji je osnovao Rok Vevar 2012. godine, a koji se sastoji od velike kolekcije dokumenata o plesu kao što su katalozi, registar plesača i koreografa, fotografije, snimci performansa, dokumentarni filmovi itd. Pitanje koje predlažu za taj rad na Kondenzu je kako primeniti arhiv na telo posetioca.
“Akciju smo nazvali ЯTUCORA, što je izmišljeni naslov inspirisan rečju kustos (curator), dajući mu zaokret prema unutra i slovensku konotaciju, aludirajući na struganje slojeva, ili zavlačenje ispod kore”, naveli su autori tog rada, koji se izvodi u stanu, za po jednog posetioca, praveći vezu sa prvim arhivom koji je Vevar otvorio za posete u svom stanu u Ljubljani.
Među predstavama 13. Kondenza je i projekat “Neusamljeno osamljen solo na vezi” Jelene Alempijević, koji je počeo da se razvija nekoliko meseci pre nego što je naslovljen i formulisan u konkursnu prijavu Umetnici.Sad! Potom se zadržao kao naslov i nastavio da se razvija kroz projekat Bunar žena u drugačiju strukturu.
Među učesnicima festivalskog programa je i Vladimir Bjeličić, koji se predstavlja umetničko-kustoskim projektom u nastajanju “Razotkrivena priroda ili Priče o biljkama i radnicima jeste”, zasnovanim na istraživanju problema (kulturnog / kultivatisanog) rada i intimne fascinacije florom (biljkama koje sakuplja i neguje).
Prema navodima Bjeličića, primarni fokus projekta jeste ispitivanje položaja radnika u odnosu na biljke koje ih okružuju, te ispitivanje toga šta može proizaći iz ove neobične interakcije; možda samo mogućnost stvaranja utopije, spokoja i kontemplacije ili izgradnje različitih ideoloških i socijalnih modela koji se odnose na koncepte ne-rada i post-rada i koji istovremeno dovode u pitanje kapitalističke grehe kao što su lenjost i dokolica.
Najavljena je i predstava “Lonelly Planet” prema konceptu I tekstu Maje Pelević, Dimitrija Kokanova, Olge Dimitrijević, Tanje Šljivar i Igora Koruge, koji je I izvode.
Pradstava je imerzivnog karaktera, a izvodi se u otvorenim i zatvorenim prostorima, oko i u zgradi pozorišta, namerno izbegavajući klasičan scenski prostor, odnosno samu scenu. Kroz kolažnu strukturu pet autorskih i izvođačkih glasova, koji se međusobno prepliću i prožimaju, umetnici vode propisno distanciranu publiku na turističku turu kroz obe strane novčića utopije i distopije naše (pozorišne) svakodnevice.
Stanica poziva publiku i na druženje pred zatvaranje festivala. Uz čajeve, kafe, slaniše i slatkiše, bez plastike i otpada, želi da razmeni priče i iskustva proistekla iz njenog rada u proteklih 15 godina, te ujedno da najavi nove programe za naredni period.
Događaj organizuje Eko grupa Magacina u Kraljevića Marka, u kojem će biti održan deo programa.
Za završnicu je najavljena u predstava “Finale” autorke i izvođačice Jane Milenković, koja se bavi promišljanjem različitih načina delovanja na publiku, kao i istraživanjem senzacija i iskustava koje gledaoci i izvođači doživljavaju tokom izvođenja.
“Sadržaj koji posmatramo na sceni često ne dopire do nas, već ostaje u sećanju poput slike. Tako se i u početku predstave ‘Finale’ fragmentarna događanja na sceni mogu posmatrati kao nedovoljno jasna, nepomična, odvojena od publike, neuhvatljiva u vremenu i prostoru. U nastavku se sve više transformišu i oživljavaju u nešto prisutno i zajedničko. Posebna vrednost procesa, pored koautorske metodologije i poštovanja različitih senzibiliteta unutar grupe, jeste uspostavljena prijateljska atmosfera koja je donela izvesnu lakoću i konstruktivnost u radu. ‘Finale’ je nastalo iz dogovora, druženja, promišljanja i, pre svega, kreativne igre sedmoro mladih ljudi koji su u ovaj proces doneli različitost svojih izvođačkih iskustava i disciplina, i svoj doprinos ovom prilikom poklanjaju vama”, navela je autorka.
Kondenz nudi i nekoliko predavanja –filozof i teoretičar umetnosti Andrija Filipović govoriće na temu “Antropocenska ontosonografija: O planetarnom zvučnom okruženju”, a Marijana Cvetković, producentkinja i jedna od kustoskinja Kondenza govoriće o produkciji tog festivala u obliku otpora.
Najavljena je I projekcija filma “Dušan Murić: Prakse elementarne nesigurnosti”, koji je nastavak serije video intervjua i kratkih filmova o koreografima i plesnim umetnicima koju je započela Stanica 2019. godine filmom o Neli Antonović. Ove godine fokus je na radu Dušana Murića, koreografa, performera i zen anarhiste, čiji rad i angažovani govor o savremenom svetu jezikom performansa predstavlja jedinistvenu pojavu na kulturnoj sceni u Srbiji. Sa Murićem je razgovarala Milica Ivić.
Biće održan i razgovor o knjizi “A Live Gathering: Performance and Politics in Contemporary Europe” koji će voditi kourednice tog izdanja Ana Vujanović i Livia Andrea Piazza, kao i Marijana Cvetković, a reč je o zbirci tekstova 11 autorki i autora koji pokreću: novi smisao demokratije u situacijama u kojima živo okupljanje ljudi prestaje da bude relevantno i/ili moguće, političnost performansa, smisao izvedbenih praksi koje nastaju paralelno sa aktuelnim društvenim pokretima, socijalna koreografija i javni prostor... Uz urednice knjige, tekstove potpisuju i: Bojana Cvejić, Bojana Kunst, Florian Malzaćer, Giulia Palladini, Goran Sergej Pristaš, Isabell Lorey, Silvia Bottiroli, Stina Nyberg i Valeria Graziano.
Poseban segment 13. Kondenza čini saradnja sa Institutom Servantes koja nudi izbor španskih i latinoameričkih produkcija plesnih video radova i filmova u programu Fiver-Servantes. Kratkometražni filmovi biće dostupni 96 sati, počev od 27. oktobra u 18 sati, a radovi iz selekcije Fiver: Tela u karantinu od 26. oktobra u 18 sati na sajtu Servantesa.
Program 13. Kondenza nalazi se u Kalendaru portala SEEcult.org, kao i u prilogu (pdf)
(SEEcult.org)
