Van de Velde u Zrenjaninu
Belgijski umetnik Rinus Van de Velde, jedan od vodećih i internacionalno najaktivnijih umetnika mlađe generacije flamanske i belgijske scene, predstavlja se prvi put u Srbiji i regionu Jugoistočne Evrope izložbom crteža “Nakon nekoliko dana u našoj novoj pećini (Pronašli smo savršeno mesto)” koja će biti otvorena 22. avgusta u Savremenoj galeriji u Zrenjaninu, a kuskoski je predlog Marka Stamenkovića iz Beograda.
Belgijski umetnik Rinus Van de Velde, jedan od vodećih i internacionalno najaktivnijih umetnika mlađe generacije flamanske i belgijske scene, predstavlja se prvi put u Srbiji i regionu Jugoistočne Evrope izložbom crteža “Nakon nekoliko dana u našoj novoj pećini (Pronašli smo savršeno mesto)” koja će biti otvorena 22. avgusta u Savremenoj galeriji u Zrenjaninu, a kuskoski je predlog Marka Stamenkovića iz Beograda.
Publika koja je ranije imala priliku da se upozna sa njegovim radom - u galerijskim, muzejskim i nezavisnim izložbenim prostorima, kao i na međunarodnim sajmovima umetnosti, navikla je na autentičnu crno-belu Van de Veldeovu “sliku sveta” koju je kontinuirano razvijao poslednjih pet godina.
Za razliku od dosadašnje izlagačke prakse, Zrenjanin će biti jedna od prvih kulturnih sredina u kojima se publika susreće sa “novim” Van de Veldeom.
Izložba je svedena na samo nekoliko artefakata raspoređenih u fizičkom i virtuelnom prostoru Savremene galerije: na zidovima galerije, na stranicama štamparskog prostora kataloga, u digitalnom prostoru ekranske slike, u individualnom mentalnom prostoru gostujućeg (ali odsutnog) umetnika, i u optičkom polju svakog prisutnog posetioca njegove izložbe.
“Crtež nečitkog pisma (Dear, 2011), sakriven, gotovo jedva primetan, ali dostupan na domak ruke i uvek tu, u komšiluku, pred našim zamagljenim očima; drugi crtež (After a few days in our new cave, 2010), čija jeftina fotokopija - uništena, izgužvana, “nebitna”, bačena u najnezanimljiviji ugao galerijske ćelije - ostaje toliko izolovana i jedva vidljiva u izložbenom prostoru da se po njoj samo sakuplja prašina. Još jedan crtež, zidni, kamufliran jezikom u tekstualni zapis, u pismo imaginarnog autora pod pseudonimom Rinus Van de Velde upućeno drugom imaginarnom autoru (pod nazivom Marcus); ovaj maskiran crtež igra ključnu ulogu u izložbenom postupku: ulogu pisanog dokumenta kao dokaznog materijala u procesu (eng. trial) koji se, u stvari, nikada nije dogodio niti će se ikada dogoditi.
I to je sve”, naveo je Stamenković u najavi izložbe.
Zbog čega je onda neophodno pokazivanje i izlaganje (slika, fotografija, video-snimaka, fotorobota, javnih poruka, procesa njihove konstrukcije, ili bilo čega drugog što zaslužuje, ili bi moglo da zasluži, pažnju javnosti)? Možda je ključni termin u ovom pitanju onaj koji se odnosi na pojam pokazivanja i fenomen izlaganja – vizuelnog, naravno - izlaganja kao načina prikazivanja, kao prikazivanja ličnog odnosa prema svetu “prikazivanjem prikazivanja”? Čemu izložba? “… Da li to zaista mora da bude izložba? Jer neće je biti” (… Does there really have to be a show? Because there isn’t going to be one), pita se i istovremeno konstatuje, već na samom početku svog pisma upućenog imaginarnom kustosu, imaginarni umetnik pod izmišljenim imenom “Rinus Van de Velde”. Ovaj (fantomski) potpisnik (realnog) teksta objavljenog na dva mesta u kontekstu zrenjaninske izložbe - u katalogu i na zidu galerije - javno priznaje svoju impotentnost da nastavi sa daljom produkcijom crteža, onakvih kakve su hiljade njegovih poštovalaca i kupaca navikle da gledaju, biraju, kupuju i poseduju u svojim kolekcijama. Ne može, ne želi, neće. U redu. Ali, da li on ima pravo na to: pravo da ne pokazuje, pravo da ne izlaže, pravo da se povuče (makar privremeno, jer mu je svega dosta)?
Prema Stamenkoviću, jedan mogući odgovor na ovo pitanje može dati samo umetnik lično. Druge mogućnosti slobodnog zaključivanja ostaju na raspolaganju svakom posetiocu izložbe ponaosob. Između tih subjektivnih zaključaka, pozitivnih ili negativnih, pitanje prava na (ličnu ili kolektivnu) odluku o povlačenju biće postavljeno i specijalnom gostu na otvaranju izložbe u Zrenjaninu - profesionalcu iz oblasti zakona.
Prema navodima Stamenkovića, ne može se, na kraju krajeva, zaboraviti jedna naizgled banalna, ali važna i veoma zanimljiva stvar: jezik. Pored konvencionalnog poistovećivanja sa izložbenim predmetima u muzejskim, galerijskim i izlagačkim institucijama i kontekstima, imenica eksponat (eng. “exhibit”) - u legalnom smislu - označava još nešto: dokument ili predmet priložen i prepoznat u nekom sudskom postupku kao dokaz (dokazni materijal, zakonski predmet, eksponat), odnosno dokument koji je obeležen nekim slovom ili brojem da bi, tako identifikovan, bio pridodat već napisanom iskazu (izveštaju) na koji se odnosi.
Ako u legitimnoj travestiji jezičkih značenja eksponati (umetnički i zakonski) imaju već uspostavljen semantički odnos, onda se na Van de Veldeovoj izložbi u Zrenjaninu “suočavamo sa izložbenim formatom koji u prvi plan stavlja neraskidivu povezanost kulturne i legalne prakse jednog društva, odnosno međuzavisnost u kojoj se ogleda nemogućnost ‘bekstva’ kulture svakodnevnog života od zakonskih pravila kojima je to društvo, na manje ili više vidljiv način, podređeno i uslovljeno”, naveo je Stamenković.
Prema njegovim rečima, jedna moguća radikalna interpretacija radova Van de Veldea sastojala bi se u odbijanju njihovog crtačkog identiteta: oni su, svaki pojedinačno i svi zajedno, samo kadrovi nezavršenog filma (možda cenzurisanog, nekada davno, ili nikada javno prikazanog). Oni su kadrovi bačene i izgubljene celuloidne trake čiji “telesni ostaci” još uvek nisu ekshumirani iz Platonove pećine kako bi, jednom kompletirani, mogli biti projektovani na velikom platnu, pred velikom publikom. To je publika koja konačno (bez velikog ponosa) zaslužuje, nakon svih godina ćutanja, da se suoči sa sopstvenom prošlošću - ali na malo drugačiji način.
“Zaustavite pogled. Tu, u svom komšiluku. Vi koji ste odavde. Ali i vi drugi, koji to niste. Zagledajte se dobro: u sliku zajedničke prošlosti, u odraz te slike u ogledalu sadašnjosti. I budućnosti. I razmislite. Dobro razmislite”, poručio je Stamenković.
Van de Velde je rođen 1983. godine u Luvenu, a diplomirao je na Univerzitetskom koledžu KdG - Karel de Grote u Antverpenu i pohađao postdiplomske studije na Institutu HISK u Gentu.
Izlaže od 2008. godine na brojnim samostalnim i grupnim izložbama u Belgiji i inostranstvu, a zastupaju ga tri galerije: Galerie Zink u Berlinu, Tim Van Laere Gallery u Antverpenu i Tegenbosćvanvreden u Amsterdamu.
Imao je niz samostalnih izložbi, od kojih samo ove godine u Antverpenu, Berlinu, Čikagu i Njujorku, a učestvovao je i na mnogim grupnim izložbama u Londonu, Parizu, Tokiju, Gentu, Antverpenu, Amsterdamu, Londonu, Parizu...
Njegov sajt je www.rvandevelde.web-log.nl
Izložba u Savremenoj galeriji u Zarenjaninu (www.galerija.rs) biće otvorena do 9. septembra.
(SEEcult.org)
