Upravo sam se vratila sa puš pauze. Stajala sam na ulici i, kao i prethodnih meseci, uživala u pogledu na kontraste kraja u kome se nalazim. Sudar malih, oronulih kućica i grandioznih vila koje uglavnom samo svojom veličinom opravdavaju dati opis. Prava vremenska kapsula. I upravo iz nje laganim korakom pojavili su se baka i dva unuka, rekla bih šestogodišnjaka.
Juče sam pročitala i podelila dirljiv tekst, koji me je kao i većinu drugih koji su to isto učinili, duboko potresao i podstakao da i sama nešto napišem. Kao majka, osoba koja je početkom devedesetih provela 6 godina volontirajući na SOS telefonu za žene i decu žrtve nasilja, i usuđujem se reći misleće biće, ne mogu da ostanem imuna na priču o deci žrtvama vršnjačkog i porodičnog nasilja. Ne mogu da svoj stav ispoljim samo jednim "lajkom".
Krajem juna vršila sam poslednje pripreme za odlazak na more se svojom porodicom. U njih je spadalo i skraćivanje suvih krajeva moje kose. Kako sam odustala od godinama pravljenih lokni na mojoj glavi, posvetila sam naročitu pažnju nezi tog dela moje "ličnosti", što se odrazilo na porodični budžet i brojno stanje firmiranih proizvoda za negu kose u našem kupatilu.
Ustajem iz kreveta, kuvam kafu i pripremam za rituelno ispijanje divne tople tekućine uz podrazumljivo manje preporučljive, ali jednako divne cigarete. Uzimam belu kutijicu sa onim pretećim tekstom nalik umrlici koji uspešno izbegavam godinama. Prazna.
UDAHNI DAN - sa što manje vere u budućnost
Ja sam ćerka. Za poslednjih deset godina bila sam primorana da nebrojeno puta pozivam hitnu pomoć, sabiram misli i emocije po hodnicima naših klinika u raspadanju. Poslednja godina života mog oca bila je najteža i najduža za njega i sve nas koji ga volimo i koji smo činili sve da mu olakšamo bol, osećaj nemoći pretvorimo u dostojanstvo i s velikim poštovanjem učinimo da nas napusti kao veliki, ostvaren i uspešan čovek, što je i bio.
Istinita priča o nestvarnom događaju - za one koji imaju strpljenja da čitaju
Letnji dan - sparno, lepljivo, depresivno podne. Na terasi sedimo moj tada petogodišnji sin i ja. Igramo igru memorije, više moje nego njegove radi. Kao takav, dan se nije razlikovao od prethodnih i ništa nije ukazivalo da će u mom sećanju ostati zabeležen kao poseban.
Trenutak iskrenosti. Neću ništa novo ni epohalno reći ako pobrojim sve uloge: ćerke, majke, snajke, dobre supruge, solidne kulinarke, ljubazne komšinice koje sam kao i svaka od nas do sada igrala po unapred napisanom scenariju uz izvesna odstupanja. Nastajala su kao posledica improvizacija u datim okolnostima. Osnovna škola, srednja, fakultetska diploma, venčanje, materinstvo. Ovom nizu, u mom slučaju nedostajao je samo radni odnos zasnovan na odredjeno ili neodredjeno vreme.
Svako od nas je sreo, upoznao ili čuo za nekog Davida. Ali niko od nas ga zapravo ne poznaje. Sem njegovih roditelja i najbližeg okruženja. Čak i oni znaju samo nagoveštaje njegovih potreba, insinuacija, namera i želja. Davida ne poznaje ni sam David. Danas je on, sutra Petar, Milan, Tom..
Narednih dana po medijima, društvenim mrežama i internim razgovorima, provlačiće se, izvesno, osuda najavljenog konspirativnog skupa pobornika legalizacije silovanja. Sem što će to biti dobar povod da se o ovom krivičnom delu par dana polemiše, ništa se zapravo i neće dogoditi. Zato što oni skloni njegovom izvršenju, oni koji su ga već izvršili jednom ili više puta, NEMAJU MUDA i slobodno, nekažnjeno ili u najboljem slučaju minimalno sankcionisano, šetaju gradovima, manjim i većim mestima.
