Vaša voda naša voda, Umetnički prostor U10, Beograd, 26. novembar - 28. decembar 2024.
Kritičarka na delu: dr Maja Ćirić, nezavisna kustoskinja i umetnička kritičarka
Istoričarka umetnosti dr Maja Ćirić u drugoj epizodi Kritike na delu o izložbi “Vaša voda naša voda” u Umetničkom prostoru U10 u Beogradu, ukazuje da umetnost ima veliku odgovornost da ne neutralizuje otpor i da ne vrši pacifikaciju konflikata koji se javljaju po pitanju vode.
Napominjući da izložba “Vaša voda naša voda” spada u specifičan žanr izložbi koje se bave temom vode, te podsetivši na Donumenta ili Dunavske dijaloge u tom kontekstu, ona je ukazala da se često dešava da izložbe posvećene vodi zaobiđu politički karakter koji ih zapravo stimuliše.
“Za mene i za ljude koji su kritički orijentisani, pitanje vode a samim tim i izložbe koja se tiču vode kao zajedničkog dobra, moraju da imaju kritički ugao jer je to pitanje koje razdvaja vodu od onoga što je zajedničko dobro i proizvoda koji je plasiran među ljude”, navela je Maja Ćirić, ukazujući da je pitanje vode i teorijski zapravo pitanje koje ne sme da zaobiđe teme poput hidrofeminizma, zagađenja, privatizacije itd.
I samo pitanje reka na Staroj planini i problema sa ostalim rekama i zagađenjima u regionu, kako je istakla, sve koji rade u savremenoj umetnosti obavezuje da ne zatvaraju oči pred tako ozbiljnim problemima.
“Polje savremene umetnosti je, opet, često sasvim drugačije polje ako mu se prilazi iz ugla gledanja likovnih umetnosti, a ne vizuelne kulture. Likovna umetnost dozvoljava da voda bude inspiracija, ali onda dolazimo do problema anahronosti, što znači da nismo smešteni u određenom trenutku, vremenu i političkom kontekstu, već se inspirišemo vodom iz istorije dugog trajanja, kao što bi se neko možda inspirisao u 15, 16, 17. ili u 18. veku”, ukazala je ona.
Problem izložbi koje prilaze vodi kao temi koja bi bila tema za likovne umetnosti, kako je dodala, jeste činjenica da se politički aspekat vode gotovo uvek izbegava i da onda ne možemo da aktiviramo njen potencijal iz domena savremene umetnosti.
Maja Ćiirć podsetila je u tom pogledu na izložbu u Austriji koja se dešavala uzduž jedne reke, gde se od učesnika zahtevalo da tokom njenog trajanja u javnom prostoru hodaju 30 kilometara u roku od dva dana, što je popriličan poduhvat, ali to govori o tome da - što se tiče ljudskog tela - kada se meri naspram prirode - jednostavno postoji određeni jaz.
“Voda kao prirodni element može da se meri sa drugim elementima - ako već ne govorimo o političkoj vodi, a čovek kada pristupa prirodi mora da nađe načine iz ljudskog ugla da se izbori sa onim što mu je potrebno u političkom smislu”, navela je Maja Ćirić, dodajući da bi, s druge strane – ako bi se govorilo samo o poetici, inspiracija mogla pronaći u bilo kojoj godini i na bilo koji način.
“Naravno, zbog tenzija u regionu projekti koji stimulišu vodu, koja bi trebalo nominalno samo da bude protočna a zapravo nije uvek tako, oni harmonizuju i pacifizuju situaciju. Deluju kao da smo svi deo jedne priče”, dodala je Maja Ćirić, pominjući u širem kontekstu projekat “The Way of the water” u Sent Poltenu u Austriji, za koji je pisala i prikaz za časopis “Arts of the working class”.
S druge strane, kako je ukazala, tu je i projekat “Liquid Becomings”, u kojem su učestvovali i Siniša Ilić i Bojan Đorđev, koji su “takođe iz ljudskog ugla pokušali da priđu rekama tako što su konstruisali određene splavove i putovali sa grupom umetnika”.
“Međutim, svaki put kad priđemo iz ugla umetnika, kustosa, mi prilazimo iz ljudskog ugla, a često smo slepi i često pobegnemo u poetiku. Možemo da se borimo na političkom nivou, ali da donesemo rezultate – mnogo je lakše likovnim sredstvima. Zato se umetnici zapravo koriste likovnim sredstvima da bi problematizovali neku istoriju dugog trajanja, kao što je recimo istorija Ade Kale. Ja sam imala sreću u Bukureštu da posetim Lučijana Brana u njegovom studiju i drago mi je što je njegov rad i na izložbi U10, što govori o protočnosti sveta umetnosti u regionu. To je svakako dobro za razvoj tog regiona, ali mislim da u današnje vreme mi moramo da se radikalizujemo i da svaki pristup problemu kao što je voda mora da osvesti njen politički potencijal”, naglasila je Maja Ćirić.
Konstatujući da je naziv izložbe “Vaša voda naša voda” sam po sebi pacifizujući i ne nosi nikakvu konfliktnu situaciju, ukazala je da je to često i uslov za dobijanje fondova u regionu – da se stvar pacifizuje, a nikako problmatizuje.
“Čini mi se da je i Donumenta kao proijekat imao za uslov, bez obzira što Kosovo nije bilo među zemljama do kojih idu reke, ali mapa regiona na samom početku kataloga je uključivala i Kosovo, i bila je velika debata da li Kosovo treba da bude definisano kao nezavisna država ili kao deo Srbije. Čini mi se da su u tom projektu koji se tiče vode kustosi bili uslovljeni da moraju da priznaju Kosovo kao nezavisnu državu - do te mere ide ta vrsta politike koja se tiče vode. Pomenula bih tu razliku između vode kao zajedničkog dobra i vode kao proizvoda. Kada posmatramo umetničke projekte u odnosu na to koju vodu tretiraju, jer kad kažemo voda kao zajedničko dobro – možemo da kažemo, pa dobro, svi imamo pravo da se inspirišemo vodom. Jedan način da se pristupi vodi jeste poetika, ali postoje još dva ako govorimo o savremenoj umetnosti danas. Jedan je umetničko istraživanje – kako uz pomoć ozbiljnog metodološkog istraživanja možemo da promenimo umetničku praksu. Drugi je sprega umentosti i nauke. Recimo, u ovom projektu rad Nine Ivanović koji prikazuje metal u obliku toka reka oko Beograda ostvaruje mogućnost izlaganja metala različitim bioelementima ispod nivoa vode. Možemo da imamo neku naznaku nauke i umetnosti. Ili, postoji jedna slika ovde – slikarsko platno izloženo protoku vremena u jednoj reci i trag reke ostvaren je na samom platnu. Međutim, to nisu prakse koje su apsolutno savremene. Istorijski kada bismo gledali, često se dešavalo da je slikarsko platno, čak 70-ih godina se dešavalo da ljudi postave nasred Njujorka na ulici obično platno i čekaju da ljudi ostave trag. Ta vrsta ostavljanja indeksa nije nešto novo. Ono što mene zanima je politički potencijal umetnosti u ovom projektu, da li je ta dimenzija vidljiva”, navela je Maja Ćirić.
Napominjući da “čita” izložbe iz meta nivoa, ona je kao jedan od njih navela širu kontekstualizaciju sličnih projekta.
“Pomenula sam Donumentu, ili Liquid Becomings, ili recimo Dunavske dijaloge. Ne ulazim u kvalitet tih projekata, ali mislim da mnogima od njih fali politički potencijal. Dešavalo se u projektima, recimo u Austriji, da se pribegne previše šamanizmu i da se od šamanizma ili nekih drugih primitivnih praksi aktivira potencijal za lečenje savremenog društva. Mi na ovim prostorima nemamo takve prakse, ne idemo radikalno u tom smislu. U današnje vreme opšte dominacije - da kažem i ortačkog kapiutala u regionu, ali i korporativnog i borbe za opstanak, jer bez vode neće moći da opstane život na planeti - i umetnost ima veliku odgvornost da ne neutralizuje otpor i da ne vrši pacifiuzaciju konlifkta koji se oko pitanja vode realizuje”, naglasila je ona
Govoreći o Umetničkom prostoru U10, pomenula je da je pokrenut i realizovan zahvaljujući pomoći privatnog mecene.
“Ako govorimo o savremenoj umetnosti, retko govorimo da joj je potreban instrument kao što je, recimo muzičarima potreban instrument. Ali svako ko bi se bavio umetničkim praksama bez instrumenta kao što je galerijski prostor, bez infrastrukre, danas bi vrlo teško mogao da opstane uprkos društvenim mrežama. Postoji konvencija galerijskog prostora, muzejskog prostora. Nažalost, tokom poslednjih četiri-pet godina vrlo specifične kulturne politike u rukavicama, koja je bila pogubna za nezavisnu scenu, došlo je do apsolutnog brisanja mnogih prostora, individua, prostori su se zatvorili. Mnoge moje kolege, čak mlađi i možda najtalentovaniji među novim generacijama, morali su da pređu iz egszitencijalnih razloga u IT industriju i okrenu se novim načinima generisanja osnovnih sredstava za egzistenciju”, rekla je Maja Ćirić.
Umetnički prostor U10, osim specifične podrške mecene, karakteriše i organizaciona struktura koja je u tradiciji istorijskih praksi organizovanja umetnika u regionu, navela je Maja Ćirić, pominjući Medijalu, neformalnu grupu šestoro umetnika, grupu 143…
“Znači, u istoriji umetnosti postoje grupe koje su pokušale da indivudue budu jače. Specifilnost kolektiva U10 je da su većinski iz domena slikarstva i da više inkliniraju likovnim umetnositma, ali s druge strane, ta likovna umetnost je vrlo svesna velikih mogućnosti koje postoje na primarnom marketu, znači ne na sekundarnom. Postoje mnogi beli zidovi – trebalo bi opremiti sve to. Jednostavno, oni su fleksibilni u promišljanju mogućnosti koje im scena nudi”, rekla je Maja Ćirić.
Galerija U10, kako je predočila, svakako je sedište i sastajalište čitave jedne generacije.
“Ako se pogledaju katalozi, videće se koliko je značajnih umetnika i umtnica u povoju prošlo kroz taj prostor. Zapravo isčitavanje tih kataloga u poslednjih desetak godina daje uvid u moguću sistematizaciju istorije umetnosti u Srbiji i to je jako veliki doprinos u situaciji u kojoj zapravo mi još uvek nemamo ni obrađenih prvih deset godina prošlog veka kroz metode istorije umetnosti”, dodala je Maja Ćirić.
*U prvoj epizodi Kritike na delu o izložbi Vaša voda naša voda kritičarka na delu bila je istoričarka umetnosti Sofija Milenković.
_ _ _
Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC “Filmart”, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2025. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.
Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2024/25.
Partner: SEEcult.org, Beograd
Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimateljka: Ana Melentijević
Snimatelj zvuka: Nikola Mladenović
Montažer: Marko Džambić
Grafički dizajner: Uroš Pavlović
Podrška: Ministarstvo kulture Srbije
(SEEcult.org)