Delikatnost neprocenjivog neuspeha
Izložba “Premalo i prekasno - Hej Sizife, znamo li se?”, koju kuriraju polaznice programa Šta kustosiranje može/treba da bude, biće održana 30. novembra u Beogradu, a zamisljena je kao efemeran događaj koji tokom večeri menja strukturu, a bavi se određenim aspektima uslova rada, očekivanjima i slutnjama, pritiskom za novom produkcijom.
U saradnji sa umetnicima, kustoskinje Kirila Cvetkovska, Ivana Čavić, Ruri Kawanami, Jovana Vasić, Karen Vestergaard, Sonja Vrkatić i Vera Zalutskaya, razvile su projekat koji je najavljen kao “veče umetnosti i rasterećenosti”, tokom kojeg bi se iskusila delikatna priroda neprocenjivog neuspeha.
Umetnici koji učestvuju u projektu su: Mia Ćuk, Alen Floričić, Nina Galić, Siniša Ilić, Aleksandra Kovačević, Marija Marković i Marko Tirnanić.
Prema navodima kustoskinja, u umetničkom svetu punom nesuvisliog umrežavanja, klišea i strategija, u društvu koje profitira od straha, beznađa i nesigurnosti, oni koji su laka srca mogu se samo igrati.
“Ova ‘igra’ je razvijena u prostoru u kojem je iskrenost dobrodošla, sumnja dozvoljena, a nemir deo rutine. Kockanjem probijajući naš put (bukvalno i metaforički) zajedno sa sedmoro umetnika, našim kolegama na ovom poduhvatu, gradili smo sigurno, ali nažalost samo prolazno mesto, gde se naše neizvesnosti mogu slobodno razmenjivati. Možda, dok skrenemo pogled na kratko i spustimo gard, naši svetovi će se raspasti, i izgubićemo sve što smo uložili. Ili, se možda baš ništa neće promeniti, a mi ćemo dobiti ono što smo tražili”, navele su kustoskinje povodom događaja-izložbe koji počinje u 19 sati u Ulici cara Nikolaja II 52.
Mia Ćuk je umetnica iz Srbije koja živi i radi u Novom Sadu, a interesovanje za materijalnost “fotografskog” navelo ju je da se kroz svoj rad bavi gestikulacijom slike. Fokusiranje na nestajanje više nego na kreiranje, često rezultira različitim alternativnim tehnikama dokumentacije.
Umetnik Alen Floričić iz Hrvatske bavi se urbanom instalacijom i eksperimentalnim videom koje često čine kratki lupovi, koji tematizuju čudnovatost ljudskog tela.
Umetnica Nina Galić iz Kraljeva, koja živi i radi u Beogradu, kroz umetničku praksu analizira mogućnost unapređenja ljudskog ponašanja uz pomoć objekata, pripisujući svojim skulpturama ulogu potencijalnog instrumenta u izgradnji “nove realnosti”.
Beogradski vizuelni umetnik Siniša Ilić, poznat po radu u polju crteža, slike, instalacije, videa i izvođačkih umetnosti, bavi se proučavanjem različitih društvenih pojava i mehanizmima, istražujući oblike rada, socijalnih tenzija i nasilja.
Aleksandra Kovačević, koja žvi i radi u Beogradu, stvara u polju dominantne internet pop kulture i umetnosti, videa, instalacije i performansa. Njen rad ispituje probleme poput funkcionalnosti i određenosti značenja, rodnih konstrukcija, uticaja internet kulture i jezika u relaciji sa društvenim problemima.
Marija Marković je umetnica iz Srbije koja živi i radi u Njujorku, a u polju videa i instalacije istražuje određena pitanja isključivosti, čekanja ili zatočenja, vezanih za odnos socijalizma i kapitalizma.
Marko Tirnanić, takođe umetnik iz Srbije koji živi i radi u Njujorku, istražuje društveno osetljive pozicije, poput kontrole, poniženja i samouverenja u svojim eksperimentalnim video radovima, instalacijama i intervencijama u javnom prostoru.
Kurs Šta kustosiranje može/treba da bude? (WCSCD) dugoročni je projekat koji je inicirala Biljana Ćirić u saradnji sa Supervizuelnom, a gostujući predavači, kustosi i kulturni radnici bili su pozvani da tokom tromesečnog programa održe mentorske sesije u vezi sa specifičnim aspektima kuriranja, nudeći učesnicima da individualno i kolektivno razmotre različite institucionalne aspektime koji obično uobličavaju kustoske poduhvate. Krajnju fazu programa predstavljaju dva projekta koja odražavaju istraživanje učesnica – kustoskinja i interakciju unutar lokalnog konteksta.
Tromesečni program WCSCD uključivao je različite institucionalne posete, posete studijima i ateljeima, sesije sa mentorima, studijska putovanja i ostale neformalne sastanke i razmene koje su oblikovale finalni projekat “Premalo i prekasno”.
Drugi projekat koji organizuju kustosi programa WCSCD najavljen je za mart 2019. godine.
Gostujući predavači bili su Dorotea von Hantelman (teoretičar, kustos, istraživač i profesor na Bard koledžu u Berlinu); Antariksa (istraživač i jedan od osnivača KUNCI Cultural Studies Center u Jogdžakarti); Tara Mekdauel (profesor i direktor programa kustoskih praksi na Univerzitetu Monaš u Melburnu); Marija Lind (kustos, pisac i pedagog, direktor Tenstakonsthall u Stokholmu, profesor na Akademiji umetnosti u Oslu); Met Peker (kustos i teoretičar, direktor EVA International – Bijenale savremene umetnosti u Irskoj); Hou Hanru (kustos i umetnički kritičar, umetnički direktor MAXXI muzeja u Rimu); Ivet Ćurlin iz kustoskog kolektiva WHW iz Zagreba (What, How & for Whom), Elena Filipović (kustos i direktor Kunsthalle Basel); kao i domaći mentori Mia David, Ana Bogdanović, Siniša Ilić, Branislav Dimitrijević i kustoski tim Galerije Matice srpske.
(SEEcult.org)
