Vođa u poseti Pančevu

Mon, 03/21/2011 - 23:39.
/
vodja-a-novakovic.jpg

U okviru ciklusa “Ne volim ponedeljnike”, 14. marta u “Studiju 21” predstavljen je roman “Vođa” Aleksandra Novakovića. Ovo izdanje nagrađeno je prošle godine jednim od najznačajnijih regionalnih književnih priznanja, VBZ-ovom nagradom za najbolje neobjavljeno romansijersko delo. Iako se radi o knjizi koja privlači veliku pažnju javnosti, u Pančevu je ona sasvim neopravdano izostala.

Vođa ili đavo?

Radnja “Vođe” odigrava se tokom samo jednog dana, na Vidovdan 1914, kada je izvršen atentat na Franca Ferdinanda. Međutim, kako je primetio pisac Vule Žurić, urednik tribine, i znatno udaljeni istorijski događaji našli su mesto u njemu kao slike u svesti glavnog junaka Stojana Stamenkovića, ratnog zločinca i izmišljenog člana organizacije Crna ruka.

“Mnogi istoričari se slažu da je 20. vek zvanično počeo 1914. godine, jer su u Prvom svetskom ratu primenjene nove borbene tehnike i nastala je dotada neviđena klanica. Koristio sam flash forward i flash back u romanu, jer je svet koji je dotada postojao izgubio oslonac i događaji su, čini mi se, počeli da se, uzajamno povezani, ubrzavaju. Zato je dan atentata kao povod za rat bio odlično mesto za početak pripovedanja”, izjavio je Novaković.

Na pitanje o žanru svog dela, autor “Vođe” je objasnio: “Ovo je roman s istorijskom podlogom, ali nije isključivo istorijski roman. Osnovni opisani događaji su istorijski tačni, ali ono što se dešava s junakom je fiktivno. Koliko je to priča o istoriji, toliko je i storija o jednom tipu ličnosti koji se formira u određenom društvu. Želeo sam da pišem o ekstremnom militarizmu, o srpskim nacionalistima i tom destruktivnom duhu koji je postojao u našoj zemlji, budući da je vlada dugo zavisila od šake crnorukaških zaverenika”.

Aleksandar Novaković otkrio je i svoje literarne podsticaje za pisanje “Vođe”. Lik Leopola Bluma iz Džojsovog “Uliksa”, primetio je taj pisac, nikako nije paradigmatičan predstavnik 20. veka, obeleženog militarizmom i užasnim nasiljem; za složenu i neuobičajenu kompoziciju podstrek je našao u romanu Kurta Vonegata “Klanica 5”, u kome glavni junak ima sposobnost da prelazi iz jednog vremena u drugo.

“ Hteo sam da obrnem priču i da kažem da je onaj koji prolazi kroz vreme, koji je u svakom vremenu isti i ostavlja svoj krvavi trag, u stvari pravi predstavnik 20. veka, pa je tako zločinac postao glavni lik mog romana”, rekao je Novaković.

Kao i obično, Žurić je pitao gosta o građi koju je proučio tokom pripreme za pisanje. Posebno važnu ulogu u nastanku romana imala je za pisca šokantna knjiga Dimitrija Tucovića “Srbija i Arbanija”, objavljena 1914, koja se bavi zločinima počinjenim nad Albancima tokom balkanskih ratova. Zanimljivo je i da je pisac u romanu iskoristio anegdotu iz memoara Milana Stojadinovića. Taj istaknuti političar prilikom klicanja svojih pristalica “Vođa! Vođa!”, uvek je iznova slušao i neprijatni odjek tih reči, “Đavo!Đavo!“, što ga je mučilo, pa je čak i zahtevao da se ta praksa skandiranja ukine.

Pozorište i roman u zagrljaju meke cenzure

Bilo je reči i o Novakovićevoj knjizi “Kako je Tito razbijao tikve” ( “Narodna knjiga”, 2005), koja se detaljno bavila poznatim slučajem ukidanja predstave “Kad su cvetale tikve” u JDP-u.

“Zabrana te predstave je zanimljiva zato što je Tito u svom govoru u Zrenjaninu u oktobru 1969, kada je i ta predstava izvođena, lično inicirao zabranu te predstave, prozivajući autora kao čoveka koji je bio na Golom otoku. Za mene je to bilo vrlo inspirativno jer tako nešto nikada nije radio šef države, već neke niže instance, a ovde je dramu progonio baš on”, rekao je Novaković i dodao da su ga uvek zanimale kod nas sprovođene cenzure, ali da je većina tih slučajeva već istražena. On je primetio da bi danas bilo zanimljivo pisati o “mekoj”, prikrivenijoj cenzuri koja postoji u našim pozorištima od 2000. godine naovamo i naveo primer predstave Ateljea 212 pod nazivom “Da nam živi, živi rad”.

Žurić je zamolio Novakovića i da prokomentariše zamerke NIN-ovog žirija piscima da se previše bave istorijom.

“To mi je užasno smešno. Od pisaca koji su se vazda i uvek u svom pisanju bavili istorijom svog naroda, odjednom se u dvadeset i prvom veku, nakon svega što se dogodilo, traži da se apsolutno ne bave onim što se događalo. Ono što je bilo juče je, na neki način, već samo po sebi istorija. Dakle, ne vidim kako to da se ne bavimo istorijom. Ili to znači nešto drugo, što je mnogo opasnije, a to je da neki pisci imaju primat na to da se bave istorijom, a drugi imaju obavezu da se ne bave time zato što oni nisu za to jer je tako neko rekao. Besmisleno je govoriti o revidiranju istorije, ovo je delo fikcije bazirano na određenim istorijskim činjenicama i smešteno u određene istorijske okvire. Da li to znači da samo pisci koji naginju desnici imaju pravo da se bave istorijom, a svi drugi, sa ili bez ideološkog bekgraunda, nemaju pravo da se time bave”, zapitao se Novaković.

M. Simović

Comments