Za konstruktivni dijalog
Status samostalnih umetnika u regionu bio je tema nedavnog okruglog stola “Samoorganizovanje umetnika za poboljšanje njihovog položaja”, održanog u Ljubljani, u okviru regionalnog projekta “Let’s Talk Critic Art” portala za kulturu iz Slovenije, Hrvatske, Makedonije i Srbije.
Nakon okruglog stola u Ljubljani, u organizaciji portala Artservis i SCCA-Ljubljana, o situaciji u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji, portali SEEcult.org i Kulturpunkt razgovarali su i pojedinačno sa učesnicima iz tih zemalja.
O statusu i položaju slovenačkih umetnika razgovarali smo sa Marijom Mojcom Pungerčar, koja je i urednica Artservisa i inicijatorka okruglog stola.
Nekadašnja modna dizajnerica (1983-1984), diplomirala je na Akademiji lepih umjetnosti u Ljubljani (1989), a magisterij novih žanrova je stekla na Umetničkom institutu u San Francisku (2001). Od 1992. radi kao slobodna umetnica (video, fotografija, performans, instalacija, kazališna kostimografija). Njen rad je prožet jakim društvenim angažmanom, te kritičkim promišljanjem konzumerističke kulture.
S/KP: Kakav je položaj samostalnih umetnika u Sloveniji (s obzirom na dobivanje statusa, procedure odlučivanja, pitanje kriterijuma, sistem uplaćivanja doprinosa za socijalno/penzijsko, obaveze umetnika prema državi i sl.)?
M. M. P.: Status slobodnih umetnika u Sloveniji se naslanja na vreme socijalizma, što znači da nije bilo puno promena, a ako su se one događale bile su više protiv, nego u korist umetnika. Dakle, Ministarstvo kulture je ono koje plaća izabranim umetnicima i kulturnim radnicima subvencije za socijalno i penzijsko osiguranje i vodi evidenciju statusa slobodnih umetnika. Doprinosi koji se u Sloveniji plaćaju obračunavaju se na osnovicu koja iznosi 60% od prosečne plate. Umetnici za svaki ostvareni prihod plaćaju porez - dakle, nema nekog minimalnog iznosa na koji ne moraš platiti porez, jer je sve oporezivo, osim normiranih (materijalnih) troškova.
U poslednjih nekoliko godina se status samozaposlenih umetnika u poreskom smislu izjednačio sa statusom ostalih samozaposlenih, odnosno sa obrtnicima i kao takav nije prilagođen uslovima produkcije u kulturi. To znači da u poreskom smislu imamo isti status, iako umetnici i obrtnici ne stvaraju u istim uslovima. Sve je više birokratije i administrativnih poslova, pa u konačnici status slobodnog umetnika više nije nimalo praktično rešenje. Stoga neki odustaju od tog statusa, ali istovremeno je sve više onih umetnika koji traže taj status, što je posledica sve teže ekonomske situacije.
Osim toga, zakonodavstvo i pravilnici se stalno menjaju, pa je često slučaj da izgubimo neka već kako-tako regulisana prava. Dakle, zakon se stalno redukuje u negativnom smislu. Tako je, recimo, status za subvencioniranje socijalnog i penzijskog osiguranja, koje daje Ministarstvo kulture, skraćeno s pet godina na tri, što znači da ga svaki umetnik mora produžavati svake tri godine. Pri tome su uslovi za produženje ili dobijanje tog statusa prilično restriktivni, što je poseban problem za mlade umetnike koji se još nisu dokazali ili pak za starije koji više jednostavno nisu u mogućnosti da postignu iznimne rezultate.
S/KP: Za razliku od većine zemalja u regiji, gde nema nekog organizovanog i proaktivnog delovanja umetnika, u Sloveniji se unatrag nekoliko godina formiralo nekoliko grupa koje se bore za popravljanje pozicije i statusa umetnika. O kakvim je skupinama reč i na koji način one funkcionišu? Kojim se područjima i problemima bave, te što je do sada napravljeno?
M. M. P.: U Sloveniji postoje profesionalna udruženja umetnika po pojedinim područjima, ali su neka od njih tokom godina izgubila svoju ulogu i efikasnost, te vezu sa svojom bazom. Tako recimo, savremeni likovni umetnici nisu više videli svoju vezu sa Udruženjem likovnih umetnika Slovenije. Tako je 2007. država htela pogoršati uslove u smislu da se samozaposlenim povećaju minimalni doprinosi za socijalno i penzijsko osiguranje, i niko nije bio sposoban da razume šta se uopšte događa.
U to je vreme već postojala organizacija Asocijacija koja okuplja nevladine organizacije i pojedince iz kulture. Artservis je tada već bio dobro ustanovljen medij, koji je obaveštavao šta se događa, koji su problemi, šta umetnici treba da naprave, koje dokumente treba da pošalju, koji su rokovi i slično. Tako da je Artservis aktivno pratio što se događa, a i ja sam počela da aktivno javno apelujem da se promene ne sprovedu. Ujedno sam tražila načina kako ih zaustaviti uz nastojanje da okupim što više ljudi koji bi zajednički nastupili i nešto napravili. Pronašli smo put do SUKI-ja (Sindikalno udruženje samostalnih stvaratelja u području kulture i informiranja), inače dodatak GLOSA (Sindikat zaposlenih u kulturi), koji se u to vrijeme već bavio istraživanjem, pa je bio dobro upućen u celu problematiku. Počeli smo tražiti zajednički jezik, te smo pojedinci iz Artservisa, SUKI-ja, Asociacije i drugih društava, pod zajedničkim imenom Kulturni forum, napravili protest i preš konferenciju kroz koje smo zagovarali da država ne prihvati predlog Ministarstva za zdravlje za povećanje minimalnih doprinosa za socijalno i mirovinsko osiguranje, ali smo ukazali i na druge probleme. U to vreme smo imali i problema s finansiranjem Artservisa, pa je nešto kasnije pokrenuta akcija BANG (Bez Artservisa se ne ide) i iz te akcije je proizašla Odprta zbornica za vizuelnu umetnost. Naime, kao učesnici u navedenoj akciji odlučili smo da nastavimo aktivnosti zagovaranja i to za područje vizuelne i takozvane intermedijalne umetnosti.
Uspostavili smo dijalog sa svim postojećim i identifikovanim skupinama tako da u ovom trenutku postoje 4 subjekta - Artservis, Asocijacija, Odprta zbornica i SUKI, koji se angažuju po pitanjima prava samozaposlenih u kulturi i opšteg popravljanja uslova za rad u kulturi.
S/KP: Na koji način deluju ove 4 organizacije te koliko se međusobno koordinirate?
M. M. P.: Svaka od naših organizacija ima drugačiji pristup. Artservis reaguje veoma brzo na neke promene i obaveštava medije o nekim detaljima, nastojeći da kontekstualizuje problem. Takođe, često traži od nadležnih tela da se sprovedu neke promene ili da se određene promene ne sprovedu, apeluje na njih i obaveštava široku kulturnu javnost. I ostale organizacije su aktivne u pisanju pisama i organizovanju akcija, ili pak zajedno smišljamo koji bi način bio najbolji za nastup i artikulisanje problema u javnosti.
Pokazalo se da je dobro biti u dijalogu, tako da možemo proceniti šta bi bilo najbolje za svaki pojedini slučaj.
Dakle, još nemamo neku unapred zacrtanu taktiku, nego odlučujemo od slučaja do slučaja, pa reagujemo. Takođe, insistiramo na sastancima sa svim resornim ministarstvima. Znači, primenjujemo pristup konstruktivnog dijaloga, nudimo se, ne kritikujemo unapred, ne lupamo glavom u zid.
S/KP: Početkom ove godine osnovana je Komisija za rešavanje problema samozapošljavanja u kulturi. Kako je došlo do formiranja ove Komisije, ko je sve u njenom članstvu i šta je do sada napravljeno?
M. M. P.: Projektna međusektorska skupina za celovito rešenje statusa samozaposlenih u kulturi je, dakle, osnovana pri Ministarstvu kulture s namerom da pripremi reformu za samozaposlene u kulturi. Započeli smo s tim da detektujemo sve što ne funkcioniše, a dugoročni plan je da se ide u reformu. Tražili smo da učestvujemo u tom procesu, jer je reforma vrlo delikatna stvar i nismo hteli da propustimo priliku učešća u njoj. Nudili smo naše iskustvo, energiju i ekspertizu.
Rezultat tih naših nastojanja je da su nas pozvali u tu skupinu u kojoj su i predstavnici Ministarstva kulture, Ministarstva financija i ostalih resora, te predstavnici navedene 4 organizacije. Projektna skupina ima svoj timeline. Imali smo jedan temeljit sastanak, nakon kojeg smo predali jedan sveobuhvatni elaborat u kojem smo izložili sve naše zajedničke teme i probleme koje smo predali Ministarstvu kulture početkom ovoga leta. Sada očekujemo sledeći sastanak, koji će biti početkom novembra. U međuvremenu, predstavnici ministarstava osmišljavaju ovu reformu i razmatraju svoje predloge, te analiziraju naše.
Projektna skupina je do sada nešto najbolje što se moglo dogoditi. Ali ne znam kakav će biti rezultat. No, ostajemo optimistični.
Razgovarale: Vesna Milosavljević i Dea Vidović
O statusu i položaju umetnika u Hrvatskoj i Srbiji možete čitati u razgovorima koje smo vodili s umetnicima Nemanjom Cvijanovićem i Dragoslavom Krnajskim.
Okrugli sto “Samoorganizovanje umetnika za poboljšanje njihovog položaja”, održan 9. oktobra u novom ljubljanskom kulturnom centru Kino Šiška, organizovan je radi unapređenja informisanja javnosti o položaju umetnika u regionu, kao i podsticanja aktera na povezivanje i saradnju, a deo je dvogodišnjeg projekta “Let’s Talk Critic Art”, čiji je nosilac portal za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org iz Beograda, u saradnji sa SCCA-Ljubljana/Artservisom, Kulturpunktom iz Zagreba i Forumom-Skopje iz Skoplja, uz podršku Evropske kulturne fondacije (ECF).
Foto: Marjan Kokot
