Svet imaginacije Veljka Despotovića u Kinoteci
Retrospektivna izložba “Veljko Despotović: Stvarni svetovi imaginacije” otvorena je 18. decembra u Jugoslovenskoj kinoteci, uz razgovor sa rediteljima i kolegama tog istaknutog srpskog i jugoslovenskog scenografa.
Jugoslovenska kinoteka, kako je podsetio direktor Jugoslav Pantelić, preuzela je legat Veljka Despotovića (1931-2013) od njegove supruge Gine, koja je u međuvremenu takođe preminula.
“Želim da se ovom prilikom prisetimo te vedre žene i prave gospođe, koja je svoj život posvetila čoveku u čiji je rad verovala. A imala je u šta da veruje”, rekao je Pantelić na otvaranju izložbe i dodao da će postavka imati i nastavke, jer je delo Despotovića toliko da ga nije moguće predstaviti na samo jednoj.
Izložba obuhvata Despotovićeve crteže, skice, beleške, scenografske razrade, planove, fotografije, kao i lične predmete, knjige, nagrade…
“Pred vama je stvaralaštvo čoveka koji je bio aktivni učesnik zlatnog perioda domaće kinematografije”, naglasio je Pantelić, koji je sa mikrofonom prošetao između posetilaca, a prvi sagovornik mu je bio reditelj Slobodan Šijan.
Prisetivši se biranja lokacije za film “Ko to tamo peva”, Šijan je rekao da je to bio dugotrajan proces i istakao Despotovićevu ulogu u njemu.
“Veljko me je vodio na mnoge lokacije, počev od sela u brdima kod Ivanjice. Imao je fasciklu sa mnoštvom fotografija, sekao je i slike iz novina i sve mi pokazivao. Tražio sam pejzaž kao iz vesterna, neke talasaste žute trave. Kada me je odveo u Deliblatsku peščaru - to je bilo to. On je bio čovek koji apsolutno kapira šta tražiš. Umeo je to da ti pronađe, a i da ti napravi ispred kamere to što hoćeš. On mi je napravio i taj autobus, savršeno ga obojio. Sećam se kad sam pred samo snimanje zatekao njegovog saradnika čika Miladina kako četkom nanosi slojeve patine i blata”, ispričao je Šijan, čiji je film “Ko to tamo peva” na digitalno restaurisanoj kopiji imao 14. decembra specijalnu projekciju u Jugoslovenskoj kinoteci, a ponovo je na programu 20. decembra.
Šijan je dodao da filmovi koje je snimao nisu imali visoke budžete, a da scenografi više vole kad je veći budžet i kad ima puno da se gradi.
“Međutim, Veljko je pokazao majstorstvo u iznalaženju finesa koje su bitne za film. U ‘Davitelju protiv davitelja’ je relativno malim intervencijama umeo da na tačan način učini da stvari profunkcionišu kako sam zamislio”, rekao je Šijan.
Reditelj Darko Bajić izjavio je da je celog života želeo da radi sa Despotovićem, ali da nije uspeo.
“Bili smo komšije, sretali se i razgovarali, ali on je bio čovek koji je morao da radi svakog trenutka. Išao je iz projekta u projekat i nisam mogao da ga uhvatim za neki moj film. Bio je pun priča, ali ne o sebi. Ono o njemu mogli ste da saznate iz njegovih filmova. Veljko je predstavljao nešto što je tradicija kinematografije. Sa njim je otišlo jedno veliko iskustvo. Danas su tu nove tehnologije, ali ne možete se na pravi način baviti filmom i scenografijom ako samo razmišljate o kompjuterski generisanim slikama. Veljko je bio čovek koji je uspevao da maštu kroz prave materijale pretoči u stvarnost”, istakao je Bajić.
Upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke Aleksandar Erdeljanović izjavio je da se prilikom preuzimanja legata nije iznenadio koliko je sve bilo spremno i klasifikovano, s obzirom da je znao kakav je Despotović bio perfekcionista, kako u filmovima, tako i u životu.
“Sve je pripremio za Jugoslovensku kinoteku i mi smo došli na gotovo. Ali smo bili fascinirani količinom materijala. Uradio je koliko običan čovek ne bi mogao za pet života. Osim filmski i televizijski scenograf, bio je i arhitekta, slikar i univerzitetski profesor. Jednom rečju - renesansna ličnost”, rekao je Erdeljanović.
Despotović je uradio oko 80 filmova, sa svim najznačajnijim domaćim rediteljima, kao što su Žorž Skrigin, Mića Popović, Saša Petrović, Vatroslav Mimica, Veljko Bulajić, Bora Drašković, Slobodan Šijan, Goran Marković, Predrag Golubović, Miroslav Lekić, Dejan Zečević, Uroš Stojanović, kao i sa istaknutim stranim rediteljima među kojima su bili i Džon Milijus i Sem Pekinpo.
Erdeljanović je pomenuo da je Despotović “skupljao sve, njegov stan je bio kao neka antikvarnica”.
“Bio je neverovatan entuzijasta. Dobili smo fantastične sveske i fascikle. Ako je radio, na primer, film o Drugom svetskom ratu – tu su svi tipovi aviona, sve vrste oružja, uniformi… To što je Kinoteka dobila ima enciklopedijske razmere. Neizmerno smo zahvalni na tome”, rekao je on, napominjući da su u pripremi izložbe najviše pomogle koleginice iz Arhiva Marijana Cukućan, Irina Kondić, Irina Runjevac, kao i Milja Stijović, Branislav Erdeljanović, Božidar Jovanović i Radojko Raketić.
Reditelj Goran Marković, koji je često radio sa Despotovićem, izjavio je da se teško navikao na pomisao da više neće imati takvog scenografa.
“Naša saradnja mi je bila jako važna. On je bio posebna ličnost, na neki način vrhunski umetnik, a u isto vreme dečak koji se zabavlja. Uvek je kombinovao nešto što je jako ozbiljno sa nečim što je neozbiljno. I ta kombinacija je bila magična. Sećam se kada bismo obilazili teren, on je uvek iskakao iz kombija i pre nego što se zaustavi. Toliko je bio opsednut time da pronađe pravo mesto, da ga slika, da bude pobednik, mada se nije ni sa kim takmičio. Strašno je važno imati u ekipi čoveka koji je takav entuzijasta i koji vuče, kada dođu krize on podiže moral”, rekao je Marković.
Za slavnog scenografa Miljena Kreku Kljakovića “Veljko je bio legenda i ostao je zapamćen po velikim filmovima, velikim dekorima i scenskim prostorima koje je kreirao”.
“Despotoviću se divim, a divna stvar je i ova izložba, u čast njemu, ali i kao afirmacija za filmsku scenografiju uopšte. Hvala Kinoteci”, rekao je Kljaković.
Kinoteci je zahvalila i Despotovićeva rođaka Nina, a o radu Despotovića govorili su i scenograf Željko Antović i dekan Fakulteta dramskih umetnosti Miloš Pavlović.
(SEEcult.org)
