Šamriz: Ostati dosledan sebi
Berlinski filmski autor izraelskog porekla Lior Šamriz (Shamriz), jedan od gostiju drugog izdanja festivala eksperimentalnog filma REZ u Beogradu, govori u intervjuu o procesu stvaranja nezavisnog filma, specifičnostima svog stila i poziciji umetnika koji na stvari može da gleda spolja.
Publika REZ-a, koji Teorija koja Hoda (TkH) organizuje od 13. do 15. novembra u Domu omladine Beograda, ima priliku da vidi Šamrizov kultni queer film “Japan Japan” (2006), koji je premijerno prikazan u Lokarnu, a zatim ga je njujorški Muzej moderne umetnosti (MoMA) proglasio jednim od 10 najboljih 2007. REZ predstavlja i Šamrizovove kratke filmove “Pre nego što su cvetovi prijateljstva izbledeli, izbledelo je prijateljstvo” (2007), “L’Amour Sauvage” (2014), “Poništena lica” i "Noć" (2015).
Razgovor sa Šamrizom povodom učešća na 2. REZ-u vodila je Staša Bajac.
- Tvoj prvi dugometražni film "Japan Japan" snimljen je sa vrlom malim budžetom uz poludokumentaristički pristup, a veliki broj scena je improvizovan. Umetnici često govore o slobodi koju im ovakav pristup pruža, no, što bi rekao da su ograničenja?
Šamriz: Naravno da su ograničenja beskrajna, nezavisni i DIY reditelji o tome ne vole da govore - lakše je hvaliti se kako nemaš producenta ili naručioca sa televizije da te tera da premontiraš film ili menjaš kraj, ali "dokustil", ili kako bih ga ja nazavao "tako-kako je" pristup je zapravo potpuno drugi način pravljenja filma. Takođe, kao gledalac, ono u čemu uživaš, što ceniš i doživljavaš dok gledaš ovu vrstu filma potpuno je drukčije od onoga što gledaš kada je po sredi "produciraniji" film.
The Night
Da budem potpuno iskren, kada sam snimao "Japan Japan", nije me zanimalo da pravim "prave" filmove, nisu me zanimale uramljene slike, već dramske scene koje fukncionišu kao "kolekcija izvedenih zapisa".
Dakle, ako nemaš novca, naravno da je gotovo nemoguće da kontrolišeš bilo šta što se dešava u scenama eksterijera - ko će kada proći ulicom, dok u scenama enterijera snimaš šta god možeš, a film koji će iz toga nastati predstavljaće svet sačinjen od tvog društvenog miljea i svakodnevice, pre nego dramu u koju je utkana priča. Glumci su ljudi kojima si okružen, a lokacije mesta gde oni žive i sve izgleda uglavnom onako kako i inače izgleda.
Sa "Japan Japan" najviše me zanimalo da svaku scenu postavim kao lični susret mene sa kamerom i ljudi koji glume, i na taj način zabeležim nešto što je izvan dijaloga ili drame, nešto što se dešava između nas u trenutku kada scenu stvaramo.
Nadao sam se, i dalje se nadam, da tim putem mogu da predstavim svoje misli i iskustva, a da pritom ostanem dosledan sebi i ne izgubim se, i da na taj način gledalac istinitije može da saoseća samnom, koji pravim film, kao i mojom situacijom, i da na taj način ostvarujemo neku vrstu posredovane konekciju.
Cancelled Faces
- Veliki broj filmova koji se prijazuje na REZ festivalu radikalni su u svojoj formi, ali takođe i u načinu na koji su pravljeni. Dobar primer je i tvoj film "Before The Flowers of Friendship Faded Friendship Faded". Da li možeš da nam opišeš proces stvaranja?
Šamriz: Način na koji je "Before The Flowers of Friendship Faded Friendship Faded" napravljen došao je iz potrebe da osetim priču koju želim da ispričam što je pre moguće, da je iskusim kroz senzaciju. Moglo bi se reći da je to bio neuspeh odlaganja naleta.
Jedne večeri došao sam kasno kući, pošto sam se našao sa prijateljem. To je bilo tek što sam stigao u Nemačku, a on je bio jedan od prijatelja iz Izraela koji su se u Berlin doselili pre mene. Svaki put, od kad smo bili tinejdžeri, naduvali bismo se, a onda bi mi on držao predavanja satima, dok sam ja sedeo u tišini. Ta vrsta odnosa. Došao sam kući prilično naduvan i u sebi držao razne stvari koje sam želeo da kažem, i njemu i nekim drugim ljudima. Međutim, zapisivanje mi nije pružilo zadovoljstvo, tako da sam te misli snimio na Logic na kompjuteru, a onda ih monitrao u razgovor, dodajući muziku, zvuke, konstruišući neku vrstu konverzacije, bez slike ili scenarija, samo kroz rečenice koje sam čitao i menjao na kompjuteru. Nekoliko sati kasnije imao sam sauntrek od 7 minuta, neku vrstu “Hörspiel-a", izmontiran uz muziku koju sam tad iskomponovao i kratak isečak iz dela Cesara Francka, dakle razne atmosferične zvuke i tako dalje. Od tog materijala napravio sam film - pozvao glumce, izabrao lokacije i snimao tih sedam minuta kao video-klip, sa kamerom i glasnim zvučnicima na ulici, dok su glumci otvarali usta na postojeći dijalog.
L’Amour Sauvage
- Interesantno je da je za tvoja druga dva filma koja ćemo imati prilike da pogledamo - "L'Amour Sauvage" i "Cancelled Faces" - zajednički utisak da su slike i naracija zamenili mesta. Obično slici verujemo, usmene interpretacije predstavljaju moguću verziju događaja. Ovde, kao da je obrnuto. Kako si razvijo ovaj stil, koji bismo možda mogli da nazovemo ilustrativnim?
Šamriz: Slike me fasciniraju zbog dvoznačnosti koju nose - mogu biti potentne i moćne, a opet manipulativne i zavaravajuće. Rekao bih da je pakao mesto gde je ono što vidiš očima istina, a realnost je samo ono što vidiš. Kada kroz filmove pričam priče, pokušavam gledaocu da prikažem kolekciju trenutaka, atrakcija, pre nego hermetični prostor koji se predstavlja kao univerzum. Moj film je kao skulptura, sa prostorijama, sobama, kroz koje gledalac putuje. Pričanje priče uz naraciju je oslobađajuće zato što omogućava slikama delimičnost, a ovo otvara mogućnost za gledaoca da zamisli i dopuni tu sliku (zamislite kadar u kom osoba gleda ka nečemu što je van slike, i zamislite kako vam ovo okida maštu - šte je to što je van?).
Noel Burch opisuje Banšijeu ranom japanskom filmu – “nema” era filma. Oni su bili naratori, uživo na sceni, koji su sklapali priču za gledaoce i takođe pomagali gledaocima da dešifruju određene elemente u novonastaloj umetničkoj formi. U isto vreme, ovo je omogućavalo filmovima da osvoje slobode koje su kasnije izgubljene. Naravno, "moj" Banši je prilično drugačiji. To je zato što su moji gledaoci prilično drugačiji. Oni su vrlo dobro istrenirani u dešifrovanju priča pokretnih slika, ali trenirani su na određeni, monilitičan način. Tako, umesto nekog ko bi im pomogao u dešifrovanju, potrebno im je da ih neko odgurne od slika koje vide i nagovesti im realnost koja je izvan ili pre slika, ili mišljenja da postoji samo jedan način da se slike interpretiraju. U izvesnom smislu, moj narator je taj koji ih tamo gura.
L’Amour Sauvage
- Protagonista tvog prvog filma je mladić iz Tel Aviva, koji sanja o Japanu. U "Saturn Returns" glavni likovi su Amerikanci u Krojcbergu, dok si ti Izraelac koji živi i radi u Berlinu. Neki bi rekli da ti to daje jedinstven ugao posmatranja, no da li smatraš da je pozicija umetnika uvek pozicija onog koji je spolja, a gleda ka unutra?
Šamriz: Svojevremeno sam smatrao da je pozicija spolja najvrednija poštovanja, da nam ona omogućava dublje razumevanje stanja stvari koje je neophodno za pravljenje kvalitetne umetnosti. Možda u ovome leži razlog zašto sam se toliko selio, da bih zadržao tu poziciju, ali nažalost pokazalo se da je to samo mit - mit kom kom su me podvrgnuli zlonamerni i nepošteni ljudi koje ne želim da imenujem.
U realnosti, svet pripada insajderima, a to uključuje i umetnički svet. Insajderi su bliži novcu i moći i njihov glas se glasnije čuje.
Kada sam pravio "Saturn Returns" želeo sam da ostanem dosledan geografiji - birao sam da pravim filmove tamo gde se nalazim - ako sam izabrao da napustim Izrael i živim negde drugde, svoj integritet očuvao bih prvljenjem filmova tu "negde drugde". Osetio sam da bih nešto izdao da sam se vratio u Izrael i tamo pravio film, budući da tamo ne živim. Uvek osećam da se ovo pitanje odosi na to šta predstavljaš - "za koga radiš", prodaješ svoj prozivod, ko je publika, čiji glas dolazi iz tvog tela.
Lior Šamriz
Lior Šamriz rođen je 1978. u Aškelonu na istočnoj obali Sredozemnog mora, gde je i počeo da pravi filmove i muziku. Šamriz stvara esejističke narative u kojima koristi film kao izvedbu i filmski jezik kao proces refleksivnog beleženja. Počev od 2007. godine, njegovi radovi su prikazani na brojnim međunarodnim filmskim festivalima, uključujući Berlinale (2010, 2013, 2015), festivale u Lokarnu, Torinu, Sarajevu, festival Frameline, BAFICI, kao i u prostorima poput Muzeja moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku, KWBerlin, Centra Žorž Pompidu u Parizu i Ludvigovog muzeja u Kelnu. Imao je retrospektive na Međunarodnom filmskom festivalu u Solunu, na Festivalu izraelskog filma u Berlinu i festivalu Ars Independent u Katovicama. Dobitnik je nagrada na Danima kratkog filma u Oberhauzenu (Kurzfilmtage, 2013, 2014, 2015), kao i nagrade Achtung Berlin New Berlin (2010) i drugih. Bio je nominovan za nagradu Max Ophüls za dugometražni film, ušao u uži izbor za Nagradu Nacionalne galerije Nemačke.
(SEEcult.org)
