Završnica 57. OS uz oštre kritike i otvorena pitanja

Oktobarski salon u Beogradu, čije su 57. izdanje kustosi Gunar i Danijel Kvaran osmislili kao “Čudo kakofonije”, doživeo je u završnici oštre kritike struke, uz niz pitanja u vezi sa načinom na koji je uopšte osmišljen i organizovan, ali i uz pohvale kustoskom timu Kulturnog centra Beograda (KCB) za intenzivan prateći program.

Poslednje vođenje, nakon dodele nagrada, održaće 28. oktobra u Muzeju grada Beograda teoretičarka medija dr Ana Martinoli, koja će govoriti o umetnosti i publici u digitalnom dobu, odnosno novim oblicima produkcije i recepcije umetničkog dela.

Koncept “Čudo kakofonije”, kojim su Kvaranovi želeli da ukažu na različitost i policentričnost savremene umetnosti u današnjem globalizovanom svetu naišao je na oštre kritike stručne javnosti, koja je negodovala i zbog afirmisanja pojedinih privatnih galerija na manifestaciji finansiranoj javnim sredstvima, a posebno zbog odsustva odgovora članova Odbora OS (direktorka KCB-a Gordana Goncić, Nikola Božović, Dejan Đorić, Đorđe Stanojević i Božidar Plazinić) na niz otvorenih pitanja u vezi sa načinom na koji je organizovana najveća međunarodna izložba savremene umetnosti u Srbiji, koja je postala bijenalna odlukom Skupštine grada 2014. godine.

Prof. dr Jerko Denegri izjavio je da je teza kustosa 57. OS o pluralizmu i disperzivnosti savremene umetnosti prihvatljiva, ali nije nikakva novina, pa se postavlja pitanje šta znači i dokle seže, posebno u situaciji kada nije transparentan način na koji je organizovana ta najveća bijenalna međunarodna izložba u Beogradu.

Prema mišljenju Denegrija, iznetom u serijalu Kritika na delu, odnos prema 57. OS mogao bi biti jasniji kada bi javnost znala mnogo više detalja oko njegove organizacione strukture.

“Ko je pozvao kustose, na čiju ideju dolaze, sa kakvim interesima, kakvo je finansiranje, kakva je najzad i politička pozadina? Kada bi se sve to transparentno na neki način saznalo, a to nije nešto što spada u rekla-kazala - to su suštine funkcionisanja sistema umetnosti, onda bi odnos prema Salonu mogao da bude mnogo jasniji”, rekao je Denegri, koji smatra i da bi ambicije kustoskih zahvata trebalo da budu usredsređene na određene teme i probleme, a ne da se zadovoljavaju opštim mestima koja na neki način eksploatišu ono što je već dobro poznato.

Istoričarka umetnosti Nela Tonković izjavila je da je koncept 57. OS nedovršen i da izložba predstavlja pre svega panoramski pregled bez bilo kakvog autorskog komentara, pa je tumačenje ostavljeno struci i publici.

“Možda bi trebalo razmisliti da se već u nekom sledećem izdanju OS vratimo onome što je suština ili da zaboravimo tu manifestaciju koja je postojala i da se okrenemo novoj – da napravimo možda jedan art fair ukoliko nam ovakav Oktobarski salon više nije potreban”, navela je Nela Tonković u Kritici na delu, ocenjujući da 57. OS predstavlja bar jedan, a možda i nekoliko koraka unazad. Ujedno, pohvalila je kustoski tim organizatora OS iz KCB-a za “veoma razgranat, bogat i veoma promišljen prateći program”, dodajući da i to ukazuje, međutim, na dva razmišljanja – jedan kustoski i drugi koji je tim KCB-a organizovao na osnovu onoga što je ponuđeno.

Nezavisna kustoskinja dr Maja Ćirić i dr Branislav Dimitrijević, profesor na Visokoj školi za likovnu i primenjenu umetnost, koji je bio umetnički direktor 53. Oktobarskog salona 2012. godine (sa Mikom Hanulom iz Finske), takođe su izneli oštre kritike na račun kustosa 57. OS, ocenjujući da je njihov odnos prema domaćoj struci uvredljiv.

Maja Ćirić je podsetila da je Gunar Kvaran direktor privatnog Muzeja “Astrup Fernli” u Oslu, i da nije kustos, što je velika razlika. “On kustosku praksu ne poznaje, a to se vidi iz kataloga, teksta, prostorne postavke radova…”, rekla je Maja Ćirić 27. oktobra u emisiji “Grad” na Radio Beogradu 2, dodajući da ne postoji bilo kakav epistemiološki karakter izložbe, već je to pre svega panoramska slika koja pritom promoviše galerije koje zastupaju umetnike.

“Taj muzej (Astrup Fernli) nije relevantan, on je korporativan, ali činjenica je da je član ICOM-a, koji ima član o konfliktu interesa koji govori da direktori i kustosi ne smeju da učestvuju u prezentaciji nekog dela i posredno ili neposredno u njegovoj prodaji”. “Koliko znam, rad Takašija Murakamija otkupljen je sa Oktobarskog salona”, dodala je Maja Ćirić, ocenjujući da zajednica nije imala priliku da bilo šta nauči na 57. OS, te da na njemu nema aktuelnosti i savremenosti.

“To da smo mi građani sveta, to se moglo reći i za umetnike transavangarde 80-ih… Tekst u katalogu vređa inteligenciju bilo kakve stručne javnosti… Teze koje uspostavlja teorijski su neodržive…”, rekla je Maja Ćirić, koja je kritički ton imala i tokom tematskih vođenja koja je održala na izložbi “Čudo kakofonije”, organizovanoj u KCB-u, Muzeju grada Beograda, Galeriji SANU, Remontu i U10.

I Branislav Dimitrijević je ocenio da 57. OS predstavlja uvredu za struku.

“To je potcenjivački odnos, kao da ovde struka ne postoji, kao da niko ne zna šta je kustoski posao”, rekao je on i dodao da je to posledica političke situacije čiji je osnovni cilj temeljno brisanje struke iz ovakvih projekata… “Vi ne znate ko brani uopšte ovu izložbu, osim (gradskog  menadžera) Gorana Vesića i (člana Odbora OS) Kolje Božovića”, rekao je Dimitrijević, dodajući da ga je sramota da takve stvari i sluša.

Prema njegovim rečima, o OS se ne može govoriti ako se ne govori i o načinu na koji se donose odluke koje se tiču kulturne politike.

“Na koji način i na osnovu kojih kriterijuma su uopšte ovi kustosi odabrani?... Mi vrlo dobro znamo šta takvi ljudi predstavljaju. Oni ne predstavljaju nikakvu struku”, rekao je Dimitrijević, dodajući da su izborom kustosa 57. OS začuđenje i kolege u Norveškoj, gde je živeo i radio svojevremeno godinu dana. “Oni su potpuno zapanjeni kako su ovi ljidi stigli… Ali, kome ovo pitanje da postavimo? Nikome? Niko nema odgovore, niko te odluke nije ni donosio na osnovu ubeđenja, nego možda na osnovu nekih fantazma o kreiranju trzišta, galerija… OS preporučuje privatne galerije ne zna se na osnovu čega, od kojih su dve osnovane prekjuče… Mogu da budu i najznačajnije, ali da li neko u javnom polju može da nam kaze o čemu se zapravo radi? Radi se o ponižavanju koje je deo našeg političkog života u Srbiji, i ono će se verovatno nastaviti zato što struka nema kapaciteta da se tome suprotstavi. I to zbog straha. Nalazimo se u situaciji tramvaja u kojem se dogodilo nasilje nad devojkom, gde sede ljudi i gledaju. To je samo jedan simptom kolektivne paralize, gde niko ne sme više ništa da kaže. Oni koji kažu biće sklonjeni, marginalizovani. Preostaje nam jedino to da pokušamo da nastavimo da dalje govorimo”, izjavio je Dimitrijević, ocenjujući i da je problem sa Oktobarskim salonom to što pravovremeno nisu donete odluke šta je njegov identitet.

Prema njegovom mišljenju, Oktobarski salon bi trebalo da bude takav da može da emituje internacionalne domete, trebalo bi da ga osmišljavaju mlađi kustosi i da se vodi računa o specifičnosti sredine, a ne da “ovako budemo pokondireno zadovoljni što će neka velika imena da dođu i otaljaju svoju tezgu”.

Povodom sve češće upotrebe naziva “beogradsko bijenale” umesto Oktobarskog salona, Dimitrijević je rekao da je nejasno zašto bi se odustalo od naziva koji ima tako dugačku tradiciju, bez obzira što deluje govori o čudnom povezivanju komunističkih i buržoaskih, salonskih… “Ako neko hoće da pravi beogradsko bijenale, neka ga inicira, neka to bude druga neka izložba”, dodao je Dimitrijević i pozvao na razgovor o svim spornim pitanjima.

Odgovore na ta pitanja nema ni kustoskinja u KCB-u Gordana Dobrić, koja je ponovila da je za izbor kustosa OS odgovoran Odbor, u kojem zapravo nema predstavnika struke.

Iako KCB ima veliku likovnu redakciju, ona je zadužena za operativne poslove, pa jedan kustos radi katalog, drugi prateće programe, treći radionice… Kustosi KCB-a nisu prisustvovali sastancima Odbora, rekla je Gordana Dobrić i dodala da bi bilo pošteno uraditi evaluaciju i medijsku prezentaciju toga šta je doneo 57. OS, koliko je sredstava utrošeno, koliko je bilo publike…

Prema rečima Gordane Dobrić, kada je stigao tekst za katalog, kustosi KCB-a skrenuli su pažnju direktorki da se Oktobarski salon tako i zove i da nije “beogradsko bijenale”, a rečeno im je da je taj novi termin nezvaničan, odnosno da je “lektorski u redu - da je malo slovo, nije veliko…”

Gordana Dobrić rekla je i da je kustosima KCB-a bilo frapantno navođenje privatnih galerija na flajeru sa mapom izložbenih prostora OS, na šta je ukazano i na tribini “Umetnost je naš posao” koja je takođe izazvala burne reakcije, a bila je jedini javni događaj nakon otvaranja 57. Oktobarskog salona na kojem je učestvovao Kvaran, koji je 2016. godine, inače, bio predsednik žirija 56. OS.

Selekcija učesnika 57. OS, koji dolaze iz BiH, Crne Gore, Hrvatske, Brazila, Kanade, Kine, Češke, Danske, Engleske, Francuske, Nemačke, Islanda, Indije, Irana, Japana, Holandije, Norveške, Poljske, Rusije, Slovenije, Južnoafričke Republike, Južne Koreje, Švajcarske, Tajlanda i SAD, subjektivan je izbor kustosa koji je, kako je rekao Kvaran na predstavljanju koncepta 57. OS, zasnovan na dijalogu i kompromisu koji je postigao sa umetničkom kodirektorkom Danijel, inače svojom suprugom.

Umetnici koji učestvuju na 57. OS rođeni su u rasponu od gotovo 70 godina, počev od 30-ih godina 20. veka i Joko Ono (1933) do mlađih generacija sa kraja 90-ih godina 20. veka.

I umetnici iz Srbije i regiona su takođe različitih generacija – na osnovu konkursa 57. OS, na koji je pristiglo 305 prijava, odabrano ih je svega sedmoro - Marija Ćalić, Lidija Delić, Nina Ivanović, Tijana Kojić, Nemanja Nikolić, Katarina Zdjelar i Branko Milisković, a po pozivu učestvuju i umetnici Vladimir Veličković, Dušan Otašević, Đorđe Ozbolt, Ivan Grubanov, Ivana Bašić, Vuk Ćuk, Maja Đorđević, Aleksandra Domanović, Marta Jovanović i Jelena Mijić. Na osnovu konkursa je izabran i banjalučki umetnik Radenko Milak, koji je predstavljao BiH na 57. Bijenalu u Veneciji, a iz regiona učestvuju po pozivu Darja Bajagić iz Crne Gore, koja živi i radi u Njujorku, Jasmina Cibic iz Slovenije, koja živi u Londonu, Vadim Fiškin iz Slovenije, David Maljković iz Hrvatske...

Umetnicima odabranim za izložbu, na osnovu javnog konkursa ili po pozivu, nije bilo zadato bilo šta, osim da predlože delo ili više dela koja su karakteristična za njihov rad, u datom prostoru.

Oktobarski salon je 2014. godine postao bijenalna izlozba odlukom Skupštine grada Beograda koja je izazvala burne reakcije u javnosti. Posle dve godine pauze, OS je ponovo održan 2016. godine, a umetnički direktor Dejvid Eliot osmislio ga je na temu "Ljubavni zanos", prestavivši radove 67 umetnika iz 26 zemalja, od kojih su neki pozvani, a ostali su odabrani na osnovu konkursa.

Počeci Oktobarskog salona sežu u 1960. godinu, kada je ustanovljen kao godišnja izložba najboljih ostvarenja u oblasti likovnih umetnosti na domaćoj jugoslovenskoj sceni, a od 1967. godine u selekciju biva uključena i primenjena umetnost. Tokom višedecenijske istorije, OS je menjao koncepciju i oblike organizovanja, pa je krajem 90-ih i početkom 2000-ih uvedena uloga umetničkog direktora, selektora ili kustosa koji je odlučivao o sastavu, koncepciji i sadržaju izložbe, a 2004. godine OS je dobio međunarodni karakter.

(SEEcult.org)