Hitovi se u Srbiji obračunavaju kao jedna pesma

Thu, 03/10/2011 - 22:54.
/
sars.jpg

Zašto bi uopšte ulagali napor u zaštitu autorska prava u Srbiji. Šta god da zakon kaže, većina muzičkih grupa shvata da se njihova muzika emituje u medijima, ponekad čak i na političkim skupovima, sasvim besplatno.

Piše: Gordana Andrić*

Kada je pesma Buđav lebac grupe SARS postala 2008. hit na radio talasima i jedna od najpopularnijih pesama na Youtube, članovi grupe mogli su da očekuju slavnu i bogatu budućnost.

Budućnost se, pak, pokazala više slavnom nego bogatom. Grupa je od autorskih prava dobila 16.5 dinara (0,16 evra). Godinu dana i 1,5 miliona Youtube slušalaca kasnije zarada se popela na 900 evra.

Tu su svotu SARS primili od Organizacije muzičkih autora Srbije SOKOJ, koja ima državnu licencu za zastupanje prava autora.

Pevač grupe SARS Dragan Kovačević, uznemiren je događajima vezanim za autorska rava njihovog hita. „Tih 16 dinara znače da je bila pesma samo jednom emitovana na radiu, što očito nije tačno, jer sam je ja čuo mnogo više puta“, kaže.

SARS su se posledično isčlanili iz SOKOJ-a i pokušavaju da sami prikupe nešto novca. Rezultat je, pak, nesiguran.

Većina muzičara u Srbiji su članovi SOKOJ-a i ne traže alternativu kada se radi o prikupljanju barem nešto novca od autorskim pravima zaštićenog materijala.

Istovremeno mnogi tvrde da nije jasno na koji način SOKOJ tretira novac koji prikupi od medija. SOKOJ insistira da je taj proces transparentan.

Ali problemi sa tom organizacijom nisu jedini sa kojima se susreću muzičari u Srbiji prikupljajući novac od javne upotrebe njihove muzike.

Veći problem je odnos javnosti koja većinski percipira muziku kao besplatnu zabavu i ne razume zašto bi neko to morao da plati.

Veliki emiteri, uključujući i glavni državni medij RTS, političke stranke, restorane i barove, sličnog su mišljenja, i odbijaju da plate predložene postavke koje je odredio SOKOJ. Emiteri tvrde da bi mnoge muzičke radio stanice bankrotirale ako bi plaćale SOKOJ-eve cene.

Slobodno plagirajte

Zakoni o zaštiti autorskih prava u Srbiji išli su sunovratnom putanjom posle početka 90-ih, kada su Ujedinjene nacije uvele sankcije protiv režima Slobodana Miloševića.

Vlasti su prećutno dozvolile radio i TV stanicama da emituju stranu muziku i filmove bez plaćanja naknade.

Brojni takozvani turbo-folk pevači otvoreno su plagirali muziku stranih pevača, posebno grčkih i turskih muzičara, bez ikakvih sankcija.
Istovremeno, kompozitori tih pesama nisu dobili nikakvu kompenzaciju.

Posle demokratskih promena u Srbiji 2000. godine, situacija za umetnike se poboljšala, posebno posle usvajanja Zakona o zaštiti autorskih i srodnih prava 2004.

SOKOJ i OFPS – organizacija proizvođača fonograma Srbije – koja takođe naplaćuje emotovanje muzike (tačnije upotrebu muzičkih snimaka) u skladu s tim zakonom dobile su pravo na pripremu cenika za emitere.

Zbog pritužbi da ove organizacije ne bi smele da da određuju cene bez prethodng dogovora sa emiterima, Srbija je usvojila nešto promenjen zakon u decembru 2009.

Promena je određivala da državna komisija treba da postavi konačnu cenu u slučaju neuspešnih pregovora između emitera i dve organizacije.

Iako je komisija bila ustanovljena, do sada nije postignut ni jedan takav sporazum.

Vladimir Marić iz Zavoda za intelektualnu svojinu kaže da ima Srbija „kvalitetnu regulativu“ koja bi trebala da omogući borbu za zaštitu intelektualne svojine, posebno se fokusirajući na aktivnosti protiv piratstva.

On, međutim, priznaje da Srbiju čeka još dug put. „Stepen uvažavanja autorskih prava i intelektualne svojine u Srbiji je još uvek na niskom nivou“, tvrdi.

Rok pevač Momčilo Bajagić – Bajaga slaže se sa Marićem. „Stvari su se promenile na bolje, ali ne dovoljno. Srbija je četiri ili pet puta gora od Hrvatske po pitanju zaštite autorskih prava“, kaže.

„Prosečan pevač u Hrvatskoj zaradi koliko najveća zvezda u Srbiji dok se sume koje dobijaju najpopularniji pevači u Srbiji ne mogu ni iz daleka meriti sa onima koje dobijaju najpopularniji hrvatski pevači“.

Muzika je besplatna

Neuvažavanje autorskih prava u Srbiji je problem širih društvenih razmera.

Marija Cvijanović iz SOKOJ-a kaže da je u Srbiji premalo svesti o tome da je potrebno poštovati intelektualnu svojinu. „Ljudi smatraju muziku javnim dobrom koje mogu upotrebljavati bez dozvole“, objašnjava.

Petog februara glavna opozicijska stranka SNS, upotrebila je dve pesme, Budjav Lebac grupe SARS i Kuća na promaji pevača Marcela na demonstracijama, uprkos izričitim zahtevima autora da to ne rade.

„Bez naše dozvole, pošto smo odbili da nastupimo na mitingu uz objašnjenje da ne želimo da se naša muzika dovodi u vezu sa nekom od političkih stranaka, Naprednjaci su upotrebili našu muziku za svoju političku promociju“, kaže Dragan Kovačević iz SARS-a. „I takođe nisu platili za to.“

SARS i Marcelo kažu da će da tuže stranku kako bi privukli pažnju na problematiku čestog kršenja autorskih prava u Srbiji.

Ali Naprednjaci nisu jedini koji puštaju muziku bez odobrenja autora.

Buđav lebac i Kuća na promaji su pesme koje sadrže oštru kritiku političkog i socijalnog stanja u zemlji. Zbog takvog sadržaja, često ih puštaju na protestima protiv vlade.

„Sve je to otišlo predaleko. Skoro da nema protesta gde ne čujete Buđav lebac“, žali se Kovačević.

„Naša odluka da tužimo nije uperena protiv Naprednjaka. Tužili bi bilo koju političku stranku koja bi tako postupila“, dodaje.

Naprednjaci kažu da je pomenuta tužba za njih potpuno iznenađenje.

Jorgovanka Tabaković iz predsedništva stranke rekla je za časopis Blic da miting nije zloupotrebio muziku za prenošenje političke poruke.

„Iznenađena sam da nekome smeta što ogroman broj ljudi sluša njegovu pesmu“, rekla je, misleći na Kovačevića.

„Ne mislim da je bilo puštanje muzike pre skupa njena zloupotrba u političke svrhe“, dodala je.

„Muzika je najlepši deo naših života i trebali bi da se potrudimo da mogu lepe pesme svi da slušaju“.

Cena nije u redu

Elektronski mediji se, u međuvremenum žale da su SOKOJ i OFPS postavili cenovnik bez njihovog pristanka.

Takođe optužuju obe organizacije za pokretanje tužbi protiv njh zbog kršenja autorskih prava.

Asociacija nezavisnih elektronskih medija ANEM požuruje novoustanovljenu komisiju da interveniše zbog mnogobrojnih tužbi OFPS-a i SOKOJ-a protiv medijskih kuća.

ANEM tvrdi da su bile ove tužbe sasvim proizvoljne i većinom podnesene bez upozorenja.

„Nekoliko članova ANEM u sudskim je postupcima zbog potpuno nerazumljivih razloga“, stoji u izjavi predsednika ANEM-a Saše Mirkovića koja datira 24. Januara.

Drugi privatni objekti, poput restorana, klubova i barova, koji posredno zarađuju puštajući popularnu muziku, kažu da su cene koje postavlja SOKOJ i srodne organizacije, previsoke.

Cene su postavljene na osnovi broja sedišta u restoranu, kafeu ili baru.
Vlasnk restorana sa 30 sedišta obavezan je da plati, na primer, 3000 dinara (29 evra) mesečno SOKOJ-u za puštanje muzike.

Komercijalne radio i TV stanice, čijih između 30 i 60 odsto programa sačinjava muzika, trebaju da plate 3 odsto zarade SOKOJ-u.

Minimalna postavka za komercijalne radio stanice je 6300 dinara (1 evro je 103 dinara), a TV stanice 9000 dinara mesečno.

Unija poslodavaca Srbije, koja zastupa vlasnike barova i klubova, organizovala je tokom protekla tri meseca brojne proteste protiv postavljenih tarifa. Svaki kafe i restoran je u znak protesta isključio muziku na nekoliko sati.

„Pomenute sume su arogantne i ne uzimaju u obzir činjenicu da su zarade naših članova od početka krize pale za oko 30 odsto“, kaže Dragoljub Rajić iz Unije poslodavaca Srbije.

Srbski državni emiter RTS nije platio nikakvu naknadu za upotrebu muzike u protekle tri godine. Kaže da SOKOJ ima previsoke tarife.

RTS tvrdi da je SOKOJ kriv za nastalu situaciju jer nije pokazao spremnost da ponudi posebne tarife za državni medij.

Saša Jovanović iz OFPS kaže da je bilo najviše žalbi koje su bile upućene na tu organizaciju i SOKOJ neutemeljenih. „Naše postavke usklađene su sa regionalnm i međunarodnim standardima“, kaže.
Kuda odlazi novac?

Čak i kada emiteri plate SOKOJ-u i OFPS-u tražene cene, problem se tu ne završava, kažu muzičari. Neki se žale da ne dobiju onoliko novca koliko bi trebalo.

Zakon određuje da emiteri pošalju SOKOJ-u rasporede i spiskove pesama koje su emitovali i onda u skladu s tim SOKOJ plati umetnicima.

U slučaju pesme Buđav lebac koja je zaradila 16 centi, uprkos ogromnoj popularnosti, SOKOJ insistira da je uplaćeni iznos bio u skladu sa spiskovima emitovane muzike koje su im dostavili elektronsk mediji.

Od SARS su tražili da detaljnije objasne svoju žalbu, ali grupa tada više nije bila članica SOKOJ-a.

Poznati muzičari koji su prethodno bili deo uprave SOKOJ-a su takođe napustili organizaciju, nezadovoljni ugovorima o načinu raspodele prikupljenog novca.

Ali sa oko 9000 članova SOKOJ ostaje jedina organizacija za zaštitu autorskih prava koja ima državnu licencu te od nje i dalje ovise mnogi umetnici.

Marija Cvijanović kaže da je ubeđena da je većina članova zadovoljnih načinom na koji ih SOKOJ zastupa.

„Od 9000 autora uveć će se naći neko ko nije zadovoljan dobijenim iznosom“, kaže.

„SOKOJ radi transparentno“, dodaje.

„Autori koji žele da provere kako SOKOJ radi mogu sami da provere podatke tako što zahtevaju pristup bazi podataka i spiskova puštane muzike, kojim organizacija raspolaže“, dodaje.

*Tekst je deo produkcije projekta “Balkanska inicijativa za saradnju, razmenu i razvoj kulture (BICCED)” koji je posvećen analitičkom izveštavanju o kulturnim politikama na Zapadnom Balkanu, a realizuje ga Balkanska istraživačka regionalna mreža (BIRN). SEEcult.org je jedan od partnera projekta, koji finansira Švajcarski program za kulturu na Zapadnom Balkanu (SCP). Tekstovi su originalno objavljeni u okviru sekcije “Culture watch” na sajtu BIRN-a, a zainteresovani se mogu prijaviti i na mesečni “Culture Watch” bilten.

Comments