Švajcarski reditelj Daniel Finci Paska (Daniele Finzi Pasca) prebacio je Čehova na jezik cirkuskog teatra - pozorište Sunil iz Lozane premijerno je izvelo poetsku predstavu “Donka” specijalno za jubilej Čehova, a zasnovana je na njegovim likovima, replikama, odlomcima iz zapisa, delovima iz biografije i apokrifima o piščevom životu.

Stanislavski se sećao kako je Čehov, oduševljen prefinjenim talentom starog glumca Hudožestvenog teatra Aleksandra Artema, obećao da će sigurno za njega napisati posebnu ulogu starog ribara koji sedi blizu kabine za kupanje i zamišljenom udicom sa zamišljenim crvom lovi zamišljenu ribu.

Švajcarski režiser i klovn iz italijanskog kantona, Daniel Finci Paska, koga je Festival Čehova pozvao da postavi jednu njegovu dramu, odlučio je da ispuni želju velikog ruskog pisca tako što će u svojoj predstavi oživeti starog ribara koji će na specijalnoj udici pecati ribe-uspomene, ribe-maštu, ribe-snove.

Prema navodima ruske kritike, jedno od najmaštovitijih rešenja tog snoviđenja je scena ribolova, kada osam glumaca, koji stoje u redu, opisuju plivanje udica u polukrugu s razvijenim vrpcama.

Predstava počinje uspostavljanjem neke vrste rodbinskih odnosa sa dalekim Čehovom, dalekim ruskim teatrom. I zato glumci sa scene kazuju: “U Lozani je jedan ruski grof uredio posed na kojem je izgradio pozorište u koje je bilo specijalno dovedeno stotini ruskih glumaca, a kada su imanje razorili 50-ih godina 20. veka, na tom mestu su sagradii školu u kojoj smo mi učili”. Ili: “Moja babuška iz trećeg kolena rodila se istog onog dana u kojem su se kritičari obrušili na premijeru nove Čehovljeve drame ‘Tri sestre’”.

Biografski podaci o Čehovljevom životu istrgnuti su iz enciklopedija kao “Čehov je bio ordinirajući doktor”, a dopunjeni su apokrifima: “Maleni Čehov je jednom prikačio bradu i stavio crne očeve naočare kako bi ga primili u pozorište”.
 
Glumci su prelazili sa francuskog na italijanski i sami sebe prevodili na ruski. Kao i obično u predstavama Sunil teatra, svaki glumac-artista specijalizovao se za pojednine veštine: akrobatiku, žongliranje, vazdušnu gimnastiku, klovnovski šou...

U “Donki” se često igraju prostorom služeći se tehnikom teatra senki. Senkovite figure čas kruže na ogromnom obruču, čas se voze na točkovima, čas se “pretvaraju” u more plešući na petama, probijajući liniju horizonta.

Međutim, najuzbudljiviji momenti predstave su prodori čistog cirkusa. Jedna od najuzbudljivijih scena je kada se tri zamišljene devojke na ljuljaškama vinu visoko iznad gledališta i pritom izvode akrobatske vratolomije da ti srce stane, čas vise čizmicama na konjićima, da bi odmah zatim “zasele” na konopcu u vazduhu.

Ne manje uzbudljiva je scena kada “doktor Čehov” precizno “raspliće” pacijentkinju koju su mu doveli da bi je ponovo savio u klupko.

U cirkusu pojedni artisti posebno neguju veštinu “uvezivanja” tela u najčudesnije čvorove.

Poezija Čehova u Sunil teatru “recituje” se igrom slobodnog i radosnog tela artista, ispunjavajući želju njegovim junacima koji su celog života čeznuli da dobiju sposobnost da polete.
 
Dok je Paska u predstavi “Kiša” izazvao na pozornici pravu provalu oblaka, a u “Magli” su pozornicom kružili oblaci dima u koji je postepeno tonulo i celo gledalište, u “Donki” se pojavio ogroman ledeni luster (poklon ‘Hamletu’ Eimuntasa Nekrošiusa, koji je na ovoj sceni izveden prošle jeseni), oko kojeg lete snežne žene, sa kojih se polako obrušavaju komadi kristala i sa treskom padaju po podu pozornice.

Reditelj ovako objašnjava scensku poetiku: “Moj teatar se sastoji od slika koje se u slojevima naslanjaju jedna na drugu, ali se uvek ne postrojavaju u pravoj liniji”.

U predstavama Paske sadržani su veoma zahtevni asocijativni slojevi da preti opasnost da se celina rastoči na fragmente i tako oslabi lirska ili ironična intonacija koja ih drži na okupu. Što se bliži kraj predstave, reditelj iznenadno menja “ničim izazvani” humoristički manir patetičnim slikama o piščevoj bolesti i smrti. Bolnički kreveti stalno more ljudska tela, dok se čuje negativna muzika i preovlađuje patos koji se uopšte ne poklapa sa samim čehovskim duhom koji je smrt dočeako nepatetično sa oproštajnim bokalom šampanjaca i tužnom lekarskom konstatacijom: “Ich sterb”!

Ruska pozorišna kritika zaključuje u recenzijama da skromni ribolov, kakav je pokazao Paska u ovoj predstavi, nije mogao uvek upecati soma ili pastrmku, a ponekad se na udici “Donke” kačilo i vodeno bilje i šablonski likovi, koji su preplavili inscenacije “po motivima” Čehova.

Rusija je u januaru svečano proslavila 150 godina od rođenja velikog dramskog pisca i pripovedača svetskog značaja Antona Pavloviča Čehova (1860-1904), a po mnogima je obeležavanje njegovog jubileja prevazišlo sve dosadašnje proslave priređene u čast ruskih književnih velikana.

Branko Rakočević