Ovih dana navršilo se 70 godina od kada je Mihail Afanasievič Bulgakov (1891-1940) završio svoj poslednji roman “Majstor i Margarita” koji je pisao 12 godina, a štampan je 25 godina posle poščeve smrti, i to zahvaljujući njegovoj supruzi Jeleni Sergejevnoj Bulgakov koja je dragoceni rukopis čuvala četvrt veka i uspela da ga sačuva na radost čitalaca i na sreću istorije književnosti.

Obistinila se misao iz romana da “rukopisi ne gore”, kad je roman “Majstor i Margarita” gotovo zaboravljenog Bulgakova, u skraćenoj verziji i cenzurisan, objavljen u književnom časopisu “Moskva” krajem 1966. i početkom 1967.

U piščevoj arhivi sačuvano je osam verzija rukopisa, a prvu je uništio sam Bulgakov, aktuelizovan ovih dana i filmom “Morfijum” Alekseja Balabanova, kojim je otvoren 38. FEST u Beogradu.

Prema anketi sprovedenoj prošlog leta među 3.000 ljubtelja književnosti u raznim regionima Rusije, ogromna većina čitalaca izabrala je roman “Majstor i Margarita” za najbolje ostvarenje ruske književnosti koje je daleko iza sebe ostavilo i Tolstojev “Rat i mir” i sve romane Dostojevskog.

Potpuna verzija romana “Majstor i Margarita” štampana je 1969. godine u Frankfurtu na Majni, a u piščevoj otadžabini četiri godine kasnije.

Margarita, Majstor i Voland pojavili su se sa svojom svitom već u drugoj varijanti romana, a 1937. autor je na naslovnoj strani napisao konačan naziv romana, iako je bio daleko i od pomisli da će baš pod tim nazivom ući u istoriju književnosti. Svu “nečist” Bulgakov je sakupio i naselio u zgradu sa numerom 50. na Velikoj Sadovoj u sopstvenom stanu sa brojem 10. To je realna piščeva nastamba u kojoj je proživeo pune tri godine, od 1921. do 1924. Reč je o raskošnom zdanju koje je 1903. sagradio duvanski magnat Pitit namenjenom za izdavanje. Prvi stanari su pripadali prestoničkoj inteligenciji, a zatim ga je zaposela jedna od prvih radničkih kolonija. U to vreme se i Bulgakov uselio, o čemu je ostala njegova zabeleška u kojoj je opisao svoju prvu moskovsku adresu: “Na Velikoj Sadovoj nalazi se Dom narodnog zdravlja i veselja. U njemu živi naš brat - organizovani proletarijat. I ja sam se nekako ušunjao, kao kakav, izvinite na izrazu, uljez”.

U sovjetsko vreme čitanje romana “Majstor i Margarita” bio je znak slobodumlja i svojevrsni dug svakog intelektualca koji je saosećao sa disidentima.

Kako zapaža Marieta Omarovna Čudakova, koja važi za najboljeg poznavaoca Bulgakovljevog dela, interesovanje čitalaca za taj roman znatno se izmenilo od vremena njegovog prvog publikovanja.

Časopis “Moskva”, u kojem je objavljen, prelazio je iz ruke u ruku, svi su se grabili da pročitaju to “književno čudo”. Već od prvih stranica, čitaoci su fizički osećali letnje moskovske žege koje su dopirale iz romana “kada se činilo da se ni disati nije moglo, kad je sunce užarilo Moskvu, a u suvoj nekoj magli valjala se nekud Sadovska okretnica”.

Na najrazličitije slojeve sovjetskog društva delovala je, prosto nije mogla da ne deluje, ta autorska sloboda, kojom je sasvim neobično za to vreme, već na prvim stranicama bio ismejan, bez ikakvog umekšavanja i ograda, ateizam kao prinudni državni svetonazor. Ponovo su ljudi različitih pogleda na svet osetili prisustvo jevanđeljske istorije. “Nije bila potrebna nikakva tačka gledišta. Prosto je Jevanđelje postojalo i ništa više”, opisiuje Marieta Čudakova prva reagovanja čitalaca na pojavu “Majstora i Margerite”.

Prema njenim rečima, nije bio mali broj ljudi koji su u to vreme bili udaljeni od hrišćanstva, a tako reći su zadrhtali pred tom slikom i okrenuli se veri. Išlo se tako daleko da je nemalom broju čitalaca taj roman zamenio Jevanđelje, pa su dokaze o dobru i zlu crpeli iz “Majstora i Margarite”. Ta knjiga je odmah postala “Jevanđelje za siromašne”.

Nisu bila retka tumačenja da se Bulgakov u svom romanu suprostavio Tolstojevom “neprotivljenju zlu nasiljem”. Ta ideja se kod Bulgaova pojavila još u jednoj od njegovih najranijih pripovedaka “Čičikov po drugi put među Rusima”, a prisutna je i u “Beloj gardi”. Na to je uticalo i njegovo iskustvo lekara - kao hirurg je bio angažovan u vojnim bolnicama u Prvom svetskom i građanskom ratu.

Najveći ruski pisac sovjetske epohe

Književni kritičari i teoretičari su odavno utvrdili da je najveći ruski pisac sovjetske epohe svoj roman o sudbini čoveka u totalitarnom društvu po liniji dobra i zla vezao za devet dela svetske literature, od kojih je na prvom mestu “Novi zavet”, a zatim slede iz religiozne lektire “Hristov život” Farera, “Kritika Hristovog života” Davida Štrausa, “Judejski prokurator” Anatola Fransa, pa “Istorija odnosa čoveka i đavola” Andreja Orlova. Od velikih svetskih pisaca u čijim se delima ukrštaju osovine dobra i zla, Bulgakov se prilikom rada na “Majstoru i Margariti” nadahnjivao Puškinom (Kapetanova kći), Gogoljem (Mrtve duše), Geteovim “Faustom” i Danteovom “Božanstvenom komedijom”.

Njegov roman-paradigma sastavljen je iz više slojeva tako da se jasno ocrtavaju pshiloška, sociološka i fantastična ravan, a istovremeno je to i lljubavni roman parabola. Tematsku osnovu čini priča o Majstoru, piscu koji je napsiao roman o Pontiju Pilatu i suđenju Isusu Hristu. Kritika ga je ocenila bezvrednim i štetnim još pre samog objavljivanja. Radnja počinje dolaskom Volanda, satane, da organizuje godišnji bal demona u Moskvi.

Staljin se premorio od pohvala

Kompozicija “Maestra i Margarete”, strukturisanog kao roman u romanu, zasniva se na paralelizmu dveju osnovnih fabularnih linija - jedne koja prati događaje u Judeji 30-ih godina nove ere i druga, koja oslikava zbivanja u Moskvi 30-ih godina 20. veka. Teško ga je klasifikovati, jer je i parabola, i satira, ali ništa manje i roman ideje, moderne fantastike, a moglo bi se reći da sadrži dosta elemanta romana demonizma, odnosno satanizma.

Danas je svima poznato da je svaka stranica Buglakovljevog romana direktno sa pisaće mašine dospevala pravo na sto Volandu, to jest Staljinu. Vođa se beše premorio od pohvala. On je očekivao od Bulgakova nešto što bi bilo na nivou “Dana Turbinih”. Nije direktno dodeljeivao hvalospeve, nego je posredno opravdavao svoje delovanje na najvišem nivou. Sentecija Mefistofela: “Ja pripadam onoj sili što večno hoće zlo, a večito čini dobro”, morala je ganuti vođu. Na ovaj ili onaj način, između tiranina i pisca je tekao po pisca opasni dijalog. Istina, u izvesnom smislu, dijalog je bio jednostran, pa je isčilio i pretvorio se u monolog vođe.

Pričalo se da je Bulgakov redovnije slao pisma u Kremlj nego što je dobijao odgovore. Staljin se odazivao kratim replikama tipa: “Zar smo vam toliko dosadili”?

Moskovljani prepoznaju mesta radnje

Popularnost “Majstora i Margarite” kod ruskih čitalaca novog pokoljenja može se objasniti i time što su se njihove sudbine ispreplele s Buglakovim i njegovim junacima. Prepoznaju su ulice i zdanja u kojima se zbiva radnja romana. Tu je još Institut za književnost, tu je i zdanje Masolita i restoran “Gribojedov” u kojem je Arčibald Arčibalovič priređivao bal. Ne tako davno, kod Patrijaršije su hteli da podignu spomenik - gigantski primus, ali projekat, na sreću, nije ostvaren. Na onom mestu na kome je Anuška na suncu razlivala mast, nikada nije bilo ni tramvaja, ni okretnice, ni pešačkog prelaza. Voland, ako bi se danas pojavio pred patrijaršijom, ne bi sreo dva ateista, nego istinske vernike i “pocrkvovljene”. Tako je moguće sresti i “pocrkvovljenog” Berlioza i objasniti Volandu da je u Rusiji davno i svesno napušten ateizam.

Čitaoci Bulgakova bi pri eventaulnom susretu sa pesnikom Bezdomnim, prepoznali u njemu vernika, ali još ne i sasvim “ocrkovljenog” kako piše poemu sada već o pozitivnom Hristu, ali sa mnogo bogoslovskih brljotina, na koje odmah ukazuje sad uveliko načitani Berlioz.

Živ je Voland, a i mačak Begemot sa primusom

Što se samog Volanda tiče, on je i danas živ kao što je to bio nekada, bile su reakcije u prvim komentarima ruskih medija na vest da se roman “Maestro i Margarita”, prema izboru 3.000 anketiranih iz svih regiona u Rusiji, našao prvi na spisku najboljih ruskih književnih dela svih vremena. I Korojev je u kariranoj kapi još živ, kao i mačak Begemot sa primusom. I svađe dopiru iz nekomfornih stanova, a seanse crne i bele magije sa inostranim konsulatntima se odvijaju nesmetano i u kontinuitetu, i to na svim trgovima i u svim programima. I ništa od toga više nikog ne čudi. Po svoj prilici, najveća Volandova teškoća se sastoji u tome što niko i ništa u savremenoj Moskvi ne može bilo kome izgledati čudno, mada stambeno pitanje kao i ranije mnoge i dalje muči.

I Pereligino, to jeste Peredelkino je na svom mestu. I trgovkinja sirotica koja piše pod pseudonimom Šturman Žorž i sada petlja sa svojim mnogotiražnim detektivima. I “usmeni oglas” na ulici: “Devize, devize...” može se čuti na svakoj raskrsnici ili ispred svake menjačnice. Hteli to da priznamo ili ne, mi ipak živimo kao nekad u Moskvi Bulgakova iz romana “Majstor i Margarita”, rezignirano zaključuje jedan komentator. I napis je ostao isti na domu Velika Sadova u kojoj je živeo Bulgakov: “Voland, prolazi!” ne služi ničemu, jer on nije nikud otišao. Odavno je postao Moskovljanin starosedelac, završava se ne bez sete kolumna u jednom ruskom listu.

Bulgakov je rođen u Kijevu, gde je učio školu i studirao, a po završetku medicine radio je kao lekar u malim mestima u unutrašnjosti, dok je karijeru pisca počeo 20-ih godina u Moskvi. Već u drugoj polovini 20-ih počele su optužbe da je anti-sovjetski orijentisan. Tražio je da mu se omogući da objavljuje ili dozvolu da emigrira, posle čega je na intervenciju samog Staljina zaposlen kao dramaturg u jednom moskovskom pozorištu, ali mu i dalje nije dozvoljeno da objavljuje.

Njegov prvi roman “Bela garda” objavljen je u Francuskoj 1925. godine, dok je u Sovjetskom Savezu u celini štampan tek 1966.

Napisao je i dramu “Dani Turbinih”, dramatizaciju romana “Bela garda” (1926), komediju “Zojkin san” (1926), drame “Beg” (1927), “Poslednji dani ili Puškin”, “Robovanje licemera ili Molijer”, “Priglupi Žurden” i grotesknu komediju “Ivan Vasiljevič” (1935). Njegova drama “Beg” je, po Staljinovom nalogu, skinuta sa repertoara, a “Dani Turbinih”, opet na intervenciju vođe, vraćeni na scenu.

Bulgakovu su za života objavljeni samo prvi deo romana “Bela garda”, ciklus priča “Beleške mladog lekara” (1925-1928) i novinski feljtoni. Ostala dela su objavljena posle piščeve smrti - “Majstor i Margarita”, “Život gospodina de Molijera” (1962) i nezavršeno delo “Pozorišni roman” (1965).

Prema “Beleškama mladog lekara”, autobiografskoj priči Bulgakova, napisan je i scenario za film “Morfijum” Alekseja Balabanova kojim je 19. februara otvoren 38. FEST u Beogradu. Balabanov je povodom tog filma izjavio da je želeo da prikaže život brilijantnog čoveka koji kreće nizbrdo.

Branko Rakočević