Custom Fields
PRICA-PROZA: Juce sam se setao mramornim trotoarom senovitog Bulevara Revolucije. Bese ugodno letnje podne puno umilne svetlosti i neke praznicne ustreptalosti; vreme je bilo kao stvoreno za razbibrigu i ona luda mladalacka sanjarenja. Kada je priroda tako dobrohotna covek stice utisak, ein trügerische Illusionen, da je sve möglich i da ce mu mladost potrajati vecno. Dok sam ja tako bezbrizan landarao zvizdukajuci opasne zvuke stare Marseljeze kraj mene je defilovala tusta i tma nasminkanog djubreta; svakojaki ljudski izmet i siktave nakarade.
Ja se zapravo i nisam besposlen setkao vec sam sa buketom gordih gladiola u ruci isao na jedan vazan sastanak. Isao sam kod Angeline Milosavljevic. Gospodjica Milosavljevic me je jos onomad telefonom pozvala na rucak. Uzgred mi je napomenula da dodjem sam. Eto: ona ima nameru da mi recituje svoje stihove
svoje najnovije knjizevne pustolovine
nove poglede na sustinu intime
ali ona zeli da nas tajanstveni ritual protekne bez svedoka
bez gomile idiota
bez onih meketavih pesnika koji nikad nece doznati gde obitava pravo lice poslednje stvari. Rekoh joj da ne brine, da ne muci dusu. Ja nisam pop, nisam bradati hadzija, nisam svetac ili, nedaj bogo, kakav izgladneli eremita kome se od krkljanja njegovih rodjenih creva pricinjavaju prorocki glasovi nebeskog kreatora... Zakleh se da cu njene ispovesti odneti sa sobom ravno u moj topli grob... Priznajem da me je poziv na gozbu i obecano obilje sveze poezije veoma zagolicalo. Kad je prava umetnost u pitanju spreman sam na sve.
Negde kod Golsfortijeve ulice - na onom delu bulevara gde se kosooka kineska sirotinja naokolo zaludna smuca, prosjaci novac od odrpanih prolaznika, lomi paru na desetinu, ili pod otvorenim nebom prodaje kosulje kratkih rukava, bas tamo kraj kafane Dve zlatne viljuske u kojoj priznate knjizevne velicine uz mirisljavi rostilj i crno vino u kasne sate lepo, lagacke, uceno, u horu, naricu nase narodne naricaljke o sudbini sveta - naidjoh na povecu rupu.
Nasavsi se na rubu tog golemog grotla, ponajvise nalik urvinama Patagonijuma ili Purgatorijuma, ja sam dole u tmini, u crnom crnjaku, medju crnim stenjem razaznao mnostvo jadnog i ugruvanog naroda. Neki su mi odozdo mahali a neki su silno plakali, plakali i mahali, dozivajuci me da im priteknem u pomoc.
"Brate pomagaj! Spusti nam mili nas rodjo, najmiliji rodjace, nekoliko ispravnih helikoptera da se izbavimo iz ove nevolje" - kukumavcila je ojadjena svetina kao da su u meni prepoznali samog Mesiju, Mojsija, valjda Isusa Hrista, Muhameda, u najmanju ruku druga Nikitu Hruscova.
Doviknuh im da su moje snage malene, da ja nemam ni jedan jedini ispravan helikoptere, ali neka moji cenjeni sugradjani svoj sadasnji polozaj ne uzimaju previse ozbiljno. Objektivno gledano, oni uopste nisu u rupi niti su u nevolji. Prema mom shvatanju onih neumitnih uslovljenosti koje vladaju nasom harmonicnom vaseljenom, oni se sada nalaze na samom vrhu jedne zemljom obrubljene praznine. Medjutim - a i to im dodah - kako je za opisivanje odnosa u svemiru neumesno koristiti pojmove kao sto su gore i dole, tamo i amo, levo ili desno, onda i ono, ono "na samom vrhu", neka shvate vise kao metaforu koju sam im ja brzomislica namah skovao sve u dobroj veri i nameri da im kao osoba snalazljivog duha slikovito predstavim njihov relativno udoban polozaj.
Nemajuci srca da im bilo sta dobacim o zakljuccima restriktivne teorije relativiteta, ja im ipak napomenuh kako mirne duse mogu smatrati da su gore, na nebesima, da lebde kao blistavi heruvimi, a da sam ja taj nevoljnik koji ce ostati da tavori na samom dnu sveta; ja sam bozji crvic koji ce jos zadugo, naravno, za njihovo dobro, s ponosom gmizati sred neke smrdljive kaljuge u ovom nasem balkanskom Tartaru. Lako cu ja na svoju nejaku pleca da navalim sve njihove grehe, podvale i bogudrljotine samo ne znam da li ce taj lopovski nakot, te sarene-malene smrdibube, kotrljani, placibabe, guzoliki dobrotvori secikese i capisveci imati dovoljno gotovine, dovoljno zveketavih zutaca, sjajne srebrnine il' suska-buska prekomorskih zelembaca za tu moju malesnu uslugu.
Kada se sve sabere i pritom zaista pazljivo razmotre kosmicke cinjenice, valjda bih ja trebalo da vicem braco pomagajte, a ne oni.
Rasa Todosijevic
