Pozorišta bez zakona

BIRN-ovo istraživanje sprovedeno u 11 gradova širom Srbije, uključujući Beograd i Novi Sad, pokazuje da zbog nesklada između različitih zakona, kao i nedostatka posebnih zakona za različite kulturne oblasti, većina kulturnih radnika nije osetila efekte dugoočekivanog Zakona o kulturi.

POZORIŠTA BEZ ZAKONA

Krov zgrade pozorišta u Subotici urušio se još 2001. godine i od tada ono svoje predstave izvodi na gostovanjima ili u alternativnom prostoru u napuštenoj fabrici.

U Vranju, pozorište je počelo da se gradi još 1974. godine u sklopu zgrade Doma kulture. Zdanje, koje su samodoprinosom podigli građani Vranja, nikada nije dovršeno, dok se predstave, umesto tamo, izvode u zgradi podignutoj početkom prošlog veka sa kapacitetom od samo 300 mesta i bez moderne opreme. Za to vreme, dvaput veći i savremeniji objekat propada.

Direktor pozorišta Nebojša Cvetković kaže da oprema za osvetljenje i zvuk u postojećem pozorištu nije obnavljana trideset godina. Rezultat toga je da u Vranju mogu da se igraju manje zahtevne predstave, iako je ovaj grad domaćin festivala „Borini pozorišni dani“.

Gordana Ristić, direktor nevladine organizacije Generator iz Vranja, uz ironiju kaže da još čuva priznanicu na kojoj piše „samodoprinos građana Vranja za izgradnju Doma kulture“.

Pozorišta u Subotici i Vranju nisu jedini primer devastirane pozorišne insfrastrukture. Slična slika je širom zemlje, dok je bolja situacija u Beogradu ili Novom Sadu, čija su pozorišta mahom renovirana posle 2000. godine. Nesrazmerno ulaganje u prestoničke teatre, što se u unutrašnjosti naziva gorko „beogradizacijom“, ne znači, međutim, da su u prestonici pošteđeni drugih problema. Prema rečima upravnika nekih beogradskih pozorišta, budžeti su 2011. godine bili smanjeni za 30 do 40 odsto u odnosu na 2010. godinu, što je dovelo do štrajkova, a neke od pozorišta na rub bankrota.

Očekivalo se da će Zakon o kulturi efikasnije usmeriti novac iz budžeta na razvoj kulturnih institucija, pa i pozorišta, dovesti do smanjenja broja zaposlenih u javnim pozorištima, oživeti unutrašnjost, a da će nezavisnom sektoru otvoriti veći prostor.

Ali, Zakon o kulturi iz 2009, kažu direktori pozorišta, nije uvažio specifičnosti ove umetnosti – od načina planiranja, preko javnih nabavki, pa do zapošljavanja kadrova, i nije primenjiv, posebno zbog suprotnosti sa Zakonom o radu. Poseban zakon ili podzakonski akti su neophodni da bi se problemi u poslovanju otklonili.

Ljubica Ristovski, direktorka Narodnog pozorišta u Subotici, kaže: „Zakon o radu, koji je ipak bazičan zakon, ne dozvoljava zapošljavanje na tri godine, niti obnavljanje angažmana na taj period. Prema tome, vi direktno kršite jedan bazičan zakon i s kim god da sklopite takvu vrstu ugovora, on može da vas tuži i da ga sud prosto vrati na radno mesto.“

Ona dodaje da su joj ruke vezane jer nema posebne regulative o pozorištu koja bi definisala šta su stručni, a šta umetnički poslovi, i na taj način napravila sistematizacija.

„To je Ministarstvo kulture trebalo u tom podzakonskom aktu da definiše. To nije učinjeno. Dakle, mi ne možemo ništa da uradimo.”

Poslednji put se o posebnom zakonu o pozorištima javno raspravljalo još 2002. kada je tadašnje ministarstvo, na čelu sa Branislavom Lečićem, preuzelo nacrt koji su sačinili dramski umetnici.

Nacrt nikad nije dospeo do skupštine, niti ga je usvojila vlada. Nakon ubistva premijera Zorana Đinđića 2003. i smena vlasti koje su usledile, zakon je zaboravljen.

Aleksandar Milosavljević, direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, kaže: „Zakon o kulturi čekao sam decenijama. Očekivao sam i zakon o pozorištu. Duboko sam uveren da je i to trebalo uraditi…”

On opisuje Srpsko Narodno pozorište kao mastodonta koji, zbog komplikovanih i sukobljenih zakona i neprilagodjenih uredaba, ne može da reaguje na promene koje se dešavaju na nivou svetskog teatra.

„Želeli bismo da sa manje napora i para lakše funkcionišemo. Birokratska mašina trenutno ne može da se kontroliše i želimo da se to promeni.“

Zakon o kulturi se osporava i zbog propisa da će status institucije od nacionalnog značaja biti uskraćen onima koji loše posluju. To, prema njegovima rečima, znači da bi umesto uprave ispaštale insitucije jer bi izgubile mogućnost finansiranja iz budžeta.

Milosavljević dodaje da Zakon o kulturi ne predviđa jasno kriterijume po kojima će neka pozorišta biti komercijalna, a druga subvencijama biti zaštićena od tržišta…

Božidar Đurović, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, kaže da je pozorištu potreban poseban Zakon: „Logično bi bilo da oblast pozorišta bude i posebno pravno uređena, pod ‘krovom’ opšteg Zakona o kulturi. Tu treba imati u vidu i to da se Narodno pozorište po mnogo čemu razikuje od organizacije gradskih teatara, što otvara prostor da razmišljamo i o posebnom Zakonu o Narodnom pozorištu kakav je Srbija imala još u 19. veku.”

Postojeća pravna regulativa ne odgovara prirodi rada u pozorištu.

Javna pozorišta se tretiraju kao insitutucije državne uprave, a uredbe koje regulišu poslovanje i zapošljavanje u javnim insitucijama nisu adekvatne za pozorišta.

„Narodno pozorište trenutno radi na osnovu Zakona o kulturi, Zakona o radu, Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u ustanovama kulture čiji je osnivač Republika Srbija, Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, i Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama“, pojašnjava Đurović.

Maša Mihailović, upravnik Beogradskog dramskog pozorišta, čiji je osnivač Grad Beograd, kaže da postoji realan problem u programskoj delatnosti gde sve mora da prođe kroz javne nabavke i tendere što, kada je autorski ili izvođački rad u pitanju, nije baš lako primenljivo.

„Javna pozorišta najviše pate zbog Uredbe o koeficijentima koja određuje plate zaposlenih“, dodaje Aleksandar Milosavljević, upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Po njegovom mišljenju, ova uredba ne uvažava specifičnosti funkcionisanja dve velike nacionalne teatarske institucije, kakve su Srpsko narodno pozorište i beogradsko Narodno pozorište.

„Uredba, naime, ne predviđa neka zanimanja koja ova dva pozorišta imaju, a ne postoje u drugim pozorištima. Niskim koeficijentima se degradiraju zanimanja koja su izuzetno važna za teatar. Uredbu, dakle, treba ukinuti ili je radikalno promeniti…”

Kako tvrdi Božidar Đurović, probleme koji su vezani za specifičnost rada u pozorištu mogao bi da reši poseban Zakon o pozorištima.

„Rešio bi sve probleme koje krovni Zakon o kulturi ne prepoznaje kao specifičnosti procesa rada u pozorištu, a koje diktira kompleksan proces stvaranja pozorišne predstave, dakle od tehnike, preko angažmana velikog broja autora i umetnika različitih profila, pa do osobenosti izvođača”, kaže on.

Iako je novi Zakon o kulturi na papiru izjednačio nezavisni sektor sa javnim institucijama i kulturnim centrima, u praksi nije došlo do toga. Nezavisna pozorišta su priželjkivala da će se takmičiti za fondove ravnopravno sa javnim pozorištima, te da će bolji program odneti pobedu. Ali, i dalje javna pozorišta dobijaju neuporedivo veći i zagarantovan novac koji, umesto u programe, mahom odlazi na plate zaposlenih i održavanje zgrada.

Nela Antonović, direktorka nezavisnog pozorišta Mimart iz Beograda, registrovanog kao organizacija civilnog društva, smatra da se neravnopravnost javnih i nezavisnih pozorišta prilikom konkurisanja za državna sredstva, ogleda u tome što se pri selekciji programa jednih i drugih koriste različiti kriterijumi.

Dok se na konkursu biraju programi nezavisnih pozorišta na osnovu kvaliteta koji nude, programi javnih pozorišta se finansiraju po automatizmu.

„Zakon bi trebalo da objedini kulturnu ponudu bez obzira da li se radi o institucijama, kulturnim centrima ili nezavisnim pozorištima“, kaže Nela Antonović.

Po njenom mišljenju, za pozorišta je neophodan poseban zakon jer sadašnja situacija usporava kreativni umetnički rad.

„Takav zakon bi doveo do priznavanja istraživačkog pozorišta kao važnog faktora razvoja kulturne politike, povećanja vidljivosti u medijima, lakšeg funkcionisanje, veće produktivnosti, pronalaženja prostora za izvođenje predstava, kao i do ravnopravnosti na javnim konkursima o sufinansiranju projekata u kulturi”, kaže Nela Antonović.

Beogradska pozorišta sa smanjenim budžetima

Pozorište na Terazijama dobilo je prošle godine 12 miliona dinara, što je 40 odsto manje u odnosu na 2010. „Mesečno nam nedostaje oko 2,5 miliona dinara”, kaže Mihailo Vukobratović, upravnik Pozorišta na Terazijama.

Budžet je smanjen i Ateljeu 212, koji je za osam premijera, festival Mucijevi dani i ostala izvođenja na tri scene, dobio 15 miliona dinara, odnosno 30 odsto manje nego 2010. „Trenutno radimo tri predstave koje sami finansiramo, a otkazivanje predstava uprkos svemu ne planiramo“, izjavio je Kokan Mladenović, upravnik Ateljea 212.

- - - - - - - - - - - - - - -
BIRN: Dа li će i nа koji nаčin biti prаvno regulisаn rаd pozorištа?

Ministarstvo kulture Srbije: Oblаst pozorištа je аdekvаtno regulisаnа Zаkonom o kulturi i nemа potrebe dа se donosi posebаn zаkon zа ovu oblаst.

- - - - - - - - - - - - - - -
Zaboravljeni nacrt zakona o pozorištima

Godine 2001. je poslednji put pokušano da se reši pitanje neravnomernog razvoja. Tada je predloženo stvaranje nacionalne mreže teatara. Nacrt zakona je poslat na javnu raspravu, ali je proces zaustavljen 2003. godine kada je ubijen premijer Zoran Đinđić i od tada se više ne spominje. Usledile su stalne smene u Ministarstvu kulture, pa nije bilo kontinuiteta da bi se takav zakon usvojio, objašnjava Branislav Lečić, glumac i ministar kulture iz vremena kada se nacrt zakona o pozorištu pravio.

„Radni naslov zakona je bio 'Srbija – naš glavni grad'. Hteli smo da umrežimo sva pozorišta u Srbiji… Repertoar bi se određivao godinu dana unapred. Vranje bi medijski i novčano bilo tretirano isto kao i Atelje 212. Kada smo napisali radni nacrt bilo je dva sastanka sa predsednicima opština, direktorima domova kulture i kulturnih ustanova. Međutim, premijer je ubijen i sa time se stalo.“

  • Share/Save