Nacionalni muzeji u Srbiji, čije je osnivanje započeto u 19. veku, danas su suočeni sa potrebom osavremenjivanja rada i mnogobrojnim problemima, a njihovi direktori kao jedan od najvećih, pored nedostatka novca, prostora i slabih ljudskih resursa, vide i stranačko postavljanje članova upravnih odbora - pokazuju istraživanja Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka (ZAPROKUL).

Mnogi muzeji u Srbiji danas su zatvoreni zbog rekonstrukcije, koja traje godinama i nepovoljno utiče na kulturnu politiku muzeja, muzejske posetioce i kulturu uopšte. To stvara negativnu sliku koja odlazi u svet.

Mesto ”velikih” muzeja na početku druge decenije 21. veka nije na zavidnom nivou, jer mnogi nemaju adekvatne prostore za rad, za čuvanje predmeta, za izlaganje, a ni jasno definisan pravac razvoja. Ipak, zapaža se izvestan pomak u određivanju savremene misije, vizije i ciljeva naših muzeja, kao i u menjanju stava kustosa prilikom kreiranja izložbi, radi privlačenja većeg broja publike, navela je istraživač u ZAPROKUL-u Dragana Martinović u rezimeu istraživanja “Kulturna politika nacionalnih muzeja u Srbiji”, koje je obavljeno u 13 od 14 nacionalnih muzeja (12 u Beogradu, jedan u Novom Sadu i jedan u Jagodini).

Kao jedan od ključnih problema nacionalnih muzeja u Srbiji pokazao se nedostatak adekvatnog prostora za izlaganje, konzervaciju i restauraciju.

To znači da bi država trebalo orgranizovanije da pristupi rekonstrukcijama muzeja od republičkog značaja, odredi prioritete i realne vremenske okvire za građevinske i arhitektonske poslove, jer je izuzetno veliki zahvat započeti istovremeno rad na obnavljanju Narodnog muzeja, Muzeja savremene umetnosti, Istorijskog muzeja Srbije i Muzeja nauke i tehnike u Beogradu, što je, iz mnogobrojnih razloga, nemoguće privesti kraju u planiranom roku.

Gotovo 90 odsto sredstava koje muzeji dobijaju služi za pokrivanje tekućih troškova i plata, a preostali deo je za programe. Takva situacija, kako je navedeno, dovodi do inertnosti muzeja, jer ne postoji “takmičenje” za budžetska sredstva, a zaposleni rade u stanju lažne bezbednosti i nezadovoljstva, bez neophodnog entuzijazma i pozitivne radne atmosfere. Novi strateški prioriteti države obuhvataju i uspostavljanje transparentnog i objektivnog sistema raspodele sredstava po osnovu godišnjeg konkursa.

Među ključnim problemima je i “partijsko postavljanje” članova UO, a direktorima muzeja najvažnije je da njihove UO sačinjavaju ljudi iz struke.

Na taj problem ukazala je na prezentaciji istraživanja 25. marta u ZAPROKUL-u i profesorka Milena Dragićević Šešić, navodeći primer člana jedne partije koji je, kada je shvatio da su ga poslali u UO institucije kulture, gde nema para, silno uvredio.

Prema njenom mišljenju, kulturna javnost stoga mora da da svoje mišljenje: da li i kako partije mogu da postavljaju članove UO.

Istraživanje kulturne politike nacionalnih muzeja pokazuje i da većini direktora nije bliska nacionalna kulturna politika, iako se, kroz svoje programe i “osluškivanjem” javnosti, trude da je prepoznaju i da se u nju uklope. Istraživanje pokazuje i da uvek kada se promeni sastav Ministarstva kulture, obavezno postoji period uhodavanja, mnoge stvari se menjaju, jer nema celovitog razvojnog programa, te je i ustanovama kulture potrebno izvesno vreme da se prilagode zahtevima vladajuće stranke.

Istraživanje pokazuje i da muzeji ne neguju kreativnost, u njima se retko vrši istraživanje publike i nepublike, nedostaje timski rad i koordinacija aktivnosti... Neki direktori smatraju da srž problema leži u tome što zaposleni imaju “osećaj zaštićenosti” i nisu motivisani za rad, a taj problem je nemoguće rešiti dok ne bude donet Zakon o muzejima.

Kadrovska politika i ljudski resursi, kako je pokazalo istraživanje, predstavljaju najslabiju tačka nacionalnih muzeja, jer se struktura zaposlenih nije dugo menjala, a i Ministarstvo kulture je pre nekoliko godina smanjilo broj zaposlenih “zbog uštede”.

Nedostaje niz zanimanja: menadžeri, osobe za marketing i odnose s javnošću, dizajneri, kustosi pedagozi i edukatori, a za neka radna mesta, neophodna muzejima, ne postoji specijalizacija u zemlji.

Ne postoji ni evaluiranje u pravom smislu reči ni u jednoj muzejskoj ustanovi od nacionalnog značaja. Evaluacija se doživljava kao kontrola ili čak kazna. Rezultati se ocenjuju “deskriptivnim” i “narativnim” metodama.

Tako je u Muzeju Jugoslovenske kinoteke, na primer, kriterijum ”dobra komunikacija s publikom” (posećenost izložbi, veb sajta...), dok je u Muzeju SPC najveći indikator kvalitetnih poseta “uvek puna Knjiga utisaka”.

Gotovo trećina muzeja u Srbiji, inače, nema internet prezentaciju (Muzej SPC, Muzej žrtava genocida, Zavičajni muzej Jagodina, Narodni muzej Kraljevo, Muzej Srema u Sremskoj Mitrovici, Narodni muzej u Leskovcu, Narodni muzej u Nišu, Narodni muzej u Pančevu, Muzej Ponišavlja Pirot, Narodni muzej u Šapcu, Narodni muzej Toplice u Prokuplju, Muzej rudarstva i metalurgije u Boru, Narodni muzej u Vranju muzeja...). Ostale sajtove bi trebalo modernizovati i češće ažurirati. Takođe, kod većine nedostaje verzija na engleskom jeziku.

Prema mišljenju profesorke Milene Dragićević Šešić, u vreme kada mnogi muzeji u Srbiji ne rade, a toliko toga se događa u vrtuelnom prostoru delovanja, nije ni bitno toliko da jedan muzej ima fizički prostor. Zato je internet veoma bitan medij za prezentaciju kulturnog nasleđa.

Istraživanje pokazuje i da bi direktori nacionalnih muzeja želeli da njihove ustanove postanu savremene institucije, svojevrsni centri edukacije, kulture, s atraktivnim postavkama, digitalizovanim zbirkama, dostupnim svim zainteresovanim... U praksi, međutim, to još uvek ne izgleda tako.

Muzej SPC, na primer, nepromenjen je od 1927. i još nije izborio samostalnost, Muzej žrtava genocida nema prostor, kao ni stalnu postavku, a preko potrebne strateške planove razvoja ima samo nekoliko muzeja: Narodni muzej u Beogradu je prvi generalni trogodišnji strateški plan uradio 2002. godine, a imaju ga i Muzej istorije Jugoslavije, Galerija Matice srpske, Etnografski muzej i Muzej nauke i tehnike. U ostalim muzejima direktori i zaposleni se oslanjaju na ”ad hok” planiranje.

Direktori ispitanih muzeja imaju utisak da ne postoji navika odlaska u muzeje i da vlada ravnodušan stav prema ovim institucijama kulture, što je, kako pokzuju istraživanja, samo delimično tačno. Takođe, u nedoumici su da li je važniji kvantitet, odnosno brojnost poseta, ili kvalitet i viši nivo izložbene prezentacije, koji često može da uoči samo određena grupa visokoobrazovanih ljudi.

Upravnica Galerije Matice srpske u Novom Sadu kaže da su akcenat stavili “na građenje publike putem edukativnih programa za decu” jer “kada imate dete u muzeju, imate i celu porodicu”. U Muzeju naivne i marginalne umetnosti u jagodini prave se događaji i izložbe putem kojih se pozivaju umetnici da stvaraju na licu mesta, i u njima učestvuje veliki broj mladih. Direktorka Muzeja istorije Jugoslavije u Beogradu često i sama stoji za prodajnim pultom u muzejskoj prodavnici i osluškuje interesovanja publike. Dugoročni planovi Muzeja nauke i tehnike vezani su za intenziviranje rada s decom i srednjoškolcima, organizuju predavanja, zanimljive programe u prostorima beogradskih galerija. U Istorijskom muzeju Srbije imaju ideju da se u redovni godišnji program, nakon adaptiranja zgrade i formiranja stalne postavke, uvrsti i svojevrsni dečji istorijski muzej. U Muzeju SPC vlada pasivniji stav, jer je, prema rečima direktora, dovoljno što škole i druge organizacije samoinicijativno dovode grupe i što “svaki predmet ima svoju priču i nosi poruku”.

Istraživanjem je posebno obrađena problematika finansiranja nacionalnih muzeja, koji su se dugo oslanjali na mecenarstvo, a to vreme prolazi i potrebno je pronaći druge izvore finansiranja: putem partnerskih projekata, pružanja stručnih usluga, internacionalnih fondacija, iz sopstvenih prihoda...

S obzirom na tešku ekonomsku situaciju, država više nije u mogućnosti da u potpunosti iz budžeta finansira kulturu, pa je neophodno preusmeravanje na mešovito finansiranje, u kojem bi privreda bila partner za podsticanje kulturne i umetničke produkcije.

Većina direktora muzeja shvata da je neophodna aktivnost u pribavljanju sredstava, ali im nedostaje osoba koja bi se time bavila. Problem prevazilaze na različite načine.

Direktor Prirodnjačkog muzeja, na primer, stekao je iskustvo sa sponzorima zahvaljujući spektakularnoj izložbi “Dinosaurusi Argentine - džinovi Patagonije” i dobijenim sredstvima za zakup Impuls hola hotela “Kontinental”. Od tada, u toj ustanovi je započeto ozbiljnije zalaganje za izgradnju odnosa prema donatorima i sponzorima kad god se pravi neka izložba, a neki sponzori su počeli i sami da se javljaju. Direktorka MIJ pronašla je “partnere” u opštini Savski venac, Turističkoj organizaciji Beograda, Sektoru za turizam Sekretarijata grada Beograda, Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj, s obzirom na činjenicu da u samim ustanovama kulture postoje “male mogućnosti za zaradu”.

Zanimljivu i korisnu sliku stanja muzeja daju i istraživanja “Muzejski stručnjaci i razvoj muzejske delatnosti” i “Muzejska publika u Srbiji”, koja su takođe predstavljena 25. marta u ZAPROKUL-u.

Prosečan posetilac muzeja u Srbiji je visokoobrazovana žena iz urbane sredine, između 36 i 50 godina, naklonjena umetnosti, istoriji ili arheologiji, pokazuje istraživanje koje je Dragana Martinović sprovela u 24 muzeja u Srbiji (u svakom okrugu po jedan) i u sedam najposećenijih muzeja Beograda (u poslednje tri godine).

Istraživanje pokazuje da muzejima nedostaje inovativniji pristup izložbama, koji je još uvek tradicionalan - po principu: izloženo delo i mala legenda ispod, dok je u svetu već odavno uočeno da je organizovanje festivala, radionica, predavanja i performansa, neophodno za povećanje broja posetilaca. Ipak, u pojedinim muzejima, kako je navela Dragana Martinović, postoje dobri primeri kreativnijeg izlaganja, osmišljavanja programa za animaciju posetilaca, uključivanja muzeja u kulturnu i turističku ponudu gradova Srbije.

Profesorka Dragićević-Šešić navela je primer muzeja u Grenoblu u kojem je u visini očiju odraslog čoveka postavka koja prikazuje razvoj samog grada, a u visini dečjih očiju - ista priča, ali u stripu.

“Kod nas roditelji ne dovode decu u muzej jer verovatno neće da ih ‘smaraju’, sadržaji nisu prilagođeni najmlađima. Takođe, nedostaju u muzeju u isto vreme radionice i za decu i za roditelje”, dodala je ona.

Istraživanje muzejske publike pokazuje i da muzeje mahom posećuju ljudi između 36 i 50 godina, potom učenici i studenti. Najmanje je u njima dece do 12 godina i starijih ljudi. Strani posetioci su najređi, a u većem procentu od domaćih sreću se u Muzeju istorije Jugoslavije.

Žene su za nijansu veći ljubitelji muzeja u Srbiji, mada je u Kraljevu 83,3 odsto posetilaca muškog pola, a muškarci prednjače i u muzejima u Vranju i Prokuplju.

Najpopularniji su umetnički muzeji, slede istorijski, odnosno gradski ili zavičajni, a na trećem mestu su arheološki muzeji, tj. zbirke arheoloških predmeta. Muškarci više posećuju tehničke i vojne muzeje, dok približno isto interesovanje vlada za prirodnjačke i istorijske.

Gotovo dve trećine posetilaca dolazi u muzej kada je u toku izložba koja ih zanima. Stalne postavke u muzejima, međutim, često datiraju iz davnog vremena, retko se menjaju, a u nedostatku uslova, uopšte i ne postoje. Ipak, da stalna postavka može uvek da bude aktuelna, i to posle više godina (pogotovo ako se obogati, drugačije koncipira i interpretira) pokazuje slučaj Vojnog muzeja u Beogradu, u koji je 82,4 odsto anketiranih došlo da je vidi. MIJ (naročito Muzej 25. maj i Kuća cveća) i Muzej vazduhoplovstva, takođe privlače publiku stalnim postavkama. U Muzeju Srema u Sremskim Karlovcima procenat posete stalne postavke iznosi 65 odsto, u Narodnom muzeju u Valjevu 64,6 a u Narodnom muzeju u Kikindi 62,5

Istraživanje pokazuje i da u organizovanim grupama u muzeje dolazi svega 13,9 odsto posetilaca, i to su uglavnom učenici i studenti.

Publika je još uvek za statičnu varijantu obilaženja izložbe - voli da je kroz muzej provede kustos vodič (čak svakog drugog posetioca), dok bi pomoću audio-vizuelnih sredstava izložbu obišlo 15,8 odsto njih. U tumačenju izložbe interaktivnim putem učestvovalo bi svega 9,5 odsto posetilaca.

U muzeje najčešće idu posetioci od 36 do 50 godina (26,8 odsto), a onih koji gotovo nikada ne odlaze u muzeje ima najviše u grupi od 13 do 18 godina (47,6 odsto).

Istraživanje je otkrilo i da onih koji su prvi put u životu posetili muzej ima najviše u dobi od 19 do 26 godina (37,5 odsto).

U Narodnom muzeju u Požarevcu zabeleženo je da je čak 63,2 odsto posetilaca prvi put u njemu, u Narodnom muzeju u Zaječaru 52,0 odsto, a u u MIJ 41,2 odsto.

Iako ti podaci govore o nepostojanju razvijenih kulturnih potreba, istraživač Dragana Martinović smatra da ipak ne bi trebalo da budu obeshrabrujući, jer se mladi mogu “pretvoriti” vremenom bar u povremenu publiku, koja je procentualno najzastupljenija u muzejima Srbije.

Istraživanje pokazuje i da polovina onih koji su u istom muzeju bili drugi put ima bolji utisak o poseti. Većina posetilaca (98,1 odsto) preporučila bi drugima da dođu u muzej u kojem su bili, a najbolji utisak ostavlja na njih sama izložba (54,6 odsto), ljubaznost osoblja (40,3 odsto), atmosfera i enterijer u muzeju (43,4 odsto).

Posebno istraživanje obavljeno je među zaposlenima na stručnim
poslovima, a obuhvaćeno je njih 147 u 12 nacionalnih muzeja.

Imajući u vidu nepovoljne uticaje tranzicije, nedovoljnih ulaganja, lošeg stanja depoa, nedostatka savremene tehničke opreme i druge objektivne probleme, istraživač Biljana Jokić pokušala je da utvrdi u kojoj meri i na koji način u takvim okolnostima muzejski stručnjaci mogu da predstavljaju najznačajniji resurs za razvoj muzejske delatnosti.

Uprkos nezadovoljstvu platom i materijalnim uslovima rada, muzejski stručnjaci su, kako pokazuje istraživanje, u velikoj meri zadovoljni vrstom posla koji obavljaju. Reč je mahom o viskoobrazovanim stručnjacima različitih obrazovnih profila, okupljenih oko zajedničkog cilja, misije i vizije ustanove, koji su pritom izuzetno posvećeni (kreativnom) poslu i muzeju u kojem rade. Među njima je izraženo zadovoljstvo načinom prezentovanja stalne postavke, izborom izložbi i kvalitetom pratećih programa, kao i podelom zaduženja u muzeju...

Među problemima je, između ostalog, što i pored potencijalne slobode u kreiranju poslova, gotovo svaki treći muzejski stručnjak (28.2 odsto) smatra da se njegova “stručna znanja i veštine ne koriste u dovoljnoj meri”.

Procenjuju da su se “povukli” i “izgubili motivaciju”, a razlog uglavnom nalaze u “lošem menadžmentu” ili problemima u komunikaciji sa nadređenima ( “sputavanje i neinformisanje”, “izbegavaju da razgovaraju”, “isključuju me iz svega”, “ne dozvoljavaju mi ni na koji način ličnu inicijativu”...). Takođe, pojedini stručnjaci smatraju da su neadekvatno angažovani (“onemogućavanjem i davanjem besmislenih zadataka”, “previđanjem stvarnih kvalifikacija i sposobnosti”, “angažovanjem na poslovima sa nižom stručnom spremom”) ili imaju utisak da su drugi nezasluženo u povoljnijem položaju.

Oni koji smatraju da se njihova znanja i veštine koriste u velikoj meri (39,3 odsto), najčešće ističu svoj lični doprinos tome u vidu stručnog usavršavanja, truda, rada, inicijative, profesionalizma...

Čak i ako se ti odgovori shvate kao “subjektivni ugao posmatranja”, autorka istraživanja smatra da se može zaključiti da postoje neki problemi u komunikaciji zaposlenih stručnjaka i rukovodstva, što se pokazalo i u ranijim istraživanjima (ne samo u muzejima, već i u drugim ustanovama kulture).

To sve može biti i odraz nedostatka sistemskih rešenja, koja podrazumevaju aktivnu i kontinuiranu saradnju državnih organa, muzeja, istraživačkih i drugih relevantnih ustanova. U realnosti, rukovodioci muzeja snalaze se u skladu s ličnim procenama i (samoinicijativno stečenim) menadžerskim veštinama. To neretko dovodi do problema u razmeni informacija unutar ustanove.

Inače, više od dve trećine zaposlenih u muzejima su žene i to starosti između 41 i 50 godina

Istraživanje “Kulturna politika nacionalnih muzeja u Srbiji” obavljeno je u Narodnom muzeju u Beogradu, Istorijskom muzeju Srbije, Muzeju istorije Jugoslavije, Etnografski muzeju, Muzeju primenjene umetnosti, Muzeju pozorišne umetnosti Srbije, Prirodnjačkom muzeju, Muzeju nauke i tehnike, Muzeju žrtava genocida, Muzeju Jugoslovenske kinoteke i Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, kao i u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu i Muzeju naivne i marginalne umetnosti u Jagodini. Muzej savremene umetnosti u Beogradu nije se odazvao pozivu na saradnju u okviru projekata “Kulturna politika nacionalnih muzeja u Srbiji” i “Muzejski stručnjaci i muzejska delatnost”.

Istraživanja su objavljena na sajtu ZAPROKUL-a, a rezimei istraživanja o publici i stručnjacima sa grafikonima su i U PRILOGU ovog teksta

(SEEcult.org)