Moja kuća - moja sloboda?

CRITICIZE THIS! Danilo Lučić & Maja Nikolić: Pogled na drugačiji Beograd, Ulična galerija, 25.10-9.11.2012.

Piše: Vladimir Bjeličić

Početkom 2011. godine u Beogradu otvorena je Ulična galerija, prva i za sada jedina galerija u javnom prostoru. Osnovala ju je grupa Mikro art, koja se primarno bavi aktivnim promišljanjem javnog prostora. Naime, intencija grupe je oživljavanje neiskorišćenih i zapuštenih prostora kroz realizaciju kulturno-umetničkih sadržaja dostupnih širem auditorijumu. Jedan od prvih projekata Mikro arta bio je Ekspedicija Inex film, a realizovan je preuzimanjem, tj. skvotiranjem napuštenog prostora bivšeg filmskog studija na periferiji grada, koji je istovremeno podrazumevao i njegovu revitalizaciju. Iz sličnih pobuda pokrenuta je inicijativa Ulične galerije.

Ovu galeriju čini devet izloga/panoa smeštenih u zapuštenom prolazu pored pasaža Bezistan, i bočno spaja dve tačke urbanog jezgra Beograda - Trg Nikole Pašića i Nušićevu ulicu. Prolaz je i ranije bio karakterističan po mnogobrojnim grafitima lokalinih uličnih umetnika, ali i po tome da ga prolaznici retko koriste, jer je gotovo nevidljiv kao prečica i više podseća na divlji parking. Arhitektonskom intervencijom, prostor je preuređen i prilagođen novoj, izlagačkoj nameni. Samim tim ovo slepo crevo grada je dobilo novu funkciju i sadržaj.

Strogo fokusirana na promovisanje angažovane umetnosti, ova galerija svojim konceptom edukuje, podiže svest, i na neki način emancipuje građane sadržajem i temama koje kritički reflektuju lokalnu društvenu stvarnost. Mikro art je tokom 2012. godine raspisao konkurs nazvan “8 tema, izložbi, debata” kojim je pozvao umetnike da prilože društveno angažovane radove. Precizirane teme na koje umetnici treba da odgovore najpre se odnose na pitanja rodne ravnopravnosti, statusa azilanata i raseljenih lica, radničke borbe i prava radnika.

U okviru ovog ciklusa, krajem oktobra 2012. otvorena je treća izložba iz serijala. "Pogled na drugačiji Beograd" realizovali su Danilo Lučić i Maja Nikolić, a postavku su činili fotografski radovi dopunjeni tekstovima koji ukazuju na taktike preživljavanja beogradskih beskućnika. Rađene u analognoj tehnici, fotografije zapravo predstavljaju vizuelizaciju teksta. One beleže nemesta pored kojih svakodnevno prolazimo – podzemne prolaze, mostove, ruinirane kuće, železničku stanicu. Kako krupnim kadrovima lokaliteta, tako i kadrovima pojedinih detalja (fotelja sa smetlišta, kartoni koji služe kao ležaj), naglašena je atmosfera otuđenosti beskućnika kao i njihove nevidljivosti.

Kombinacijom slike i teksta, paneli mapiraju određene lokacije u javnom prostoru koje beskućnici koriste kao privremene domove odnosno skloništa. Svaki panel sadrži po četiri fotografije. Prvi od njih devet nam sugeriše da su mostovi česte lokacije na kojima gradski beskućnici obitavaju. S obzirom na to da se nalaze u blizini reka, mostovi su pravi izbor u toplim danima iz očiglednog razloga - olakšanog održavanja higijene. Sledeći panel prikazuje fotografije ruiniranih kuća kao kontrapunkt podatku da je jedino postojeće beogradsko prihvatilište za odrasla lica ograničenog je kapaciteta i u najboljem slučaju može da obezbedi 140 kreveta (što nije ni blizu broju od više stotina ili pak hiljadu ljudi koji nemaju krov nad glavom). Nedostatak “sigurnog skloništa” izaziva prinudno korišćenjenje napuštenih prostora koje će ljude bez krova nad glavom makar zaštititi od vremenskih nepogoda, iako ni ti prostori i dalje ne predstavljaju adekvatno sklonište u zimskom periodu kada su izloženi izuzetno niskim temperaturama. Potraga za toplim skloništem je tema na koju se nadovezuje sadržaj sledećeg panela. Učestalo je skupljanje i boravak beskućnika u tramvaju broj 2 tokom zime. Prednost ove linije je njena kružna trasa koja prolazi oko centra grada gde je i najveća koncentracija beskućnika. Takođe, pored čestih promena lokacija uslovljenih vremenskim prilikama i povremenim neprijatnostima koje doživljavaju od drugih sugrađana, pojedini beskućnici se odlučuju za samostalnu izgradnju objekata od nađenih materijala odnosno sekundarnih sirovina. Fotografije sa ovog panela prikazuju nam improvizovane kuće od kartona ili prosto štekove, uglavnom sagrađene na izolovanim lokacijama, što zbog mogućnosti nasilnog iseljavanja, tako i zbog manje vidljivosti.

S obzirom na to da se često susreću sa neprihvatanjem, izopštavanjem iz zajednice i, konačno, nasiljem - usled nemogućnosti da se uključe u društvenu svakodnevicu, beskućnici se nalaze u naizgled bezizlaznoj situaciji, U novembru 2011. godine donet je Zakon o prebivalištu, osmišljen u svrhu poboljšanja položaja svih lica bez važećih dokumenata, ne samo beskućnika, već i Roma, azilanata i izbeglica. Zakon podrazumeva mogućnost da ljudi bez doma mogu da prijave svoje boravište u centrima za socijalni rad, što im dalje omogućava osnovna prava poput izdavanje lične karte i ostvarivanje prava na zdravstveno osiguranje. Međutim, mnogobrojne prepreke koje usporavaju sprovođenje ovog zakona u praksi, utemeljene su u gotovo svim aspektima ovog problema. Od nedovoljno definisane državne strategije, preko sporih i neefikasnih institucija, pa do samih građana, odnosno društva opterećenog predrasudama i stereotipima o beskućnicima kao društvenom talogu.
Dokumentarističkim pristupom ova izložba samo konstatuje činjenice koje su nam u manjoj ili većoj meri poznate. Ovakve “studije slučaja” svakako su značajne za sagledavanje pozicije ove specifične socijalne grupe u našem društvu i pokazatelj su akutnosti problema. Izloženi radovi skiciraju “živote” beskućnika, upućujući na veoma složenu i ozbiljnu situaciju u kojoj se naši sugrađani nalaze, ali je jasno da su foto-tekstualni paneli nedovoljne smernice za sveobuhvatno poimanje kompleksnosti ovog društvenog problema.

Na kraju, postavlja se pitanje koji je zapravo domet angažovane umetnosti i na koji način nas ona suočava sa nekom pojavom u društvu. Kada je reč o bavljenju marginalizovanim socijalnim grupama, čini se da sav fokus treba usmeriti na pitanje odgovornosti (pojedinca, države ili društva u celini). Da li je, u tom slučaju, zadatak angažovane umetnosti da smišlja nove kreativne načine kojima će što bolje približiti ovakvu vrstu tema široj javnosti i time eventualno doprineti njegovom rešavanju? Možemo se složiti da jeste, ali ovakav zadatak u društvu ophrvanom apatijom, stereotipima i fokusiranošću na rešavanje sopstvenih egzistencijalnih problema, često podseća na borbu sa vetrenjačama.

*Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! koji organizuju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SEEcult.org i Beton iz Srbije, te Plima iz Crne Gore. Projekat se realizuje u sklopu programa "Kultura 2007-2013" Evropske komisije. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Evropske unije.