• Search form

26.12.2012 | 11:26

Da li drogirani psići idu u raj?

Da li drogirani psići idu u raj?

CRITICIZE THIS! Dogs and Drugs, scenski tekst Jelena Bogavac, Ferenc Peter, Zoltan Puškaš; reditelj Andraš Urban, produkcija pozorišta "Kosztolányi Dezső"

Piše: Luka Kurjački

Većina „društveno angažovanih” predstava svog gledaoca ostavlja potištenim, zgađenim ili, u najboljem slučaju, zamišljenim. Po završetku predstave Dogs and Drugs, preovlađujuće osećanje je euforija i oslobođenje od svih društvenih stega koje uzrokuju ili pospešuju probleme tretirane u predstavi. Dominatna nije refleksija nad tim problemima, već njihovo proživljavanje zajedno sa akterima na sceni. Dogs and Drugs je društveno angažovana predstava u svakom smislu te reči, ali ona nije esej o društevim problemima posmatranim sa strane, sa zaključkom i porukom serviranom gledaocima, nije ni „doku-drama” niti „ispovedna” predstava čija je najveća snaga u istinitosti, već dramski oblikovana stvarnost, koja nam se predstavlja koristeći maksimalno sva pozorišna sredstva - režiju, glumu, muziku. Snaga njenog delovanja leži u izuzetnom angažmanu autora (pre svega glumaca) i njihovom udubljivanju u tematiku kojom se bave.

Projekat Dogs and Drugs sastojao se od dve glavne faze. U prvoj je šestoro glumaca subotičkog pozorišta "Kosztolányi Dezső" (Marta Bereš, Imre-Elek Mikeš, Arpad Mesaroš, Gabor Mesaroš, Kinga Mezei i Zoltan Pletl) radilo sa troje reditelja na tri, uslovno rečeno, različite teme: sa Jelenom Bogavac (nasilje, pogotovo porodično), Ferencom Peterom (narkomanija) i Zoltanom Puškašem (seksualnost koju građansko društvo smatra devijantnom, naročito homoseksualnost). U drugoj fazi, glumci su radili sa rediteljem, upravnikom i „vođom trupe” pozorišta "Kosztolányi Dezső", Andrašom Urbanom, koji je, uz pomoć dramatuga Kornelije Đoli, prvo rastavio materijal na kome su glumci radili, a zatim ga ponovo sastavio u nelinearni kolaž, u dinamični mozaik halucinogenih slika u kome se sve tri teme prepliću i spajaju.

Glumci su koristili životna i profesionalna iskustva reditelja-saradnika kao „material za obradu”, od koga je nastao i konačni scenski tekst. Scenografiju, kostim i svetlo potpisuje autorski tim predstave Dogs and Drugs. Dakle, do osnovnih elemenata predstave došlo se zajednički, tokom dugotrajnog procesa proba. Sama scena je vrlo jednostavna i pogodna za transformaciju. Ona predstavlja šta god da je potrebno, bilo “realnu stvarnost”, bilo ono što je u glavama likova. Najćešće je to porodična soba, kao stalan podsetnik na izvorište i pozornicu većine naših problema, ali može biti i poprište drugih bitaka, kao što je ulica ili učionica; ili zamišljen prostor u kome se od svega toga može pobeći - balska dvorana, psihodelični trip obavijen dimom i opijajućim isparenjima... Glumci menjaju slike unoseći sami rekvizitu, kao što je to radijator koji se kao stalni motiv pojavljuje kroz celu predstavu. Na početku se dete, čija majka mora da radi, doslovno vezuje za njega. Zatim on stvara asocijaciju na policijsku praksu čuvanja „nemirnih”, a policija je posledica sa kojom mnogi akteri predstave Dogs and Drugs moraju da se suoče. I, konačno, u poslednjoj slici svi glumci pevaju karaoke vezani za ogromni radijator (velik kao iz subjektivne vizure deteta), koji sada postaje simbol svega sputavajućeg, što u društvu, što u nama samima. Kostim se menja vrlo tečno i brzo, bez zaustavljanja scene, kao kada sjajni Zoltan Pletl recituje nežnu pesmu čuvenog mađarskog pesnika Atile Jožefa, našminkan, pod perikom, i u ogromnoj balskoj haljini, da bi u sledećem trenutku „odbacio te prnje” ispod kojih je šuškava trenerka, prezimajući ulogu navijača koji se „bori” protiv „bele kuge”. Ne treba posebno napominjati da je ovo značenjski efektno koliko i dinamično. Ništa manje značajna je sjajna upotreba svetla, koje u trenutku pretvara građanski stan u noćni klub, ili binu za estradnu političku propagandu. Dvojica političara drže govor o tome kako narkomane ne treba lečiti, već društvo od te „gamadi” treba potpuno očistiti, dok stoje za govornicom bez pantalona i igraju u transu uz upbeat tehno. Kao što imamo priluku da vidimo šta ovi „društveni radenici” nose ili ne nose ispod govornice, tako i njihova lažna zabrinutost, umotana u čuvanje tradicionalnih vrednosti i ‘think of the children’ parole, postaje – ogoljena.

Dogs and Drugs teče u vrlo dinamičnom ritmu. Scene se brzo smenjuju, poput savremene filmske montaže „kratkih rezova”, a na sledeću se prelazi na vrhuncu dramatičnosti prethodne. Teško je dovoljno istaći ulogu koju u ovome imaju ton i muzika, koje potpisuje Atila Antal. Zvuci elektro-roka, osim što direktno „upumpavaju” dinamičnost, takođe gotovo hipnotišu gledaoca, uvodeći ga u svet narkomanskih halucinacija, ili u atmosferu noćnog kluba, efektno kombinujući večerenji izlazak sa posetom pozorištu. Jer, Dogs and Drugs je, što može zvučati paradoksalno u odnosu na tematiku (mada ne bi trebalo da bude), izuzetno zabavna predstava. Komedija je veliki deo čara ove predstave, i glavni razlog što se ne zapada u didaktiku. Komični efekat se uglavnom izaziva groteskom i vrlo prisutnim telesnim, ‘slepstik’ humorom, najbolje oličenim u slici u kojoj dvoje supružnika (Arpad Mesaroš i Marta Bereš) poput likova iz video-igri „ubijaju Boga” jedno u drugome.

Najjači efekat stvara veoma telesno i psihički angažovana gluma uigranog "Kosztolányi Dezső" ansambla, sa novim-starim članovima Kingom Mezei i Zoltanom Pletlom. Često je isticana telesnost njihove glume, ali je ona u Dogs and Drugs dovedena gotovo do savršenstva. Međutim, ovde je do izražaja došla i psihički zahtevna gluma kojom su vrlo uverljivo izneli najraznovrsnije likove iz naše svakodnevice. Ne treba izdvajati nikog posebno: iako ne treba ni generalizovati, predstavom Dogs and Drugs glumački ansambl "Kosztolányi"-a se potvrdio kao najuigraniji i najuzbudljivi na prostoru Srbije, a možda i šire.

Iako su teme porodičnog nasilja, narkomanije i homoseksualnosti toliko eksploatisane, što u politici, što u umetnosti, te su već postale „otrcane”, u predstavi Dogs and Drugs one su obrađane na sasvim ličan način, omogućivši nam da zavirimo u domove u kojima su ovi problemi svakodnevica. Čini se da je od svih pozorišnih elemenata Andrašu Urbanu najvažnija katarza. To smo već mogli da osetimo u Sardiniji ili Turbo Paradiso-u, a ovde ona ima dvojaku terapeutsku ulogu. Glumcima je data sloboda da u završnoj sceni, vezani za radijator, otpevaju karaoke po svom nahođenju, da se „otkače” kao da su sami u svojoj sobi, i time se oslobode od svega negativnog nagomilanog tokom izvođenja. Dogs and Drugs je predstava koja nas tera da progutamo pilulu i popijemo šamar, ali nam na kraju dozvoljava da se, zajedno sa glumcima, barem na trenutak pročistimo od sve-prožimajuće gnusobe koja nas okružuje.

*Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! koji organizuju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SEEcult.org i Beton iz Srbije, te Plima iz Crne Gore. Projekat se realizuje u sklopu programa "Kultura 2007-2013" Evropske komisije. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Evropske unije.

Video
08.08.2018 | 23:49

VOĐENJE: Nagrada Mangelos 2018.

Vođenje kroz izložbu finalista nagrade “Dimitrije Bašičević Mangelos” za 2018. godinu, održanu u Galeriji Remont u Beogradu od 2. do 20. jula 2018.