Moya Sesstra
Beogradski umetnik Mileta Prodanović izlaže od 25. maja u Galeriji Blok na Novom Beogradu radove kojima predlaže beskompromisno suočavanje sa stereotipima i mitovima, kako sopstvenim, tako i onima koji su nametnuti spolja.
U tekstu povodom izložbe “Moya Sesstra”, Prodanović podseća na film “Ljudi mačke” iz 1982. godine, reditelja Pola Šredera, s Nastasjom Kinski i Malkolmom MekDauelom u glavnim ulogama. U tom se filmu prelepa glavna junakinja, opterećena mutnim naslagama u podsvesti, u kojoj čuči nekakvo nejasno afričko poreklo, pretvara u crnog pantera. Činjenicu da je taj film zapravo rimejk istoimenog, 40 godina starijeg filma znaju samo malobrojni filmofili. Priča je gotovo ista - jedina je razlika što u starijoj verziji nema Afrike. Glavna junakinja je srpska slikarka koja živi u Njujorku i izdržava se tako što radi crteže za vodeći modni časopis.
“Sva je prilika da su scenaristi - pored blaženog nepoznavanja balkanske istorije - ipak pred sobom imali nekakav živi model”, naveo je Prodanović, podsećajući da je u vreme snimanja tog filma u Njujorku živela srpska slikarka Milena Pavlović Barilli, koja je radila ilustracije za vodeći modni časopis.
“Tokom protekle dve decenije nagledali smo se i naslušali svakakvih stereotipa o Balkanu, naravno, zaogrnutih primerenim nepoznavanjem činjenica. U trenucima kada bih se susreo sa tim manifestacijama kulturnog rasizma obično bih se setio te starije verzije filma ‘Ljudi mačke’. Sa bezbedne distance (donedavno) neranjivog Njujorka razvija se narativna perspektiva jedne zaostale zemlje koja stolećima pati pod okupacijom Mameluka i u kojoj hrabri kralj Džon od Srbije donosi dugo željeno oslobođenje. I zemlje u čijim se vrletima, zato što su se pod okupacijom odmetnuli od Matere Crkve i vratili paganizmu, žene pretvaraju u prelepe, ali i krvoločne crne zveri.
U filmu iz 1942. godine veselo društvance okuplja se u restoranu “The Beograd”. Orkestar svira verziju pesme “Kolo vodi Vasa”. Iz gužve i opuštene atmosfere reditelj i montežer izdvajaju jedan krupni plan, lik starije žene mačkastog izgleda. Njen zlokobni pogled i pogled naše slikarke će se sresti. Žena mačka na srpskom anglosaksonskog akcenta izgovoriće reči: Moya Sesstra! Dovoljno da naša junakinja pretrne. Gledaocima postaje jasno da se u času kada čuje te reči glavna junakinja mislima prenosi u svoju udaljenu, voljenu ali i jezovitu otadžbinu, na mesto prekrasno ali i ukleto...
Nežnost i seta koje podjednako čitamo sa slika Milene Pavlović Barilli i iz glume Simone Simon u filmu “Cat People” nagone nas da barem na trenutak pomislimo da one jesu naše sestre, da delimo istu sudbinu. Da ćemo se, pre ili kasnije, pod teretom naše prošlosti i uz blagotvorno dejstvo stereotipa, pretvoriti u crne pantere. I potom biti odstreljeni ili zatvoreni u kavez zoološkog vrta gde, uostalom, film počinje i završava se. Jedini način da izbegnemo tu sudbinu jeste da se podjednako beskompromisno suočimo kako sa stereotipima koji čuče u nama i našim samohvalisavim mitovima, tako i sa onima kojima nas obasipaju spolja”, naveo je Prodanović.
Prema njegovim rečima, radovi na izložbi “Moya Sesstra” utoliko nisu ništa više od nekakvog predloga. Ili ponude za razmišljanje...
Izložba će biti otvorena do 6. juna.
(SEEcult.org)
