VERNISAŽ ili JOŠ SE NIŠTA NE ZNA

Čitam tekst građanina P o slikama građanke K.

Tekst je u redu, znam čoveka. I slike su O.K., video sam.

Nije u tome stvar, nešto drugo mi se tu ne uklapa.

Pre svega, otkud sad najednom kritika, kad izložba tek što je otvorena? I kako to - kritika, kada ni jedan od mojih poznanika koji su uvek i svuda prisutni, o tim slikama još ništa nije čuo?

Ne biva to da neko objavi tekst o izložbi mlađeg autora, dok se, o vrednosti i značaju izloženog, u gradu još ništa pouzdano ne zna. To se, jednostavno, ne čini, ne u Beogradu, ne posle Pavla Vasića. Nema više ono - uveče otvoriš,izložbu, ujutro pijuckaš kaficu - čituckaš kritičicu.

Ne samo o nečijim slikama, ni o čemu što je malo krhkije građe, niko ko drži do sebe neće se ni po koju cenu javno izjašnjavati, pre no što se s tim u vezi ne začne i na tajnovit način ne uobliči nešto što čak i ja, čovek sa onolikom odgovornošću prema rečima, po navici nazivam javnim mišljenjem.

Kažem "po navici", jer pouzdano znam da ni sa kakvim misaonim procesom, pogotovo ne javnim, javno mišljenje naprosto ne može imati nikakve stvarne veze.

Šta je dakle javno mišjenje, na koji način poprima oblik u kojem zaživljava, i ko ga, zapravo, utemeljuje?

Pitanja su, dabome, retorska, jer valjanih odgovora nema.

Stoga ću, bez ambicije da nedokučivu genezu J.M. makar i za dlaku razbistrim, pokušati nešto o onome što se dešava na prosečnom beogradskom vernisažu.

Ako u galeriji osmotrite neko nepoznato lice, možete biti sigurni da se radi o rođaku, ili o porodičnom prijatelju izlagača. Poneki slučajni prolaznik, privučen svetlošću (toplinom i suvoćom) galerije, brzo će se, zbunjen, povući. Tu su, dakle, sve sami četvrt-tonski konoseri – umetnici, kritičari i njihovi sateliti.

Nađe se tu i poneko za koga niko ne zna ko je ni čime se bavi, ali se višegodišnjim marljivim prisustvom na takvim i sličnim događajima, izborio za status podrazumevanog lica. Po navici iz nekih ranijih vremena, ili pak, da bi sebi malko polaskali, smatraju ga žbirom, ali pozdravljaju ga, čak mu i dozvole da se ubaci s ponekom replikom. Nije, kažu, loš čovek, nego, taki mu pos'o.

Poznavaoci umetnosti stoje u grupicama, ili šećkaju pucketajući plastičnim čašama sa nekom neprskanom zavičajnom brljom. Naprežući sopstvenu socijalnu inteligenciju, procenjuju kojoj bi od grupica mogli bez blama da se priključe. Tu se svako trudi da doprinese što kvalitetnijem žamoru. Postignuti kvalitet žamora, presudan je za uspeh vernisaža.

Niko ne razgleda slike, već i da ne poremeti utisak o izložbi. Ništa ne može tako temeljno da poremeti utisak o izložbi kao razgledanje slika.

Razgovor poznavaoca, kad okrzne formalni povod okupljanja, mislim, izložbu, liči na prvu rundu boks meča, koju bokseri uglavnom utroše na skakutanje oko protivnika, međusobno ispipavanje i ovlašne pokušaje razbijanja garda.

Cilj razgovora nije, kao što bi se moglo pretpostaviti, da sagovornik A saopšti svoj utisak ili ocenu sagovorniku B, te da se njihovi stavovi konfrontiraju ili pak, poklope, nego je suština u tome da sagovornik A prokljuvi šta će izjaviti sagovornik B, ne bi li se s njim spremno složio. Isto to, razume se, želi i sagovornik B, te se stvar komplikuje.

U onim paničnim sekundama, dok se tema o izloženom nezadrživo primiče, oba sagovornika postižu maksimalnu koncentraciju. Razgovor počinje rečenicom iz koje uvežbani sagovornik otprilike može da nasluti neku ocenu, ali je ta rečenica konstruisana tako da se njen smisao u svakom trenutku, i to bez remećenja intonacije, može iz osnova promeniti.

Dok govori, građanin A netremice vrebe reakciju građanina B. Ako reakcija ne usledi odmah, rečenica se produžava, meandrira, uvrće i zapetljava, zadobija potpuno otvorenu formu. Reči se gomilaju, ali rečenica ne gubi ni melodiju ni ritam, a njeno značenje postaje sve fleksibilnije. Moguće ju je razumeti, ne čas ovako, čas onako, nego su naprotiv, u svakom njenom fragmentu prisutna oba, dijametralno suprotna stanovišta.

S obzirom da ova pat situacija može potrajati, tehnika disanja je od presudne važnosti. Postoji naime stalna opasnost da bi se građanin B mogao ubaciti nekom replikom koja, čak i kad nema direktne veze sa izloženim, recimo, nešto o štetnosti votke posle piva, zahteva munjevito šaltovanje za koje treba imati daha..

Ono, međutim, što obojica doživljavaju kao najcrnju moru, jeste realna mogućnost da je sagovornik o predmetu razgovora već nešto načuo, ili pak sasvim određeno čuo. Možda je, strepi, javno mišljenje o izložbi već formirano i na volšebni način distribuirano kome treba, pa su svi prisutni poznavaoci već s njime upoznati, a jedino njega nije obavestio niko.

To je zapravo ono što sve vreme napregnuto pokušava da pročita sa lica sagovornika. Podozreva da mu je možda već jasno šta je o izložbi poželjno reći, ali da pakosno ćuti i naslađuje se, posmatrajući ga kako se koprca.

No to je ipak ređi slučaj. Da bi se javno mišljenje o izložbi do kraja uobličilo, odnosno da bi steklo onu neophodnu meru legitimnosti, potrebno je čekati neodređeno i nepredvidivo dugo.

Čest je slučaj da se u toku vernisaža, pa i do zatvaranje izložbe, javno mišljenje ni ne nazre, a kamo li do kraja formira. Biva čak da se taj proces nikada ni ne završi, pa izložbe kao da nikada nije ni bilo, a umetnik i njegova umetnička sudbina ostaju da se doveka postiđeno klate u neizvesnosti.

Od ovoga je čak i najnepovoljnije javno mišljenje neuporedivo bolje.