Neartikulisani bunt mladih

Poznata drama austrijskog pisca Volfganga Bauera “Magično popodne” biće premijerno izvedena 19. januara u Ateljeu 212 u režiji Ane Grigorović koja je sa dramaturškinjom Jelenom Mijović adaptirala taj komad tako da se priča o mladima s kraja 60-ih godina 20. veka i njihovom nesnalaženju u tadašnjoj stvarnosti čita iz ovog vremena i prostora.

“Kroz rasplet odnosa u ljubavnom četvorouglu artikulišu se problemi jedne generacije – dosada, bezidejnost, infantilnost, jalove ambicije, fascinacija površnim, nasilje – što na kraju rezultira ubistvom. Kontekst našeg društva daje dublju socio-političku dimenziju ovim problemima. Otvara se i pitanje raspona godina onih koje smatramo mladom generacijom. Rastegljivost tog pojma, specifična za ovu sredinu, kao i mogućnost spoljnog uzroka pomenutih problema daju čitanju Bauerovog komada drugačiju dimenziju”, izjavila je rediteljka Ana Grigorović 17. januara na konferenciji za novinare.

U fokusu beogradske predstave su, kako je dodala, “nešto starija generacija, koju paradoksalno smatramo i dalje mladom, i njen odnos sa stvarnošću koja je okružuje”.

U skladu sa tim, likove igraju Jelena Stupljanin, Branislav Trifunović, Ivan Jevtović i Dubravka Kovjanić.

Ana Grigorović je napomenula da je krajem 90-ih godina kolektivno telo mladosti odlikovao revolucionarni pokret, koji je međutim u novom milenijumu zamenila apatija, dovodeći do jednostavnog i mučnog izbora – otići ili sakriti se.

“Pokušaj ovo četvoro ljudi da se sakriju od stvarnosti u kojoj žive, usput održavajući sakate ljubavne odnose, dovodi do kobnog ishoda”, izjavila je rediteljka.

Prema njenoj oceni, predstava je donekle angažovana, ali ne pamfletski, već na suptilniji način, a postavlja pitanje “da li je uopšte moguće sakriti se od stvarnosti, reći – to nije moj problem, da li time upravo prihvatamo stvarnost kakva jeste i postajemo ono protiv čega smo se borili”.

Jelena Mijović je rekla da se Bauer bavio izgubljenom generacijom, bez ideala, koja jeste buntovna ali je taj bunt neartikulisan.

“Oni su tada, dve decenije posle Drugog svetskog rata, ušli u novo doba, a da suštinski društvo kojem pripadaju nije prošlo kroz katarzu. Mi smo tražili korelate za to osećanje sveta u našoj stvarnosti”, objasnila je Jelena Mijović.

“Tu generaciju koja nije doživela preko potrebnu katarzu, koja danas ne može da artikuliše svoj bunt i nemoćna je da se suprotstavi stvarnom svetu i dešavanju prepoznali smo u generaciji koja je svoju revolucionarnu mladost istrošila unazad 20 godina na protestima i demonstracijama i suočava se danas sa situacijom u kojoj je i ona tada revolucija i ova danas, ako se to uopšte zove revolucija, prilično jalova”, izjavila je Jelena Mijović. 

Branislav Trufunović je istakao da ne pamti kada je radio nešto što ga se više tiče i što toliko govori o njegovoj generaciji.

“Nekako smo suviše rano došli do toga da sumiramo šta smo uradili, a  šta smo mogli da uradimo. Lično volim da se što više kritički osvrćemo na stvari koje radimo, na svoje greške koje pravimo. Mislim da te jako važno i da ova predstava upravo govori o tome. Čini mi se da smo uspeli da na duhovit i tačan način ispričamo priču o ljudima koje je nekako, svesno ili nesvesno, uništilo društvo oko njih, ali i da ‘poručimo’ da je odustajanje od akcije najpogrešnija akcija”, rekao je Trifunović.

Ivan Jevtović je izrazio uverenje da su rediteljka i cela ekipa uspeli da od komada koji je na neki način moderna klasika, ali koji se u originalu “otimao” glumcima, uz novo čitanje naprave “hrabar, odlučan, avangardan iskorak, ono što je oduvek bila tradicija Ateljea 212”.

“Ovo je predstava za sve nas koji smo 96/97. godine hrabro primali udarce, bili gurani i ponižavani. Onda smo imali iluziju da se za nešto bolje borimo, a evo već 20 godina se nalazimo u jednoj čarlami, što bi rekao Aca Popović, u kojoj se stvari za tu generaciju nisu mnogo popravile”, rekao je on, dodajući da ipak postoje ljudi koji uspeju da se izbore i da on sam nije pesimističan.

Jevtović je kazao da je siguran da će se kroz komično-tragičnu percepciju “Magičnog popodneva” desiti katarza, ali da je predstava i jako zabavna.

Jelana Stupljanin vraća se ovom ulogom u Atelje 212 u kojem je bila član od 2001. do 2006. godine, a zatim otišla da živi i radi u Njujorku.

“Izuzetno mi je drago što sam ponovo u Ateljeu. Interesantno mi je da vidim šta se promenilo ili nije kroz umetnički pristup mlade generacije kojoj pripada rediteljka predstave”, rekla je glumica, a na pitanje da li je njen povratak definitivan, odgovorila je “za sada jeste”.

Komad je sa nemačkog prevela Bojana Denić. Scenografiju je kreirala Marija Jevtić, kostime Dragica Laušević, a scenski pokret oblikovao je Andreja Kulešević.

Volflgang Bauer (1941-2005) proslavio se upravo dramom “Magično popodne” (1967), za koju se na vrhuncu studentskih protesta toga doba govorilo da je realistička drama o nasilnoj erupciji iz umetničko-intelektualnog miljea.

U Beogradu je igrana 1998. u Bitef teatru, u režiji Ive Milošević.

*Foto: Igor Mandić 

(SEEcult.org)