Custom Fields

Description: Circulus vitiosus

Tatjana: Proslo je godinu dana od naseg teksta i izlozbe iz februara 2007. “Ilija Soskic frekvencije Tatjana Ilic” u okviru sireg projekta “ Frekvencije”. Proslo je devet godina od izlozbe na koju smo pozvani da uzmemo ucesce, ”Zonn politicon zoon / Arte delle Pace” (“Umetnost mira”), odrzane u prostoru galerije “Comunale d’ arte moderna / Castel San Pietro Terme”, u prostoru Bolonje a koja se odvijala u okolnostima petog bombardovanja Beograda u dvadesetom veku. Izlozba o kojoj je ovde rec, kuratora Dragice Cakic, u organizaciji kulturne asocijacije - Le macchine celibi- ukljucivala je radove i umetnika: Ingold-a, Kounellis-a, Nieslony-a, Mauri-a, Tozzi-a, Giraldi-a i aruchello-a. Referisuci na poznate okolnosti, tada sam uradila rad ”Slika jedne ptice”, koja je znacila dinamicnu postavku, egzistencionalnu situaciju, koja je pozicionirala u nacelu jednu pticu. Istovremeno, u Diseldorfu, u galeriji “Kunstraum” izlozila sam jedan rad, sa originalnom fasadom bombardovane civilne kuce. Tih dana radila sam i akcioni performans “Tamo” na Akademiji umetnosti u Diseldorfu. Mnogo ranije, 1993/4. nastao je rad “Kad metalni sklad dodirne mentalni nesklad”, a deset godina kasnije akcioni performans “Persische arie” (“Persijska aria”) u prostoru “Orangerie” u Kelnu, kada nastaje i rad “Die rosige iten”(“Vreme ruze”) u Evropskom institutu za performans u Esenu...
Poznato je da sam ovim radovima kao i mnogim drugim akcijama referisala na opstu krizu jedne epohe u kojoj se kljucna pitanja ponovo prelamaju i koncetrisu u samo jednom jedinom pitanju, percepciji Pojma slobode, koji upravo danas trazi potrebu preispitivanja konteksta u kome se navodi. Da li se secas rada “Slika jedne ptice” sa zajednicke izlozbe Umetnost mira? Ti si tada radio instalaciju koja je takodje referisala na situaciju bombardovanja?

Ilija: Perfektno se sjecam tvog rada. Ja sam tada radio instalaciju ”Ja ne zelim da pokrijecem vode, vec da hodam iznad” - magijsku cetvrtinu (sator, arepo, tenet, opera, rotas), dvadeset i pet crteza smotanih u obliku djecijih barki od papira. Oni su bili postavljeni u centru te mreze koja nosi brsljen na zidu. To je sve bilo instalirano u obliku kvadrata, na nacin da se cita ista stvar sa sve cetri strane, tih pet rijeci. To je bio jedan od radova iz ciklusa “Antigvera”. Ono sto bih prvo pomjenuo iz tog ciklusa jeste moje ucjesce sa video radom na “Tribunale internazionale indipendente svi crimini di guerra USA/ Nato”, koji je osnovan od ex ministra pravde Ramsey Clark –a, 2000 godine u New York-u. Primjera radi, radio sam i rad ”E=mc2” drzeci crni konus na glavi u obliku tablovivan. Fiksna pozicija koju sam zauzeo, bila je postavljena na stolu, gdje su bili svi ucjesnici konvencije protiv rata, na poziv Simonete Lux. Taj rad je, na moje iznenadjenje, proizveo veliki odjek. Sutradan su svi studenti La Sapienza, oni koji su bili u korpsu protiv rata, nosili taj crni konus. Na Fakultetu za matematiku i fiziku u Rimu, radio sam verbalni performans/predavanje sa istom formulom. Na Katedri za savremenu umjetnost, a na poziv Simonete Lux, odrzao sam slajd predavanje kao i druga predavanja koja su aktivirala tu ideju, kao sto je ”Presidijum” ispred zgrade italijnske vlade. Tu se nalazila grupa intelektualaca, pacifista, od kojih sam i dobio poziv a koju su cinili studenti i profesori svih Univerziteta u Rimu... Tu su se nalazili i americki pacifisti, studenti, kao i pripadnici drugih nacija. Bio je to ”Presidium-sto dana protiv rata”. Tom prilikom naisao je Romano Prodi, tada u opoziciji, koji mi je prisao i pruzio ruku, dok sam ja nosio na glavi isti crni konus. Treba pomjenuti i moju instalaciju ”Irak” u sklopu izlozbe ”Ovde i sada” / Hitzetnunc, kao i instalaciju, parodiju, “Raketni bacac” na Internacionalnom Bienalu skulpture u Gubiu. Desili su se brojni moji nastupi na raznim manifestacijama u formi umjetnickog prisustva. To je bila moja glavna aktivnost od '96. godine. Sto se na odrijedjen nacin i u odrijedjenim prilikama nastavlja i sada.

Tatjana: Analizirajuci danas tu kompleksnu situaciju na sudaru dva veka, ja mogu samo i dalje potvrdjivati konstantu neizvesnosti, usled koje se desila i egzekucija svakog znacenja i smisla Pojma. Znacenje Pojma sloboda, moze se traziti upravo u njegovoj direktnoj suprotnosti. Ideja jedne tendencije se nije promenila...

Ilija: Ukoliko se jeste nesto promjenilo, onda se ta tendencija samo pogorsala, u smislu da je postala kultura jedne tragedije. Tendencija je postala perverzna, postala je jedan civilizacijski, tragicni surogat, ratovi se premjestaju iz jednog kraja svijeta na drugi, a tamo gdje su prosli tamo ostaje bezakonje. I sad smo tu. Surogat je postala realnost.

Tatjana: Mene je dugo zanimalo, kako lokalni kulturni kontekst jedne sredine, recimo u Evropi, gde se jedna drama desava, percipira te bitno razlicite, sopstvene okolnosti. Pitala sam se, koji je smisao u improvizaciji afirmativnog, poliranog zivota sa specijalnim efektima? To se narocito odnosilo na ovdasnju situaciju. Na Beograd. Pitala sam se i sta zvanicni lokalni kulturni kontekst pod esencijalnim kadrom ovog podneblja podrazumeva? Da li je to iskljucivo politicki adekvatan kadar, koji se moze montirati u ideju o sadrzaju jednog filma? Ne moze se razumeti da li je taj film i evropski, ali mora se znati da to nije film nastao na tekovinama i u atmosferi prosvetiteljskog dela Evrope... Tada me je zanimalo i sta ce se uopste u buducnosti pod pojmom “kulturna politika” podrazumevati. Godinama unazad je sve uravnjavala teskim gvozdenim valjkom, svesno ignorisuci “neodgovarajuce” umetnicke iskaze i iskljucujuci istorijske okolnosti centra jedne drame, one u kojima su ti iskazi nastajali. Sta danas opet reci o okolnostima jednog Balkana? Sudana, Avganistana, Iraka, Kube, Argentine, Palestine...? Malih africkih plemena gde se permanentno desavaju etnicki pokolji? Ali sta reci o posledicama tada jedne vestacki uspostavljene krize i okolnostima koje je ona dalje proizvodila? Pitam, kada ce se izbaciti taj epitet “kulturna”?

Ilija: E to je problem! To je taj poblem koji se u matemetici i filozofiji poznat pod pojmom - alogizmom. On se obradjuje kao jedna hipoteticka teza, ali koja se ne primjenjuje, jer da se primjenjuje, kako kaze Vidgenstajn, svi dogadjaji bi tada zavrsavali u crnoj rupi.

Tatjana: Da, to primecuje i fizicar Stiven Hoking, koji govori o tome, da crna rupa jeste ogromno gravitaciono polje koje usisava sve... Gde je to gravitaciono polje u savremenoj umetnosti koje usisava sve?

Ilija: Da! Gdje je? Vjerovatno u svim oblicima i u virtuelnom i u realnom smislu, ali nije moguce ista, cak i virtuelno da se odrzi. Konkretno mediokritetstvo je ta crna rupa u praksi, ako logizam i alogizam spojimo. Trijumf mediokrtetstva.

Tatjana: Trijumf prosecnosti i pratece «kulture». Do besmisla se dovodi tekovina antropoloskog shvatanja umetnosti.

Ilija: Mario Perniola, Prof. Estetike sa Univerziteta u Rimu, u svojoj knjizi «Savremena umjetnost» naziva savremenu umjetnost “Luna park”, a Simoneta Lux, sef Katedre za savremenu istoriju umjetnosti na istom Univerzitetu i direktor Muzeja Labaratorio pri istoj katedri, nedavno se u svojoj knjizi posvjecuje upravo tom problemu. E , nakon te knjige smo se sreli i u jednom duzem razgovoru mi je iznijela tezu o autizmu savrjemene umjetnicke scene. Tu nema metafore, to je to, to je realnost. Volio bih da znam sta analogne katedre Beogradskog Univerziteta o tome misle, i sta cine, ako se ne vidi nijedna teoretska kritika stanja stvari.

Tatjana: To stanje stvari u Evropi je trebalo da bude pre svega identifikivano ovde, gde je najveca temperatura krize. Do danas nema ni pitanja ni odgovora o stanju stvari. Jer epicentar potresa savremene evropske drame se nalazi upravo ovde, na prostoru bivse YU.

Ilija: U Jugoslaviji a zatim u Srbiji su se dogodila tri pasaza. Od Titovog komunizma do Milosevicevog populizma sa pseudo gradjanskim ratom. Kao i pasaz od Milosevicevog politickog ambigviteta, jer je ambigvitet jedan od uzroka rata, do anglosaksonske demokratizacije. Ja pri tome nisam vidio zaista jedan pasaz.

Tatjana: Ovaj prostor je u Evropi. A da li u Evropi postoji i jedan sumnjivi intelektualni monopol, to je drugo pitanje... Znam da danas evropski budni umetnicki intelektualni krugovi a kojih je sve vise, kao i pojedini evropski univerziteti, uspevaju i sve jace odolevaju... A interesantno je to, da je ovaj prostor, zaplet jedne drame, njena kulminacija, upravo gluvonem na takvu situaciju. Ali usled nedostatka pasaza, o kome govoris, to je i ocekivana situacija.

Ilija: Nema ovdje odjeka zato sto ovdje ne postoji dijalekticka kultura. Jer imamo jednu teritoriju fosilizovanih recediva.

Tatjana: I tu je autizam mehanizam sile!

Ilija: Posto, kao sto rekoh, nije bilo jasnog pasaza mi nismo mogli da imamo proceduru. Autizam je priozvod totalnog posrnuca, vise se ne zna sta se zbiva! Pa mi vise ne znamo ni definiciju ratnog zlocina. Ratni zlocin bi trebalo da bude jasna predstava stvari i za jednog osnovca.

Tatjana: Da. Mozemo i da razmisljamo o posledicama zlocina u kulturi, ukoliko jos uvek pod tim pojmom treba i da je podrazumevamo!

Ilija: Naravno! On postoji u svim oblicima , danas pojnavise u kulturi, tu se najtragicnije manifestuje, jer se gubi smisao, sto proizvodi, kako cesto govorim ”Iskrivljeno ogledalo”.

Tatjana: Da, znamo za taj zlocin, ne samo iz licnog iskustva. Mozda se on danas artikulise pre svega putem direktnog upliva sile? Ali ako Pojam kulture postaje izlisan onda je jasno u kom su odnosu bili pojmovi sila i kultura. I evo, opet smo kod problema percepcije pojmova... Umetnost referise na tu situaciju, jer se tu odmah postavlja kljucno pitanje egzistencije Slobode.

Ilija: Zlocin se u kulturi artikulise i kroz pitanje kriterijuma. Kriterijum je unisten. Kad je rec o kriterijumu, on je ovdje protumacen kao provokacija, kao delikt. Reprezentuju ga oni umjetnici koji su zamijenili umjetnost sa sundjerom. Kao rezultat prostog neznanja.

Tatjana: Mislim da ovde postoji prosto neznanje ali i svesno neznanje. To svesno neznanje je profesionalni oportunizam.

Ilija: Svjesno neznanje, kako kazes, jeste svjesna i konvencionalna tendencija ka makjavelijijanskim principima.

Tatjana: Prvo je relativizovan pojam zla, a onda je dat moralni kredibilitet ociglednom zlocinu.

Ilija: Postoji alogizam i prividnost. Onda je jasno sta u takvoj situaciji moze da se zivi. Kao i sloboda izraza. Mozes, ali te ceka konsekvenca. Ima i jos jedna stvar, navika. To je slucaj Iraka, gdje vise nije vijest da eksplodira bomba i da ubije 50 ili 100 ljudi, jer se to svakog dana desava.

Tatjana: Da, zato sto se gubi refleks. To je primer autizma i uporno ispiranje mozga... mnogo puta ponovljena vest, navikavanjem na zlo zamire i polako prestaje svaka kriticnost.

Ilija: E to je najtezi vid drame! E to je intelektualna smrt. Ja radim na tome da odrzim svijest. Da prezivljavam.

Tatjana: Mentalni trening u ovim okolnostima jeste jedina mogucnost.

Ilija: Ako je nisan u centru svih vrijednosti, to je taj atentat na umjetnost! To je zlocin.

Tatjana: Da! To je specijalan paradoks.

Ilija: Da, da. To je taj cinizam. Mrtvo hladno. Ja radim i dalje moju kreativnu aktivnost, odrzavam je, ali ja ne znam kome se obracam.

Tatjana: E to je jedno vazno pitanje! Kome? Nemacki umetnik Harald Hofman i ja smo se isto to do skoro pitali. Kome? Ali situacija je pocela da se menja...

Ilija: Da, ja vjerujem da vrijedi nastaviti. Umjetnost ce da pobijedi, izaci ce stvari na cistinu, cak i poslije ove situacije, civilizacijske krize. Ja vjerujem, umjetnost ne moze da bude unistena.

Tatjana: Dominantna “kultura” upraznjava umetnost, njenu ideju instrumentalizuje, zvace i guta zajedno sa korenom. Mislim, da je danasnje stanje, kada umetnost svoju misiju uglavnom zaboravlja, samo trenutno.

Ilija: Vjerujem u umjetnost jer moze da prezivi sve. Ona ima sposobnost da se izmjesti, da izadje iz realnosti kad je to potrebno. Umjetnost ima metafizicku sposobnost, kao sto postoji i metamatematika, koja omogucava da se prebrode odrijedjene teskoce u pogledu identifikacije smisla. Recimo, na primjeru Kosova koji nam je u kuci... Dogadja se opet alogizam. U cemu se sastoji taj alogizam? Ne znas da li da places ili da se smijes. Cinizam. Perverzija. To sto se dogodilo jeste crna rupa, o kojoj smo prije govorili. I na velikom mitingu, u Beogradu, kada Kusturica kaze “Danas je 17- ti, ali sutra nece biti 18-ti..” on je sve time rekao. To samo umjetnost moze da kaze! Ja ne vidim da to donosi dobro ni Albancima, ni Amerikancima, ni Srbima. Zasto to tako kazem? Kada se dogodi nesto na nezakonit nacin, pa se onda ukljuci u civilizacijski sistem, surogat prestaje da bude surogat, dolazi do zamene teza, kao sto se dogodi kada se tautologija i protivurjecnost nadju u konfuziji. I onda se dogodi da se konstruise nesto, nesto na nicemu, dogadja se totalna nistavnost. To je pomracenje uma iz cega proizilazi apsolutno nasilje. I stalno se proizvodi kontekst kulture apsolutnog nasilja. Tako tumaramo kroz dzunglu, ja to dozivljavam svakodnjevno.

Tatjana: Meni je tu jako interesantno i to paralelno insistiranje na pitanju identiteta. I opet smo kod ispiranja mozga. Narocito se to pitanje intezivira tamo gde se istovremeno silom uspostavlja kriza... Iako je identitet stariji od tog pitanja! To je verovatno jedan od mehanizama uspostavljanja dominacije. I tu je nastao vakum i vestacko uspostavljenje stanja stvari koga su pojedini krugovi u Evropi potpuno svesni.

Ilija: Iako nije u mojoj prirodi da se bavim citatima, ovoga puta ipak moram pomenuti jos jedan put Vidgenstajna da bih nasao referencu. On kaze otprilike, da je identitet enormno vazan iako je djavolska stvar.” Identitet je djavo u prvom licu”. Pretpostvljam da korumpirani intekektualci, savjetnici centara moci, proizvode diskrepance, disproporcije, bave se prljavom igrom polivalentnosti. Oni kreiraju nesto sto nije. Ali politika ne zna i ne zanima je sta je Vidgenstajn stvarno mislio. Tako se dovodi u pitanje golo bivstvovanje na svim nivoima. Iranci ne misle da su Iracani jedna druga nacija, kao sto Palestinci ne misle da su Izraelci takodje Palestinci. Koji je to sada identitet Kosova? Sa Albanskim stanovnistvom na teritoriji drevne srpske kulture.

Tatjana: Paradoks. To bi Indijanci mogli da odgovore! Tematizirati identitet do te mere je apsurd! Ja razumem potrebu preispitivanja, medjutim ovde se opet radi o pranju mozga sa dve strane, spoljne i unutrasnje strukture. Ali, opet smo kod problema pojmova... Salje se fals informacija... I to je Proces. Kafkijanska situacija.

Ilija: To je ta situacija!

Tatjana: Da. Desio se pucanj u vrednost. Ali pre toga pucanj u znacenje Pojma. Ti si radio “Pucanj u zid” 1975 godine u kultnoj galeriji Atiko u Rimu.... Da li bi imalo smisla i u sta bi ti, ako bi, danas uopste pucao?

Ilija: U ono vrijeme sam pucao u zid najpoznatije svjetske galerije, u najzescem momentu, u takozvanim “olovnim godinama”. Problemi su isti i jos dramaticniji. Tada je bilo smisla prijaviti pucanj u kontekstu umjetnosti, sto sada nije slucaj. Ja sada nemam tu pasionalnost iz doba utopije o promeni svijeta, jer ta promjena se dogodila ali je invertirana ta ideja u koju samvjerovao. Ja nemam vise nikakav prostor u kome bih mogao da korelacioniram. Sjetimo se Arhimeda.

Tatjana: To sto si sada rekao doslovce se odnosi i na ovo vreme i na isti princip invertiranja jedne ideje, utopije. Iako nas deli - spaja trideset godina. To je jedna od nasih frekvencija. To je taj istovetni uvid u situaciju, prepoznavanje jedne situacije...

Ilija: E, kad ti to kazes, to je onda sve jasno i jasno je gdje se nalazimo. Tih zadnjih 30- 40 godina treba neko da otvori i analizira. Trazimo debatu, jer ako ne, “umire se od dosade”. Univerzitet La Sapienca u Rimu je 2008. pozvao jednim povodom papu da dodje na Univerzitet, cemu se suprostavilo samo 150 profesora od nekoliko hiljada profesora zajedno sa Rektorom! Njihov motiv negaciji dolaska pape je negacija dogme na Univezitetu cija je priroda sloboda svih opcija. Odbrana Univerziteta, je bila stvar jedne manjine u odnosu na skandaloznu vecinu, koja je pristala na dogmaticnost. To je najeklekantniji primjer stanja stvari. Znaci debate nije moglo da bude! Debata dakle ne postoji, pitanje je sta postoji... Cime je zamjenjena debata ja bih volio da znam?

Tatjana: Iskonstruisano je Nista. Ali za sada, debata u okolnostima bodljikave zice nije moguca.

Ilija: Da, na neki nacin smo prisiljeni da budemo pod zvonom, u kome nestaje kiseonik. Morao bi da pocne da se mijenja jezik. Po Vidgenstajnu, opet, sva zla dolaze iz jezicnosti, jer jezik umjesto da komunicira i pojasni, sluzi za mahinacije. Sama rijec – Art - pocela je da se generalizuje, svi su artisti.

Tatjana: Pojmovna konfuzija.

Ilija: Kad kazes umjetnik to je sve, svi su umjetnici. To moze da se vidi i na italijanskoj televiziji, svi elementi televizijskog spektakla nazivaju se umjetnicima!

Tatjana: Joseph Beuys je svojevreneno izjavio da je svaki covek umetnik, naravno on je mislio na kreativni potencijal svakog pojedinca, a treba uzeti u obzir i vreme u kome on to govori. Ta njegova izjava se, vadi iz konteksta, bukvalno funkcionalizuje.

Ilija: On je bio jako vezan za Rudolfa Stajnera i Berdajeva, tj. za filozofiju slobode. Svi smo se mi u to vreme borili za promociju sireg plana i novog senzibiliteta umjetnosti, tada su se pojavljivale takve izjave umjetnika. To su cudne formule, jer i matematika ima iste nacine. Hilbert govori o tome, da nekada matematicari svrljaju besmislene formule, koje nista ne znace. Ali postoje, jer se nesto iza toga krije.

Tatjana: Mislim da danasnja realnost jeste iznad svega sama cista subverzija. Ona je daleko intezivnija u svojoj subverzivnosti od jezika bilo kog subverzivnog umetnickog iskaza.

Ilija: Tacno je to. Jer danas nije isti kontekst kao nekada. Onda je subverzivnost imala revolucionarni karakter, danas pre reakcionarni. Ne treba ovaj termin – reakcionarni- sada vezivati za komunizam. Taj termin se vezuje uz komunizam, star je. Ali, tacno je. To je pitanje smisla. A ono se danas ne postavlja. Jer kada postavis pitanje smisla izgleda kao smrtni grijeh, recimo problem cinjnica o kome smo ti i ja u proslom nasem razgovoru i govorili. Jer postaviti pitanje cinjenica je isto kao postaviti relativno pitanje. Sve je u igri. Kao Garbage Cant..

Tatjana: Izmedju ostalog zato sam te pozvala da budes gost Omnibusa u SKC/u 2001. Tada si napisao jedan jako vazan tekst” Garbage Cant”. Jer, situaciju povratka umetnika iz Nemacke u ovaj prostor, mislim da si ti najbolje mogao, a iz svog iskustva da definises i razumes. Bilo je nemoguce, kao i danas, postaviti pitanje smisla. I tada me je intervjuisao novinar koji me je, slusajuci sta sam govorila, zabrinuto pitao da li ja to smem da kazem! To pitanje-smeti reci- jako dobro objasnjava “mogucnosti” odnosno posledice. To je pitanje ovde konsntata...

Ilija: Teskoce su u umjetnosti sracunate, ali nemogucnosti su druga stvar.

Tatjana: Ti nemas nikakv status u sistemu institucija kulture Crne Gore, bez obzira sto se nalazis na svetskoj sceni, sto je ‘Letro internacionale“u svom jubilarnom broju, na prelasku dva milenijuma/2000 godine/ objavio dvadeset imena najreprezentativnijih svetskih umetnika. Pominjes se u knjizi Maria Diacona, izmedju 25 imena umetnika za koje on kaze da reprezentuju savremenu umetnost u knjizi “ Verso una iconografia” iz 1984. kao i u mnogim drugim pregledima...

Ilija: Jeste. Tvoja situacija je u Srbiji ista. Ti se vec godinama nalazis na evropskoj scjeni. Treba samo pogledati tekst njemackog istoricara Dr. Helge Meister koji je objavljen u njenoj knjizi “Schonne Auszicht” iz 2004. Ili Leksikon za vizuelnu umjetnost koga je prosle godine objavila edicija Kirschner, za Njemacku, Svajcarsku i Austriju...

Tatjana: Ja sam u Srbiji definisala svoju umetnicku poziciju pojmom “aktivna margina”. Ta pozicija govori sve o “mogucnostima”, kada je sloboda kljucni izbor.

Ilija: Oboje se nalazimo i u istorijskom pregledu svjetskog umjetnickog performansa, ciji je izdavac Evropski institut za performans u Esenu, u Njemackoj. I kada se to zna, ja pitam kuda ide ovdje takvo rezonovanje?

Tatjana: U crnu rupu, ni ziv, ni mrtav. Metafizicki pojam balkanskog tipa, koga posle mnogo decenija desifruje i lokalni istoricar.

Ilija: Da, da.

Tatjana: Jos je veci paradoks da Crna Gora nema i nece dugo imati takvog umetnika. Cudno je a i nije da te taj umetnicki prostor nije identifikovao. Tako su Kounellis-a godinama ignorisali Grci, a danas mu prave veliku retrospektivu u Atini. Ali oni su Grci, oni su se na vreme probudili...

Ilija: Interesantno je da svi politicari i u Srbiji i u Crnoj Gori u horu govore da hoce evropske integracije, a mi koji smo evropski umjetnici, mi smo vec integrisani u Evropi i sa svim priznanjima ovdje nista ne znacimo. Onda se pitam, kojim putem to treba da se realizuje ako je kultura zanemarena? O cemu se tu radi? Da li smo u smrdljivoj zabokrecini?

Tatjana: Mi imamo svoje mesto u Evropi ali ne i u Jednom kontekstu.

Ilija: Zacarani krug...