seecult.org writes, "Zasto su knjizevne promocije dosadne?
By Kosmogina

U Zagrebu, u prvoj polovini maja, bila sam gosca Queer festivala i imala priliku da u toku sedmodnevnog boravka sagledam odnosno paralelno konzumiram razlicite kulturne sadrzaje kako u sklopu queera, tako i mimo njega. Odgledala sam pet teatarskih premijera i bila na nekoliko promocija aktuelnih knjizevnih izdanja od kojih cu izdvojiti Profilove Najbolje hrvatske price iz 2006. u izboru Miljenka Jergovica i queerovo prvo izdanje romana Staklenac, Urosa Filipovica, koji je posle beogradskog Rende-ovog izlaska pre 4 godine doziveo da uskrsne i u Hrvatskoj."

Darija Zilic, pesnikinja, knjizevna teoreticarka, jazz pevacica, multitalentovana osoba pored koje se osecam blazeno nistavno, odvela me u Mocvaru na promociju Profilove zbirke prica domacih autora. Potez bez greske, jer sam tamo srela sve koje sam zelela sresti.

Kruno Lokotar je neprikosnovena zvezda knjiske izdavacke scene. Njegov prelazak iz kuce AGM u Algoritam je u tom miljeu izazvao senzaciju kao da je golgeter koji iz Manchester United prelazi u Chelse za sumu od 50 mil dolara. Kruno je i dalje skroman, pristupacan, nasmejan i najvise mi je te veceri prijalo njegovo drustvo za sankom.

Uostalom, u sali gde je bila promocija hrvatskih prica bilo je ionako dosadno. PR Profila predstavlja autore, autori citaju price, izmedju neupecatljivih nastupa aplauz publike uz po koje friendly dobacivanje. Dremljivoj atmosferi nisu pomogli ni raznovrsnost autora, ni mnogobrojnost publike - njihovih poznanika i fanova, simpatizera najpozeljnije izdavacke kuce, saradnika i domacih izdanaka cije se prisustvo podrazumeva. Par puta mi je glava padala na grudi izmedju spontanog zevanja ali ne zato sto su price lose, i sto ta knjiga ne zasluzuje da se procita, vec zato sto je klasicno, staticno predstavljanje iz fotelje, uz smenu autora, koji su ubedljivo najlosiji interpretatori sopstvenih tekstova, neosporno dosadna prezentacija knjizevnosti. Ali na taj standard su svi vec navikli. Koliko dugo pratim scenu, promotivna koncepcija nije uznapredovala ni za dlaku (uz par izuzetaka).

Tu su predstavnik kuce, recenzent, kriticar / teoreticar i autor(i), ponekad i neki glumac ili glumica koji su malo ubedljiviji u citanju odlomaka, i to je sve. Ustaljeni protokol. Prozivka. Sedi! Odgovaraj na pitanja! Citaj! Hvala. Dovidjenja. So boring! Ko bi jos hteo posle takvog smora to isto izdanje i da kupi?

Na kraju, diskusije nema jer je publika demotivisana. Autori nisu ni po cemu interesantni osim po svojoj skromnosti i dobrodusnosti, ali to od njih niko ne ocekuje. Ne mislim da bi od toga trebalo praviti cirkus, ali... Cemu taj dozlaboga ozbiljan pristup? Nema moovinga, video beamova, audio zapisa, fotografija, specijalnih efekata, tekstualne vizualizacije, neke fore ili prigodne anegdote koja ce animirati sva cula i angazovati nam paznju. Na stageu se znoje, sede, priblizavaju mikrofon ustima, trude se da budu duhoviti (voditelji), a autori mozda i jesu, ali nije ni vreme ni mesto za eksponazu, ne zele da odskacu u odnosu na druge, jedva docekaju svoj red pa onda zbrisu u prostoriju do, do sanka i ladnog osvezenja. Ljudski. A tamo Kruno sve vreme smireno gusta pivo u okruzenju svojih idolopoklonika. I ja sam medju njima.

Do pola promocije sam unutra, a u drugom poluvremenu napolju, u basti i uz sank koji pruza realan uvid u knjizevnu scenu Hrvatske, jer tu zaticem pojedince i slusam novitete. Dovoljno je i da prisluskujem. Jedan autor nije cuo kada su ga prozvali da izadje na scenu, jer je bio za sankom. Suvisno je reci da je bio sa mnom. Kada smo to shvatili, mene je grizla savest, ali on mi se zahvalio. Dobila sam primerak na poklon, Profilov katalog... besplatno pivo i brdo informacija. Divota! U Mocvari sam zaglibila i dozivela iluminaciju. Hvala Dariji.

Cinjenicom da sam tu i pricam s ljudima, kao sto je slucaj i u Beogradu, saznajem sve pojedinosti o knjizevnoj sceni u rekordnom roku. Na promociji, ali van nje. Uz sank. Dobijam potvrdu onog sto sam vec iskopala na hrvatskim blogovima uoci dolaska u Zagreb. Blazeni bili blogovi.

Potpuno kuzim sta je prednost a sta mana malog grada. I Zagreb i Beograd su selendre u kojima kultura ne odumire, samo trupka u mestu i predstavlja se na jedan te isti - dosadnjikav nacin. Ocita je pozitivna konkurencija na relaciji Bg-Zg jer svi gledaju u one druge ?preko grane? nazivajuci ih boljim od sebe, sto potvrdjuje tuzno pravilo da se trava preko plota uvek cini zelenijom nego u vlastitom dvoristu.

Utorak je - ponoc. Postajem nestrpljiva. Vreme je za Djuru, nocni klub gde se zadnjih godina okupljao ceo spisateljski, novinarski i izdavacki krem Zagreba. Volela sam da tamo presrecem Radakovica, Jergovica, Dezulovica, upoznajem meni nepoznate pesnike, izdavace, a njegovo visocanstvo Lokotara sam u medjuvremenu pocela da dozivljavam kao frienda, mada privatno nemamo nikakav kontakt. Kunem se u njega i beogradsko Rende jos od FAKa. Ulaskom u novu eru, projekat tog tipa je bio presudan za novo poimanje interpretacije knjizevnosti i javnih citanja na brdovitom Balkanu.

Najblaze receno, FAK mi je otvorio nove horizonte. Tako mladi autori najcesce dobijaju pozitivne uzore, avatare, svejedno, a ja sam bila dovoljno zrela da uvidim vaznost tog dogadjaja, jer sam prvi put shvatila kako se knjizevnost moze odvijati danima, festivalski, a da ne dosadi. Dokaz da knjizevni performance nije mrtav cak ni posle Bukowskog, literarni ringispil s kog ne zelis da sidjes. Voznje nikad dosta. Na kolena sam jos tada pala pred Radakovicem i nebu hvala sto me svojim nastupom prosvetli tada, ma kako sada svima njima taj FAK bio nebitan, ili samo foliraju, posto su jedva isplivali iz zvezdane prasine dignute tim povodom.

U paketu s tim knjizevnim tornadom Rende je 2001. godine postalo moja omiljena izdavacka kuca sa svojim alterpromocijama koje su ukljucivale sve raspolozive tehnoloske medije, performanse, svirke, zurke... drugim recima sva sredstva i nacine koji bi publiku-citaoca podstakli da se za knjigu zainteresuje, kao i da je kupi. Niti na jednoj drugoj promociji nisam videla tako pozitivnu interaktivnu energiju na relaciji autor - publika - izdavac.

Zasto onda izdavacke kuce nece da se potrude i poboljsaju, obogate promocije drugacijim pristupom ne bi li ih ucinili zanimljivim? Ne znam na koju kartu izdavaci igraju, ali je ocigledno jedna te ista sema u pitanju, uz cinjenicu da za njih ne angazuju ni mastu ni kintu. Proslovekovni ostaci postsocijalistickih prezentacija ne odumiru.

Zato nova izdanja pratim preko Neta - elektronskih medija, a na sajmovima pazarim (s popustom). Ubola sam odlican tajming jer je u toku bio i Profilov sajam knjiga. Snizenja do 70%. Banja! Bravo za sajam! A da su im promocije dosadne, valjda ce i oni sami shvatiti jednog dana. Dosadne isto kao i one u beogradskim centrima za kulturu, ali ni blizu dosadne kao u Udruzenju knjizevnika Srbije. Oni su svetski sampioni dosadnih promocija, bez premca, ali su jos uvek u prijatnom i toplom ambijentu gde u zimskim mesecima mozete svratiti, zgrejati se i obaviti nesmetano popodnevnu dremku zavaljeni u fotelju ako ste iznureni sopingom u centru grada.

Na srecu, u Beogradu Rende jos uvek postoji, a pojavio se i Kornet koji se zalaufava vec godinu dana, te su tu i "natprirodne" organizatorske sposobnosti pojedinaca kao sto je Mirjana Marinsek Nikolic, urednica kulturnog dodatka Politike. Ona unosi svezinu u knjizevne veceri obogacujuci ih nastupima darovitih gostiju, te se na njima istovremeno mogu cuti i videti poezija i proza, zvuci gitare, operski vokali, a iza toga sledi plesno razmrdavanje uz tango, rumbu ili salsu... rafinirano mesa boje i tonove kao majstor na slikarskom platnu. Dok ona predstavlja knjizevnost niko ne drema.

Posle tog mocvarnog event-a, kada je fajront postao ocigledan, ponadala sam se s obzirom na utorak i skazaljke koje su oznacavale ponoc, da je krajnje vreme da se preselimo u Djuru, na suprotan kraj grada. Ali moj predlog nije nikog zainteresovao, te sam uzasnuta shvatila da je Gjuro passe. Nije vise omiljeno mesto. Istekao mu vek trajanja?!

No nisam odustala od svoje namere, tim pre sto je tamo ucestvovao na veceri slam poezije Tobic Tobic, cije je ime sinonim i garant za odlicnu zabavu pod plastom knjizevnosti, sto je potpuna iznimka, jer od proznih knjizevnih veceri jedino su dosadnije veceri poezije. Tobic odstupa od zlokobnog pravila da su autori najgori prezententi sopstvenih tekstova, jer je odlican performer u najboljem smislu te reci. Nije mu tesko da se u svom nastupu lati gitare, frulice, otpeva, zaurla, skace ili place... sto nijedno srce kameno ne moze ostaviti ravnodusnim, ma kako ga u Beogradu osporavali knjizevni snobovi. Ne ocenjujem njegovu knjizevnost, jer to nije predmet ovog teksta, vec pohvaljujem njegov nastup.

Slam podrazumeva guzvu, dranje i euforiju, a ja to preferiram u mnogo vecoj meri nego ustogljenu atmosferu koja je upravo okoncana. Uostalom sugradjanska podrska nikad nije na odmet. Tobica sam ionako htela pozvati da mi bude gost u cetvrtak 10.05. na veceri poezije i vina koju su mi kao voditeljici prepustili organizatori Queer festivala. Tako sam se sa regularne knjizevne institucionalne prezentacije, zahvaljujuci odanom frendu s automobilom, u roku od nekoliko minuta obrela u najdinamicnijoj, pa samim tim i najboljoj rupcagi u Zagrebu. Sto se mene tice, bila i ostala. Ma kakav tretman sada imao, Djuro utorkom olicava underground i paralelne svetove koji imaju dodirnu tacku samo u trenucima kod sanka, a gde bi drugde.

Sank je de facto institucija sam po sebi. Ne daje se nikome dok se njemu svi daju, oslanjaju se, klanjaju mu se, pipaju ga i na njemu novce ostavljaju. Kao pred oltarom. To je superiorni entitet bez emocija koji svoju decu sjedinjuje ili sukobljava - jedne radja, druge sahranjuje. Za sankom se odvija ceo jedan kosmos, a u Djuri je to specijalno osetno i vidljivo. Atmosfera je jos uvek "hot" - kljucajuca, a ja nisam tu prvi put. Dim se i dalje moze seci nozem u kocke, a isparenja i trenja oznojenih tela u mimohodu doprinose elektricitetu kao pred udar groma. Zadnjih godina mnoge sam srede tamo docekala u najboljem mogucem stimungu. Ako ne za sankom, onda na podijumu uz obesne ritmove, do zore cagajuci sa razigranom omladinom. Mario Kovac je utorkom DJ, a te veceri i ucesnik slama, uz Tobica, Indjica zvanog Djindjic i na moje odusevljenje, Milka Valenta, s kojim sam to isto popodne telefonom ugovorila nastup u Drugom otoku, klubu gde je trebao da se desi queer event poezije i vina, na kojem ce ucestvovati kao special guest star. Moje odusevljenje njegovom pojavom je utoliko vece, jer je Milko Valent bio ucesnik FAKa i vazi za najkontroverznijeg pisca hrvatskog podneblja. Njegov ekspresivni nastup u stilu ?Drkaj mi njezno draga, drkaj mi njezno...? je digao tenziju i doveo atmosferu do usijanja. Nema zbora, Milko je neprevazidjeni hazarder... i sampion. Bar sto se mene tice.

*Valent je iznimno plodan pisac sa 25 objavljenih knjiga. Suradnik je stotinjak casopisa, listova, magazina, novina i mnogih radijskih programa. Sudjelovao je na dvadesetak izlozbi te u publikacijama konkretne i vizualne poezije. Nastupa diljem zemlje i u inozemstvu (do sada oko 200 nastupa) njegujuci forme kao sto su recital, performans, provokativni razgovor i predavanje. Zastupljen je u mnogobrojnim antologijama, panoramama i izborima poezije, proze, drame i eseja. (preuzeto iz Wikipedije)

Tobic je ovog proleca sa ekipom izdavacke kuce Kornet iz Beograda, nastupao takodje u Booksi gde su predstavili svoja tri knjizevna prvenca. Beogradski Kornet i Ilegalni poslasticari - tvorci Korneta, osvetleli su obraz jer imaju inventivni duh, dobar osecaj za svoje promocije i jedni su od retkih u Beogradu koji ugadjaju publici jer njihovi gosti, bendovi Krs, Chinch i Horkestar u mnogobrojnom sastavu, pevaju, sviraju, pretvore promociju u super gig, na kraju se svi zapiju i... nikom nije dosadno. Ne, nemaju lovu i ne naginju luksuzu, samo imaju dobru volju, prijatelje dobre volje i potrebu da ljudima priblize svoj rad kroz multidimenzionalni dozivljaj, a ne da ih stave u prostoriju s klimom i serviraju rektalnu retoriku. Cudno je sve to povezano.

U Booksi je tih dana bila i queer promocija Staklenca, ali osim sto sam na njoj sticajem okolnosti procitala odlomak iz knjige jer nikog drugog nije bilo to da uradi, primetila sam da je proslo tako tipicno, mlako, neinventivno... uglavnom kao i svugde drugde, ali sta da se radi. Objektivno, dosadne promocije ne podrzavam, pa makar ucestvovala u njima, i makar se radilo o izvrsnim knjigama, kao sto je ovaj izuzetni pionirski gay roman na prostoru Balkana, da me neko ne shvati pogresno.

Kada sedim u stolici i glava mi pada, to je nepogresiv znak, ma kako cenila autora i njegovo stivo. Autori ionako ne organizuju nista, vec igraju onako kako im izdavac nalaze. Sto bi se sad tu neko trtio da animira publiku kad sve moze da prodje u formi koja zadovoljava medije i zasto za ime sveta komplicirati jednostavne stvari? Nekad je promocija podrazumevala koktel, a sada tek retko. Ne daju im se pare vise ni za pice, a i previse je intimno. Bolje da se ljudi odmah razidju, nego da dodju samo zbog pica, pa jos uz pice ne daj boze opanjkavaju izdavaca ili autora. Nedopustivo.

Ali, da li je knjiga tu da zadovolji formu, ili citaoca? Bila bih srecnija kada bih promociju knjige i knjizevno vece pamtila kao poseban, nadahnjujuci dozivljaj - provod, nesto sto cu sutra prepricati prijateljici kao kuriozitet ili iza cega cu se osecati "high" bar kao posle projekcije dobrog filma u bioskopu, a ne kao mesta gde sam srela tog i tog, ili kao povoda da obucem novu haljinu. Ovako, najcesce sticem dojam da sam bila na blaziranom skupu vostanih figura i neveselo iznova zakljucujem da knjiga u svom izvornom obliku odumire, isto kao i citalacka publika koja vec odavno svoju biblioteku arhivira na hard discu a ne na policama. Sva sreca, papir je sekundarna sirovina koja se uvek moze reciklirati i cije truljenje ne ugrozava zivotnu sredinu.

Vise o Kosmogini http://www.cunterview.net/umjetnice/knjizevnost/kosmogina