Bivši glavni urednik “Novog mira”, staljinista, obaveštajac, heroj Sovjetskog Saveza, bokser, “književni general”, pukovnik u ostavci, istraživač i nekadašnji prvi čovek Saveza sovjetskih pisaca, Vladimir Karpov, preminuo je u Moskvi u 88. godini.

Bio je to čovek nadrealan, superstar sovjetske epohe, kao ličnost izmišljena za neki avanuristički roman.

Rođen 28. jula 1922. godine u Orenburgu, a odrastao i završio školu u Taškentu, koji je bio u to vreme zadivljujući, kosmopolitski grad, Karpov se u školi oduševljavao Džekom Londonom i njegovim romanom “Meksikanac”, koji je znao gotovo napamet. Kada je postao član bokserskog kluba, učio ga je Sidnej Džekson, profesionalni bokser i bivši šampion SAD koji se pripremao za izazivača svetskog prvaka, ali se igrom sudbine našao u Rusiji posle Oktobarske revolucije, stupio u Prvu internacionalnu četu radničkog puka koji je vojevao protiv belogardejaca, da bi kasnije mnogo učinio za razvoj sovjetske bokserske škole, postavši zaslužni trener SSSR-a.

I sam Karpov je u boksu ostvario zapažen uspeh - kao student Politiheničkog instituta u Tašknetu postao je bokserski šampion u srednjoj kategoriji Uzbekistana i svih republika Srednje Azije. Njegova blistava sportska karijera uskoro je prekinuta pošto su ga uhapsili i osudili na pet godina zatvora iz ideoloških.

O tome je sam Karpov svedočio u memoarskim zapisima: “Cenio sam i cenim Lenjina, a tada, 1941. godine, činilo mi se da ga uveliko zaboravljaju da bi se što više ulagivali Staljinu čije ime se svud čulo. Jednom prilikom čitajući brošuru ‘Šta da se radi’, skrenuo sam pažnju priređivačima izdanja da se Stajinovo ime u njoj previše pominje uz Lenjinovo. To razmišljanje sam podelio sa drugom koji se sa Staljinom znao još iz školskih dana i on mi je rekao: ‘Godine 1902. kad je Vladimir Iljič pisao tu brošuru, još se nije poznavao sa Josifom Visarionovičem, prvi put su se upoznali tek nakon pet godina, 1907...’ Sva pozivanja na Staljina sam u brošuri podvukao plavom, a Lenjinove citate crvenom olovkom, posle čega sam najpre pozvan na saslušanje, a zatim i osuđen na 5 godina. Iz Tavdilagera, gde sam bio zatočen, redovno sam pisao Kalinjinu, moleći ga da budem poslat na front, gde sam konačno i dospeo krajem 1942. godine”.

Krpov se hrabro borio, dobio orden za hrabrost, potom i odlikovanje Crvena zvezda, uznapredovao je ubrzo do komandira odeljenja i voda, a 1943. zbog ratnih zasluga mu je ukinuta sudska kazna, primljen je u partiju i obavljao vrlo opasne dužnosti obaveštajca na frontu.

Godine 1944. poručniku Karpovu, koji je tek napunio 22 godine i okačio treću zvezdicu za hrabrost, dodeljeno je zvanje Heroja Sovjetskog Saveza. Potom je bio teško ranjen, bolnica, pa viša obaveptajna. Posle rata, 1947, završio je Vojnu akademiju Frunze i Višu generalštabnu školu, ali u Moskvu nije prešao nego je po svojoj molbi bio raspoređen u rodni kraj u kojem je proveo 10 godina, komandujući pukom.

Budući glavni urednik “Novog mira” (1983-1986) i sekretar Saveza pisaca, književni general, počeo je da objavljuje 1945. godine, a 1954. završio je večernje odeljenje Književnog instituta “Maksim Gorki” da bi 1962. bio primljen u Savez pisaca na čijem čelu će kasnije biti od 1986. do 1991.

Knjige su mu izlazile jedna za drugom: “Dvadeset i četiri časa iz života obaveštajca”, “Majice puka”, “Živeli su jednom obaveštajci”, “Vojnička lepota”, kao i romani “Večiti boj”, “Maršalsko žezlo”, “Vojskovođa”, te autobiografska proza “Takav je to bio posao” koju je kasnije preradio u roman “Dok smo živi”.

Na književnu karijeru Karpov se nije mogao požaliti, inače ne bi bio proglašen za makar nezvaničnog sovjetskog književnog generala.

Kao penzionisani pukovnik, 1966. postavljen je za zamenika glavnog urednika Državnog komiteta za štampu Uzbekistana, a 1973. za prvog zamenika “debelog” književnog časopisa “Oktobar”, čiji je glavni urednik bio poznati pisac Vsevold Kočetov. Od 1979-1986. bio je prvi zamenik “Novog mira”, a zatim je preuzeo uređivanje tokom pet teških godina.

Nije ni čudo što se bivši bokserski šampion azijskog dela Sovjetskog Saveza osećao kao nokautiran posle raspada imperije i raspuštanja “rođene partije”, pa je cele dve decenije posle toga, sve do smrti, proboravio u svojevrsnom društvenom nokdaunu. Izgubio je sve, a imao je i šta, budući da je bio kandidat za člana CK KPSS, deputat Vrhovnog Sovjeta SSSR-a 11. Saziva, počasni član Akademije vojnih nauka Rusije, laureat nagrade A.A. Fadejeva i Ministarstva odbrane...

Ostaće zapamćen što je kao moćan čovek Saveza pisaca vratio u rusku književnost odavno zaboravljenog pesnika Nikolaja Gumiljeva koga su kao neprijatelja revolucije čekisti streljali, a štamapnje njegovih pesama i druhih dela najstrože zabranjeno. Izbor iz poezije Gumiljeva je objavljen u velikoj seriji “Bilioteka pesnika”.

I u novom vremenu, sve do poslednjeg dana, Karpov je ostao pravoverni komunista i iskreni staljinista. Objavljivao je članke u kojima je “raskrinkavao” sioniste, anatemisao nove vlasti, pisao knjige o Žukovu, a o svom trošku objavio je dvotomnik o Staljinu “Generalisimus”.

Poslednjih godina govorio je o svom životu: “Dobijam penzuju i to mi je savim dovoljno za život bez većih prohteva. Ali da bih izdao knjigu ‘Generalisimus’, morao sam da prodam i kola i daču, čak i ženin nakit. Nijedan ‘demokratski’ izdavač nije hteo da štampa objektivnu knjigu o Staljinu”.

Ta knjiga je, kako ocenjuju ruski recenzenti, obimna i prevashodno emocionalno napisana, ideološki preopterećena, prepunjena parolama i grubim greškama.

Kod Karpova se ipak, kao i kod mnogih drugih iz njegovog pokoljenja, oseća neki kvalitet pred kojim se mora zastati ukoliko je, naravno sa njihovom savešću sve u redu.

Branko Rakočević