• Search form

19.07.2013 | 12:10

Gorući problemi kulture

Gorući problemi kulture

Kultura u Srbiji nalazi se u neodrživom stanju zbog brojnih nagomilanih problema koje je dodatno zaoštrila finansijska kriza, ali i dugogodišnjeg neprepoznavanja njenog značaja za sveukupni razvoj društva. Na ključne probleme, uključujući i nedostatak strateškog plana razvoja, ukazuju proteklih meseci i akteri iz javnog, nezavisnog i privatnog sektora, a umetnici i kulturni radnici prvi put su se nedavno okupili u Beogradu i na protestu protiv “ubijanja kulture”.

I Nacionalni savet za kulturu (NSK) upozorava na ozbiljne probleme i apeluje na njihovo hitno rešavanje, ali konkretnih pomaka još nema. U intervju za regionalnu onlajn Platformu za kulturnu politiku i menadžment, koju pokreće UNESKO katedra za kulturnu politiku i menadžment pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu, i za portal SEEcult.org, predsednik NSK Duško Paunković govori o ključnim problemima kulture u Srbiji i mogućnostima za njihovo rešavanje. To podrazumeva i političku volju za promene, a ona je, prema njegovom mišljenju, sporadična i nedosledna. Prvi ozbiljniji znak postojanja političke volje morao bi stoga biti povećani procenat izdvajanja za kulturu.

- Nacionalni savet za kulturu formiran je 2011. godine, čime je ispunjen preduslov za sprovođenje Zakona o kulturi i usvajanje Strategije razvoja kulture. Krovni zakon se, međutim, još uvek dobrim delom ne primenjuje, a ni Strategija nije doneta. Koji su osnovni razlozi?

D.P: Zakon o kulturi je usvojen 2009. i mnoge njegove odredbe se zaista ne primenjuju. Neke se ne primenjuju zbog toga što još nisu doneti odgovarajući podzakonski akti koji bi omogućili njihovu primenu. S druge strane, u pojedinim slučajevima donošenje takvih akata pokazalo se kao nemoguće. Navešću primer na koji je NSK već skretao pažnju i javnosti i Ministarstva kulture i informisanja i koji je, u izvesnom smislu, poslužio kao povod za odluku NSK da predloži Ministarstvu da započne rad na Izmenama i dopunama Zakona o kulturi.

Novi Zakon o kulturi je stvorio uslove za nekontrolisan rast broja samostalnih umetnika, tačnije lica koja se bave umetničkom ili drugom delatnošću u oblasti kulture. U isto vreme, Zakon nije predvideo mogućnost smanjenja broja ovih lica. Naime, iako se, prema članu 64, lice koje više ne ispunjava uslove iz člana 61 stav 1 briše iz evidencije lica koja samostalno obavljaju umetničku ili drugu delatnost u oblasti kulture, Zakon ne precizira šta znači reč više. Pokušaj bližeg određivanja ove formulacije više ne ispunjava uslove iz člana 61 stav 1 u podzakonskom aktu Zakona o kulturi koji se zove Pravilnik o kriterijumima na osnovu kojih reprezentativno udruženje u kulturi daje obrazloženu ocenu o ispunjenosti uslova za utvrđivanje statusa lica koje samostalno obavlja umetničku ili drugu delatnost u oblasti kulture, kao i postupak davanja obrazložene ocene nije uspeo zato što je Sekretarijat za zakonodavstvo Vlade Republike Srbije zaključio da za takvo preciziranje nema osnova u Zakonu. U praksi to znači sledeće: reprezentativna udruženja, koja prema Zakonu (član 61 stav 2, član 62 stav 1 i član 63 stav 1) imaju pravo da dodeljuju status lica koja se bave umetničkom ili drugom delatnošću u oblasti kulture, nemaju mogućnost da taj status nekome oduzmu zato što Zakon ne definiše ni uslove pod kojima to može da se učini ni termine u kojima je reprezentativnim udruženjima dopušteno da se bave proverom ispunjenosti uslova iz člana 61 stav 1 Zakona. Dakle, s jedne strane Zakon onemogućava smanjenje broja lica koja samostalno obavljaju umetničku ili drugu delatnost u oblasti kulture. S druge pak podstiče nekontrolisan rast tog broja. Kako?

Problem nastaje na liniji: oblasti kulture i kulturne delatnosti – reprezentativnost udruženja – samostalni umetnici.

Pre svega, Zakon je loše definisao oblasti kulture i kulturne delatnosti (član 8). Recimo, u članu 8. Zakona kao umetničke delatnosti u užem smislu navedeni su izdavaštvo, knjižarstvo i muzička produkcija!? U okviru jedne kulturne oblasti grupisane su likovne i primenjene umetnosti i vizuelne umetnosti i arhitektura. Dok je umetnička fotografija definisana kao posebna kulturna oblast!? Nije jasno kako su se knjižar, izdavač ili producent mogli naći u ulozi umetnika i kako se ta definicija održala u svim fazama kroz koje je prolazio Zakon pre nego što je usvojen. Izvesno je jedno – ukoliko bi se primenila, imala bi dalekosežne posledice. Ovo su samo neki primeri loše definisanosti oblasti kulture i kulturnih delatnosti.

Drugo, Zakon je predvideo mogućnost davanja reprezentativnog statusa udruženjima koja se bave oblastima kulture i kulturnim delatnostima iz člana 8. Pravilnik o utvrđivanju sastava i načina rada Komisije za utvrđivanje reprezentativnosti udruženja u kulturi i bližih uslova i načina utvrđivanja i prestanka statusa reprezentativnog udruženja u kulturi, donet kao podzakonski akt Zakona o kulturi, neočekivano je odstupio i od člana 8 i raščlanio kulturu na 25 oblasti kulture i kulturnih delatnosti. A pošto Zakon dopušta mogućnost davanja reprezentativnog statusa za dva udruženja u okviru jedne oblasti kulture, odnosno jedne kulturne delatnosti (član 56 stav 1), stvoreni su uslovi za postojanje 50 reprezentativnih udruženja (pre donošenja Pravilnika bilo ih je 13)!? Sva ta udruženja imaju pred Zakonom ista prava, iako neka od njih okupljaju isključivo umetnike i nisu u stanju da budu profitabilna, naime njihov opstanak zavisi isključivo od državnog finansiranja, dok druga okupljaju biznismene i trgovce i, kako pokazuje praksa, mogu da ostvaruju profit (u nekoliko navrata, recimo, organizacija Beogradskog sajma knjiga bila je poverena upravo Udruženju izdavača i knjižara). Sva ona imaju pravo na vršenje poverenog posla – vođenje evidencije lica koja samostalno obavljaju umetničku ili drugu delatnost u oblasti kulture. Pri tome, mnoga od tih udruženja okupljaju članove koji nikako ne mogu, po prirodi svog posla, biti lica koja samostalno obavljaju umetničku ili drugu delatnost u oblasti kulture. Međutim, finansiranje je predviđeno samo za udruženja koja obavljaju povereni posao. Zbog toga udruženja koja su po novom Zakonu dobila reprezentativnost – na silu traže način da dodeljuju Status. Recimo, Udruženje izdavača i knjižara pretenduje na pravo da dodeljuje status samostalnog stručnjaka u kulturi urednicima i lektorima, a status samostalnog umetnika – tehničkim urednicima. Pri čemu su članovi tog udruženja zapravo knjižari i izdavači, dakle trgovci i poslovni ljudi. Urednici su, međutim, najčešće pisci i prevodioci, a tehnički urednici su najčešće primenjeni umetnici i, kao takvi, i jedni i drugi i treći su članovi drugih strukovnih udruženja. Dakle, zakonodavac je dopustio mogućnost da pedeset udruženja dobije status reprezentativnog udruženja, ali nije poveo računa o tome kako ta udruženja treba da se finansiraju. S budžetom za kulturu koji iznosi 0,62 procenta ukupnog budžeta njihovo finansiranje nije moguće. Ali, postavlja se pitanje i da li je potrebno po istom obrascu finansirati tako različita udruženja. Postavlja se pitanje i da li je potrebno da postoje dva reprezentativna udruženja za svaku oblast i svaku delatnost. Međutim, čak i ako jeste potrebno, da li je izvodljivo izdržavanje tolikog broja udruženja. Ideje o tome da umetnička udruženja treba da posluju tržišno, ili da se finansiraju isključivo preko projekata, ili pak da im se sredstva iz budžeta daju samo za vršenje poverenog posla potpuno su neodržive i mogle su nastati samo kao rezultat lošeg poznavanja kako prilika u kulturi, tako i same prirode kulture. Stara umetnička udruženja, u strahu od toga da će im neko oteti samostalne umetnike i da će ona zbog toga dobijati manje sredstava nego što su dobijala pre, spuštaju kriterijume za status i dodeljuju ga neštedimice. Iako je trend porasta broja samostalnih umetnika postojao i pre donošenja novog Zakona (zbog otpuštanja zaposlenih lica u tranzicionom periodu), u protekle dve godine, dakle od kako je na snazi novi Zakon, broj samostalnih umetnika u Beogradu, koji je bio postojan pedesetak godina, porastao je za 250. Sa 1.615 na 1.866 umetnika. Zakonodavac je obavezao lokalnu samoupravu na uplatu doprinosa licima koja samostalno obavljaju umetničku ili drugu delatnost u oblasti kulture (član 70 stav 1). U isto vreme je otvorio mogućnost da taj status dobiju i samostalni stručnjaci u kulturi, samostalni saradnici u kulturi i samostalni izvođači u kulturi. Tu je opet načinjena greška, jer su se u pravima izjednačile potpuno raznorodne profesije. Naime, institut samostalnog umetnika nastao je upravo zato što je umetnik čovek koji se bavi umetnošću nezavisno od toga da li će uspeti da proda svoj proizvod. Umetnik je čovek koji proizvodi umetnost zato što je to u njegovoj prirodi, zato što mora to da čini. Društvo prepoznaje svoju potrebu za umetnošću i rešava da plaća doprinose čoveku koji se bavi (najčešće) potpuno neprofitabilnim poslom. Naravno, postoje i umetnici koji uspevaju da ostvaruju profit. Ali oni su u manjini. Pored toga, umetnici najčešće i ne mogu da budu zaposlena lica u okviru svoje struke. Ne postoji, recimo, pisac koji je zaposlen kao pisac. On može da bude zaposlen kao nešto drugo i da se uzgred bavi pisanjem, ali ne postoji radno mesto „pisac“. Zaposleni mogu biti glumci, baletski igrači, reditelji i još poneko. Ali u većini umetničkih oblasti takve mogućnosti nema. Drugim rečima, umetnici su u mnogim oblastima kulture „osuđeni“ na status samostalnog umetnika ukoliko žele da ostanu umetnici. Zbog toga društvo pre šezdesetak godina osniva institut samostalnog umetnika i podržava ga finansijski. Novi zakon međutim, izjednačava lica koja se bave umetnošću – umetnike – i radnike u kulturi. Ovi drugi rade isključivo za naknadu. Oni su lica koja rade po ugovoru. Dakle, rade za profit i ne moraju, po prirodi svog posla, da rade isključivo u okviru kulture. Ovakvo izjednačavanje dovodi u opasnost instituciju samostalnog umetnika, neposrednog proizvođača umetnosti. Zakonodavac je obavezao lokalnu samoupravu na uplatu doprinosa, ali nije poveo računa o mogućnostima lokalne samouprave da podmiruje doprinose za naglo i višestruko uvećan broj lica koja samostalno obavljaju umetničku ili drugu delatnost u oblasti kulture, među kojima sada nisu više samo umetnici već i samostalni stručnjaci u kulturi, samostalni saradnici u kulturi i samostalni izvođači u kulturi.

Drugim rečima, odredbe Zakona o kulturi stvaraju pretnju da će se servisiranje doprinosa samostalnim umetnicima, dakle onima koji zapravo proizvode umetnost, u bliskoj budućnosti pokazati kao nemoguće. Isto tako, postoji pretnja da će se, iz navedenih razloga, i finansiranje umetničkih udruženja pokazati kao nemoguće. O tome koliki je značaj institucije samostalnog umetnika nije potrebno govoriti. Izvesno je da velik deo kulture počiva upravo na samostalnim umetnicima. Važnost umetničkih udruženja je isto tako nesporna. U nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi neophodno je propisati mere da se ovi subjekti u kulturi zaštite.

Ovo je, dakle, jedan primer koji pokazuje kako se pojedine loše odredbe Zakona o kulturi povezuju u lanac i proizvode nerešive probleme.

- U kojoj fazi je sada izrada Strategije koju priprema Ministarstvo kulture i koje su njene osnovne karakteristike?

D.P: Prema članu 17 stav 1 tačka 4, NSK učestvuje u izradi Strategije razvoja kulture Republike Srbije i daje ocenu izvršenja. Međutim, Savet je izabran skoro dve godine nakon usvajanja Zakona. Ministarstvo na čijem čelu je bio Predrag Marković načinilo je radnu verziju Strategije pre nego što je NSK konstituisan. Na tom materijalu radile su tri radne grupe u čijem sastavu su bili vrsni stručnjaci. Radna verzija Strategije ima 227 stranica i podeljena je na tri dela – savremeno stvaralaštvo, kulturno nasleđe i međunarodna saradnja. Pošto su na dokumentu radili mnogi ljudi u tri radne grupe, materijal nije bio terminološki i kompoziciono uređen i trebalo je pronaći stručnu osobu koja bi taj posao obavila. NSK je odmah po konstituisanju zatražio od Ministarstva da mu dostavi radnu verziju Strategije kako bi se, u skladu sa zakonskom obavezom, uključio u izradu tog dokumenta. Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva nije, međutim, želelo da prosledi Strategiju Savetu dok se ona nalazi u radnoj fazi. S druge strane, nije ni preduzimalo ništa kako bi materijal iz te faze izašao. NSK je redovno, tokom celog mandata ministra Predraga Markovića, tražio da mu se materijal dostavi u fazi u kojoj se nalazi, ali Ministarstvo nije promenilo stav, i NSK tokom prve godine svog postojanja nije mogao da se uključi u izradu Strategije. Po dolasku Bratislava Petkovića na čelo ministarstva i Miroslava Tasića na mesto državnog sekretara, NSK je ponovo pozvao Ministarstvo da, u saradnji sa njim, započne rad na Strategiji. Bratislav Petković i Miroslav Tasić su se odazvali na poziv Saveta i materijal koji su izradile tri radne grupe dostavljen nam je u decembru 2012. Pošto se upoznao s materijalom, NSK je izneo Ministarstvu svoje predloge i sugestije, međutim, ministar Petković je već u januaru doneo odluku da poveri pisanje skraćene verzije Strategije dr Zoranu Avramoviću, sadašnjem državnom sekretaru u Ministarstvu kulture i informisanja. Savetu je u januaru dostavljena nova verzija Strategije, koja nije sadržala elemente stare verzije, i NSK je na narednim sednicama razmatrao taj materijal i iznosio predloge i sugestije za unapređenje radnog teksta Strategije. Između ostalog, NSK je predlagao da se ne odbacuje stara verzija Strategije, već da se iskoriste oni njeni delovi koji su urađeni dobro i kvalitetno. Pored toga, NSK je pozvao Ministarstvo da se prilikom izrade Strategije pridržava odredbi iz člana 20. Zakona o kulturi. Član 20, naime, jasno propisuje da Strategija treba da sadrži: 1) analizu postojećeg stanja kulturne delatnosti i stvaralaštva u Srbiji; 2) osnovne postavke kulturnog razvoja; 3) strateške pravce i instrumente kulturnog razvoja; 4) plan realizacije; i 5) kriterijume, indikatore i postupke evaluacije.

U ovom trenutku se čeka da pristignu sugestije iz ustanova kulture. Naime, Ministarstvo i koordinator strategije, državni sekretar Zoran Avramović uputili su poziv ustanovama kulture da dostave svoje sugestije i predloge za Strategiju, a 1. jula 2013. Ministarstvo je, u okviru rada na Strategiji, organizovalo i tribinu na temu „Razvojne perspektive kulture u Srbiji“. Poziv da učestvuju na tribini bio je upućen direktorima republičkih i gradskih ustanova kulture i istaknutim stvaraocima, istraživačima i profesorima. Teme o kojima je bilo reči su: prioriteti u kulturi, interes pojedinca i opšti interes u kulturi, pravni okvir kulturnih delatnosti, kadrovi, finansiranje, uloga ustanova kulture u razvoju kulture, interresorna saradnja (obrazovanje, diplomatija, nauka, turizam, mediji), naše i strano u kulturi sa stanovišta razvojnih prioriteta.

Savet je na 13. redovnoj sednici, održanoj 5. decembra 2012, usvojio Prioritete delovanja u kulturi za period 2013–2017. Ti prioriteti su, u vidu predloga, dostavljeni Ministarstvu odmah po usvajanju, a NSK, u svom radu na izradi Strategije, od tada deluje u skladu s njima.

Savet je, sa svoje strane, dostavio Ministarstvu i koordinatoru Strategije i izveštaje o stanju u pojedinim oblastima i delatnostima kulture: u bibliotečko-informacionoj delatnosti, u oblasti zaštite kulturnog nasleđa, u oblasti kulturno-umetničkog amaterizma, u oblasti pozorišne umetnosti i u oblasti umetničke muzike. Na poziv Saveta, Odeljenje jezika i književnosti SANU uradilo je analizu stanja u oblasti srpskog jezika i napisalo preporuke o tome kako to stanje treba da se poboljša. Materijal koji je dobio od Odeljenja jezika i književnosti SANU Savet je, isto tako, dostavio Ministarstvu i koordinatoru Strategije Avramoviću.

Nakon što obradi prispeli materijal, Ministarstvo će, po svoj prilici, ponovo izneti Strategiju pred Savet.

Aktuelni tekst Strategije odlikuje izvesna uopštenost. On u ovoj fazi ne sadrži one elemente koje propisuje član 20 Zakona o kulturi. S druge strane, pošto ga je pisao jedan čovek, tekst je koncizniji i ima čvršću strukturu od prethodne verzije.

- Zašto se odustalo od prvobitnog nacrta Strategije razvoja kulture, koji je pripreman za vreme bivše vlade?

D.P: Ne bih mogao da govorim o razlozima zbog kojih je Ministarstvo odustalo od verzije koja je urađena za vreme mandata prethodne vlade. Izvesno je, međutim, da prva verzija Strategije ima vrlo dobre delove koji su mogli biti upotrebljeni u novoj. Prva verzija, takođe, u mnogo većoj meri nego nova sadrži elemente koje propisuje član 20 Zakona o kulturi. Prvu verziju radilo je 27 stručnjaka iz raznih oblasti, a novu verziju napisao je dr Zoran Avramović. Načelni stav Saveta je da Strategiju razvoja kulture u Republici Srbiji ne treba da radi jedan čovek. Na kraju krajeva, ako Strategija treba da sadrži sve ono što propisuje Zakon, između ostalog analizu stanja po oblastima, to nije ni moguće.

- Savet je više puta uputio nadležnima niz konkretnih zahteva koji se odnose na ključne probleme u kulturi, uključujući i finansiranje. Ovih dana ste podržali i slične zahteve reprezentativnih umetničkih udruženja. Koje je probleme najurgentnije potrebno rešiti i kako?

D.P: Izvesno je da bi pre svega trebalo povećati procenat izdvajanja sredstava iz budžeta. Od svih zemalja u okruženju Srbija izdvaja najmanje sredstava za kulturu. Dakle, problem je u odnosu političkih elita prema kulturi. U nepostojanju svesti o značaju kulture, o tome da bez kulture nema ni ekonomije, ni zdravstva, ni nauke, ni obrazovanja. Kultura je temelj na kojem počiva određeno društvo. Ali dok ne dođe do povećanja tog izdvajanja, trebalo bi preispitati kako se raspoređuju postojeća sredstva. Ideja o tome da je savremeno stvaralaštvo manje važno od kulturnog nasleđa duboko je pogrešna. Savremeno stvaralaštvo je ono što će sutra postati nasleđe. Ukoliko ne podstičemo savremeno stvaralaštvo, prekidamo proces koji posle, čak i ako odlučimo da to učinimo, nije moguće lako obnoviti. S druge strane, i nasleđe je ugroženo. Nećemo mnogo postići ukoliko iz reklamnih razloga izdvojimo sredstva samo za najvidljiije i naizgled najugroženije segmente baštine. Naravno da Narodni muzej ne sme da bude zatvoren deset godina. O tome je izlišno govoriti. Za to bi morala da se nađu sredstva, i odluka o tome morala bi da bude doneta kao strateški prioritet. Međutim, NSK je u više navrata skretao pažnju nadležnima i na druge, ne manje važne elemente nasleđa, koji zahtevaju urgentno reagovanje jer će u protivnom posledice biti nesagledive. Kao primer, navešću deo Zaključka o stanju srpske umetničke muzike, koji je Savet usvojio na petoj redovnoj sednici 11. januara 2012. U Srbiji, recimo, nikada nije napravljen spisak svih kompozitora i njihovih dela, a samim tim nije izvršeno ni mapiranje tih dela, to jest nije ustanovljeno i zapisano gde se ta dela nalaze. To znači da oko 90% srpske umetničke muzičke baštine nije dostupno za izvođenje, a to dalje znači da srpski građani (a o drugim zemljama da i ne govorimo) nemaju nikakvu predstavu o tome kakva je, u stvari, naša umetnička muzika, šta je u njoj izvrsno a šta ne. Da bi muzika u bilo kom obliku mogla da bude izvedena, ona mora da bude zapisana, tj. štampana kao notno izdanje. Ova aktivnost, muzičko izdavaštvo, nikada sistemski nije uspostavljena u Srbiji. Zato se srpska umetnička baština nalazi u potpunom rasulu. Čak ni partiture (note) najznačajnijih kompozitora, poput Petra Konjovića i Stevana Hristića, nisu sređene, pa je njihovo izvođenje nemoguće. Partiture mnogih kompozitora koji nisu živi izgubljene su ili propadaju u vlažnim podrumima kod nezainteresovanih naslednika. Umetnička muzika postoji tako što se izvodi na koncertima, u operi, snima se studijski, izdaje se na diskovima, emituje na televiziji i radiju. Može se reći da su svi pobrojani segmenti postojanja umetničke muzike u Srbiji u fazi gašenja ili su već ugašeni. Ovo se posebno odnosi na izvođenja dela muzičke baštine, kao i na savremeno muzičko stvaralaštvo. NSK redovno predlaže Ministarstvu kulture mere koje bi dovele do poboljšanja stanja u ovoj oblasti. Između ostalog, predloženo je osnivanje Srpskog muzičkog centra. Ova institucija treba da napravi bazu podataka sa imenima svih kompozitora i njihovih dela, kao i da prikupi i popiše informacije o tome gde se ta dela nalaze. Zatim treba da počne sa prikupljanjem i arhiviranjem svih dela, kao i sa njihovim prepisivanjem i štampanjem. Srpski muzički centar treba da, u saradnji sa Muzičkom produkcijom RTS-a i PGP-om, organizuje snimanja dela umetničke muzike, kako onih koja su deo muzičke baštine, tako i onih najnovijih. Savet je inače, uz Zaključak o stanju srpske umetničke muzike, koji sadrži analizu stanja i mere za njegovo poboljšanje, dostavio Ministarstvu i Elaborat o radu Srpskog muzičkog centra.

Ništa bolje stanje nije ni u pozorištu. U Zaključku o stanju u srpskom teatru, koji je Savet usvojio na šestoj redovnoj sednici 1. februara 2012. godine, između ostalog se ističe da sve intenzivnija komercijalizacija repertoara naših pozorišta, kao posledica snažnog pritiska da teatri budu izloženi zakonima tržišta, kao i sve manja briga svih nivoa države za materijalno stanje u ovdašnjim teatrima – od odsustva ulaganja u teatarsku infrastrukturu koja propada, a ne obnavlja se, preko radikalnog smanjenja budžeta namenjenog za produkciju novih predstava, do bednog materijalnog položaja zaposlenih u pozorištima – ugrožavaju elementarno funkcionisanje domaćih teatara. Uprkos postojanju novog Zakona o kulturi, koji nije u dovoljnoj meri uvažio specifičnosti načina na koji funkcionišu pozorišta, država još uvek nema precizno definisanu kulturnu politiku, a samim tim ni artikulisane mehanizme koji bi omogućili realizaciju državne strategije kako na planu kulture uopšte uzev, tako i u sferi pozorišne umetnosti. Sve manje novca se izdvaja za produkciju, a u okolnostima kada pozorišne uprave najčešće same moraju da rešavaju probleme dotrajale građevinske i tehničko-tehnološke infrastrukture pozorišta moraju da proizvode jeftine, komercijalno isplative predstave, s malim brojem učesnika, s najjednostavnijim dekorom i jeftinim kostimima. To guši umetnost, primorava autore repertoara i predstava da izbegavaju svaku vrstu rizika. U takvim okolnostima sve je manje pozorišta koja se usuđuju da na repertoar stave dela dramske klasike. NSK je u više navrata pozivao Ministarstvo kulture da inicira donošenje Zakona o pozorištu, koji bi omogućio preživljavanje pozorišne umetnosti u Srbiji i zaštitio pozorišne umetnike. Nažalost, predlozi NSK, i pored usmenih izjava o tome da će u najskorije vreme biti formirana Radna grupa za izradu nacrta Zakona o pozorištu, nisu dali opipljiviji rezultat. Upravo pre nekoliko dana, Savet je ponovo uputio Ministarstvu predlog da se osnuje Radna grupa i predložio njen sastav.

Vrlo je loše stanje u oblasti kulturno-umetničkog amaterizma, o čemu je Savet takođe doneo zaključak i uputio ga Ministarstvu. O kinematografiji, koja umalo nije ostala bez sredstava, mnogo se pisalo i govorilo u poslednje vreme, i pod pritiskom javnosti određena sredstva su nađena. Ali finansiranje kinematografije ne sme da zavisi od pritiska javnosti. Ono mora biti rešeno sistemski, i to tako da nikakva politička odluka ne može dovesti do obustave finansiranja.

Među Prioritetima delovanja u kulturi koje je NSK usvojio na svojoj 13. sednici nalazi se i Podrška očuvanju i razvoju srpskog jezika i govorne kulture, očuvanje jezika nacionalnih manjina. U Srbiji postoji izrazito negativan kontinuitet u zapostavljanju jezika i jezičke kulture. Srpska leksikografija nikad nije uživala ozbiljnu podršku države i bila je prepuštena entuzijazmu pojedinih stručnjaka, institucija i odgovornih izdavača. Porazna je činjenica da srpski jezik u ovom trenutku ima samo jedan jedini, uslovno rečeno, standardni rečnik – jednotomnik Matice srpske, koji je, uzgred, nastao na bazi šestotomnog rečnika objavljenog pre pedeset godina. Akademijin rečnik objavljuje se nedopustivo sporo, a pri sadašnjem stanju srpske leksikografije teško je pretpostaviti kada bi srpski jezik, kao jezik s vrlo složenom gramatičkom i prozodijskom strukturom, mogao dobiti svoj gramatički i akcenatski rečnik. Novi Pravopis Matice srpske u raskoraku je sa svim postojećim rečnicima, i zbog toga u ovom trenutku faktički ne postoji pravopisna norma. NSK je razmatrao stanje u oblasti srpskog jezika i zaključio da je to verovatno jedini jezik koji nema svoj rečnik na internetu, namenjen javnoj upotrebi. Pretpostavljam da niko ne dovodi u sumnju potrebu za tim da se rečnici – jednotomnik Matice srpske i Akademijin rečnik, kao izdanja koja se u potpunosti finansiraju iz državnih sredstava – nađu na internetu i da budu dostupni svim korisnicima srpskog jezika, ali i sve malobrojnijim strancima koji bi poželeli da izučavaju srpski jezik. Činjenica da se aktuelni pravopis ne nalazi na internetu može se shvatiti isključivo kao štetna anomalija, posledica državne neodgovornosti prema jezičkoj kulturi nosilaca srpskog jezika. Stoga je NSK izneo predlog da se ubrza izdavanje Akademijinog rečnika i da se nađu sredstva (koja su zanemarljivo mala) da se Pravopis i svi postojeći rečnici postave na internet i da postanu dostupni svima. Jasno je da bi ovakva mera umnogome doprinela širenju jezičke kulture, kojoj inače preti potpuno urušavanje zbog poraznog uticaja komercijalnih medija na nju.

Naveo sam samo neke segmente u kojima je neophodno hitno preduzeti mere kako bi se sprečilo njihovo dalje propadanje. Na sve ovo Savet redovno skreće pažnju nadležnih institucija. Pored ostalog, Savet je sačinio i analizu stanja u oblasti zaštite kulturnog nasleđa i predložio korake koji bi sačuvali ovu oblast. Uradio je izveštaj o stanju u bibliotečko-informacionoj delatnosti i, isto tako, ponudio predloge za poboljšanje i razvoj ove oblasti. Usvojio je Izveštaj o stanju u oblasti kulturno-umetničkog amaterizma i predložio mere za očuvanje ovog važnog segmenta kulture. Savet, u skladu sa svojom zakonskom obavezom, koja proističe iz člana 17 stav 1 tačka 1, 2 i 3, stalno analizira i daje mišljenje o stanju u kulturi u Srbiji, daje sugestije u kreiranju kulturne politike i daje predloge za razvoj i unapređenje kulturnih delatnosti. Ovde sam naveo samo neke od inicijativa koje je NSK pokrenuo.

- Najavljene su izmene i dopune Zakona o kulturi. Na šta se one odnose i kada se mogu očekivati?

D.P: Na osnovu odluke koju je doneo na 14. redovnoj sednici, 9. januara 2013. godine, NSK je, zbog poteškoća koje prate primenu Zakona o kulturi, pozvao Ministarstvo kulture i informisanja da započne rad na Izmenama i dopunama Zakona o kulturi i predložio da se za tu svrhu formira Radna grupa u čijem sastavu bi bili članovi Saveta, pravnici iz Ministarstva i stručnjaci koje bi odredio ministar kulture. Radna grupa je formirana u februaru i počela je da radi u martu. Na sastancima radne grupe razmatraju se svi članovi Zakona o kulturi, a posebna pažnja posvećuje se onim odredbama koje su se u praksi pokazale kao problematične, teško primenjive ili potpuno neprimenjive. Radna grupa se temeljito bavila članom 8, u kojem je data klasifikacija oblasti kulture i kulturnih delatnosti. Zbog toga što je ova podela urađena loše, u praksi nastaju nepremostive teškoće (o tome sam već govorio u odgovoru na prvo pitanje). Više sastanaka Radne grupe bilo je posvećeno članu 14, koji govori o priznanju za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, popularno nazvanom – nacionalna penzija. Mišljenja o priznanju za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi se razlikuju, međutim, pošto nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi još nije gotov, u ovom trenutku nije moguće govoriti o tome kako će izgledati član 14. NSK smatra da priznanje treba da ostane u vidu doživotnog mesečnog novčanog primanja, ali i da je neophodno propisati mere koje će sprečiti dalju inflaciju i devalvaciju priznanja. Savet je konstatovao da su neadekvatne odluke pojedinih komisija i politički pritisci da se priznanje dodeli licima koja ne zadovoljavaju uslove iz Uredbe o bližim uslovima i načinu dodele priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, odnosno kulturi nacionalnih manjina doveli do narušavanja ugleda priznanja. Savet, međutim, smatra da to nije razlog da se ukida cela institucija priznanja, već da se revidiraju uslovi za njegovu dodelu i da se buduće komisije za utvrđivanje predloga za dodelu priznanja umetnicima, odnosno stručnjacima u kulturi za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, odnosno kulturi nacionalnih manjina obavežu na doslednu primenu Uredbe. Savet smatra da bi članove te komisije ubuduće trebalo imenovati iz reda nosilaca priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi. Takva mera bi znatno povećala kredibilitet Komisije i njenih odluka i u isto vreme smanjila mogućnost za političke i sve druge pritiske na njene članove. Teško je reći kada bi se moglo očekivati da se rad na Nacrtu zakona o izmenama i dopunama zakona završi – reč je o obimnom i odgovornom poslu. Ministarstvo je pozvalo i ustanove kulture i reprezentativna udruženja, ali i sopstvene službe da pošalju radnoj grupi svoje primedbe i sugestije i da navedu teškoće s kojima se susreću prilikom primene Zakona o kulturi u praksi. Radna grupa razmatra sve prispele predloge i uobličava radni tekst nacrta. Početna ideja je bila da se ceo posao završi za tri meseca, ali pokazalo se da rad na izmenama i dopunama teče sporije i da ima više uočenih problema nego što se to pretpostavljalo u početku. Stoga je malo verovatno da bi se Nacrt mogao očekivati pre kraja godine. Kada bude uobličen, Nacrt će biti iznet na javnu raspravu.

- Na osnovu iskustva rada Saveta u vreme bivše, a i sadašnje vlade, da li uopšte postoji politička volja da se reši teško stanje u kulturi?

D.P: Postoji politička volja da se reši teško stanje u kulturi, ali ona nije dovoljna. Ona je sporadična i nedosledna. Zapravo bi se pre moglo govoriti o apstraktnoj želji da se reši teško stanje u kulturi, želji koja ne obavezuje. Kultura se nalazi na margini interesovanja političkih elita. U poslednje vreme, ponajviše zbog pritiska javnosti, političari u svojim izjavama pokazuju izvesno interesovanje za kulturu. U rebalansu budžeta jedino su kulturi i nauci povećana sredstva. Istina, kultura je dobila mnogo manje nego nauka, i iznos o kojem je reč ne može bitno promeniti stanje stvari. Ali, kao simbolički gest koji ukazuje na izvesnu promenu u pogledima političara na kulturu, ta činjenica ima izvestan značaj. Ipak, zasad moramo biti oprezni prema izjavama političara o važnosti kulture. Prvi ozbiljniji znak postojanja volje morao bi biti povećani procenat izdvajanja za kulturu. Činjenica da Crna Gora izdvaja 2,4 procenta, a Srbija 0,6 morao bi postideti svakog učesnika u vlasti, ali i svakog građanina Srbije.

- Iako je zadatak Nacionalnog saveta za kulturu da analizira i daje mišljenje o stanju u kulturi, kao i sugestije za kreiranje kulturne politike, stiče se utisak u javnosti da vaše mišljenje nije uvaženo na način na koji se uvažavaju slična tela u drugim oblastima. Da li vidite u tome i svoju odgovornost i šta bi se u radu Saveta eventualno moglo promeniti kako bi bio vidljiviji i relevantniji u javnosti?

D.P: U javnosti postoji predrasuda o tome da Nacionalni savet ima mogućnost i poluge da utiče na izvršnu vlast i da bi zbog toga morao da bude aktivniji i agresivniji u svom nastojanju da odbrani interese kulture, kulturnih poslenika i, uopšte, svih subjekata u kulturi. Nažalost, Zakon je bio vrlo škrt kad je propisivao nadležnosti Nacionalnog saveta za kulturu. Savet zaista analizira i daje mišljenje o stanju u kulturi i daje sugestije u kreiranju kulturne politike i daje predloge za unapređenje kulturnih delatnosti, i vrlo često ukazuje na pojave koje zahtevaju hitnu pažnju, ali izvršna vlast nema zakonsku obavezu čak ni da razmotri sugestije i predloge Saveta, a pogotovo ne da ih primeni u praksi. To da li će neki predlog Saveta biti uvažen, zavisi isključivo od stava ministra kulture i njegovih saradnika. Nacionalni savet, kao stručno savetodavno telo koje obezbeđuje stalnu stručnu podršku u očuvanju, razvoju i širenju kulture, uvek postupa na isti način. Kada zaključi da je na neku pojavu neophodno obratiti pažnju ili da je u ovoj ili onoj oblasti neophodna hitna intervencija izvršne vlasti, on donosi zaključak ili odluku o tome i upućuje tu odluku ili taj zaključak Ministarstvu kulture. Ukoliko reakcija Ministarstva izostane, Savet izdaje saopštenje i pokušava da animira javnost i da na taj način, u izvesnom smislu u saradnji sa kulturnom, ali i širom javnošću, izvrši posredan pritisak na izvršnu vlast kako bi se ona pozabavila gorućim problemom na koji joj je Savet pre toga skrenuo pažnju institucionalnim putem. Kao stručno savetodavno telo koje obezbeđuje stalnu stručnu podršku u očuvanju, razvoju i širenju kulture, Savet se redovno obraća ne samo Ministarstvu kulture i informisanja, kao svom neposrednom saradniku, već i Vladi Srbije, Narodnoj skupštini i Ministarstvu finansija i privrede, dakle svakome za koga proceni da bi mogao pomoći u rešavanju aktuelnog problema. Savet, dakle, čini sve što je u njegovoj moći kako bi omogućio nesmetano funkcionisanje celokupnog korpusa kulture u Srbiji. Savet, inače, redovno šalje medijima saopštenja sa svojih sednica i, uopšte, sve informacije o svom radu. Moramo, međutim, istaći da mediji, uopšte uzev, ako izuzmemo nekoliko štampanih i elektronskih glasila, ne pokazuju veliko interesovanje za rad Saveta i prenose njegova saopštenja samo onda ako im se čini da je tema dovoljno intrigantna i provokativna. Drugim rečima, ključ za veću vidljivost Saveta mogao bi se naći u izvesnoj povećanoj kritičnosti prema vlasti, ali Savet nema za cilj kritiku radi kritike. Kada ukazuje na određeni problem, Savet to ne čini u kritičkom ključu, već u neutralnoj formi, primerenoj njegovoj reputaciji i njegovom autoritetu, ali i njegovim zakonskim ovlašćenjima. Naravno, ukoliko proceni da za to ima prostora i osnova, Savet ne preza od kritike bilo kog činioca vlasti i od ukazivanja na njegove konkretne propuste.

Razgovarala: Vesna Milosavljević

Video
18. Bijnale umetnosti Pancevo
21.06.2018 | 15:33

VOĐENJE: 18. Bijenale umetnosti u Pančevu - Prostorni agens

Vođenje kroz 18. Bijenale umetnosti u Pančevu “Prostorni agens”, održano od 26. maja do 17.