Pre 155 godina u Dablinu rođen je Oskar Vajld (Oscar Wilde), pisac koji nikad nije ostario, a još manje zastareo, jer se poput svog ljubimca Dorijana Greja nije nikada potčinio Vremenu.

Dorijan Grej umro je u životu, ali je vaskrsao u umetnosti, a isto se to zbilo i njegovom tvorcu, Vajldu.

Oštroumnost tog velikog književnog stvaraoca je zadivljujuća.

Dok je robijao, u tamnici je čitao Dostojevskog i naišao na zavetnu poruku ruskog genija: “Lepota će spasiti svet”.

Tvorac “Nečistih sila” je u prah i pepeo survao ličnu religiju Vajdla koji se do poznanstva sa njegovim delom u vreme tamnovanja klanjao dvama himerama: telesnoj lepoti i sladostrašu bez granica. Na robiji je, pak, shvatio da lepota može pohoditi svet, pa i njega lično, u odori od dronjaka, kao i da su vrhunske slasti ništavne pred dubinom stradanja. Tako je i nastala “Balada o tamnici u Redingu”, pesnička ispovest puna dubokog, iskrenog pokajanaja za sva sagrešenja. Ali pokajanje, makar koliko bilo nadahnuto i ubedljivo, a ono to jeste, ne može zameniti njegovo jevanđelje - roman “Slika Dorijana Greja”.

Dorijan služi kao spoljašnji znak lepote koja je, u stvari, nešto drugo, kao draperija smrti i rugobe. Za umetnika je Dorijan živa ikona, upravo tako ga je živopisao na platnu. A dalje se kao sa svakom pravom ikonom dešava čudo. Svaki neprilični postupak Dorijanov ostavlja trag na platnu. I tu je baš u pravi čas reč o otkriću. I mi smo sve do dana danšnjeg govorili o uticaju umetnosti na život. A onda prvi put otkrivamo tajnu uticaja života na umetnost. Naši zli postupci i čak primisli ostavljaju brazgotine na umetničkim likovima. Možda je baš on, Oskar Vajld, među prvima, ako ne i prvi, uvideo da je umetnost živa, ukoliko je, naravno, reč o pravoj umetnosti. I besmrtna istovremeno, kao što je to portret Dorijana Greja. Da ne beše Vajlda, čovečanstvo ni do dana dnašnjeg ne bi shvatilo da lepota nije izmišljotina, nego nešto što živi samostalni, večni život.

A nagoveštaj za takav poredak stvari mogao se naslućivati još od klasičnih starina. Zar Helada nije ratovala celu jednu deceniju sa Trojom, zato što joj je Paris, sin kralja Troje Prijama, na mig božanske “velike sile” Afrodite, oteo sa plaže lepu Helenu, pa kako Helada može opstati bez lepote? Apoteoza ljubavi i lepote u istom živom tkivu starozavjetne Pjesme nad pjesmama ostala je i trajaće dok je sveta i veka. Ni doprinos sa naših prostora tom opštem štivu, u kojem će Vajld crvenom olovkom jednom za svagda podvući ime lepote, kao Crnjanski nekad u Toskani “ime Srema”, ili nedavno Fuko u “Ime ruže”, nije zanemarljiv, a za podsećanje jeste.

Ne beše li ono baš Vladika Rade, pustinjak cetinjski, koji služaše svetu samotničku liturgiju lepoti, uz sasluženje svih grijehova: “Kad je viđu đe se smije mlada / Svjet mi se oko glave vrti”. Ili Tin Ujević u Kolajni: “.. a moje misli san ozari / Umrijeću noćas od ljepote”.

Danas živmo u civilizaciji u kojoj umesto lepote drugi neki sjaj blešti. Ali žudnja za prozom Oskara Vajlda ne samo što nas ne napušta, nego naprotiv, postaje sve silnija. Znači li to da možemo govoriti o još jednom otkriću - lepota je uvek brana na stranputici društvenog porinuća u more i propasti sveta.

Proročanske behu reči Dostojevskog o lepoti kao živoj sili.

Marija Cvetajeva zboraše da se estete, verenici lepote, neće peći u paklu na običnom žaru, nego na laganoj, ali dugotrajnoj vatri “neugasloj”.

“Sporohodna” estetska vatra beše zahvatila Vajlda još za života, ali je on okajao grehe stradanjem u tamnici i posle nje.

“Budi ono što si - ostale su uloge zauzete”, to nije parola nego konstatacija činjenice. Vajldu je uspelo da ostane svoj i u salonima, i na robiji, u životu i u smrti.

Rođen 1854. godine u Dablinu, a preminuo 1900. u Parizu, Vajls je pisao drame, pesme, priče, a svetsku slavu je stekao romanom “Slika Dorijana Greja”. Bio je poznat po ekstravagantnosti i narciosidnosti. Od mnogih anegdota o njegovim izjavama i ponašanju, često se spominje ona izgovorena nakon što je doplovio u Njujork 1882. Na pitanje lučkih carinika ima li šta da prijavi, veliki pisac, sarkastičar i zaljubljenik u sebe, odgovorio je: “Nemam ništa da prijavim osim svog genija”.

Nakon serije suđenja i optužbi za homoseksualno
ponašanje, Vajld je osuđen na dve godine teškog rada, a posle izlaska iz zatvora nikada se više nije vratio ni u Irsku, ni u Britaniju. Osim veza sa muškarcima, bio je i oženjen 80-ih godina 19. veka Konstansom Lojd (Constance Lloyd), sa kojom je imao dva sina.

Godine 2003. engleska producentska kuća Barnabija Tompsona snimila je film prema popularnoj i na mnoge jezike prevedenoj Vajldovoj romantičnoj komediji “Važno je zvati se Ernest”, u režiji Olivera Parkera, s Rupetom Everetom u naslovnoj ulozi.

Branko Rakočević